Samo još jednom domahnuh iz sebe i utonuh

Vunena pastorala

I.

U jednom zamahu olujnom okrenuh se od svih stvari,

i premda pokucaše na vrata posjetioci,

ne rekoh slobodno.

Al oni uđoše.

I tad rekoh, mene već nema, zakasnili ste, eto.

Tu samo moji nabori su, da znate.

Moja u odijelo obučena prisutnost.

To rekavši, zaokrenuh još jednom oko sebe i njih.

I zakoraknuh u se,

njih ostavivši za mojim stolom zgranuto.

Sad pričajte, dovolje se zabavljajte, doviknuh im još

jednom,

i ušavši u se, sobom se zatvorih.

I ma koliko da su u me kucali i zvali me i zvali,

ne rekoh im više nijednu riječ

Snuždeno i zbunjeno posjedali za sto, i gledaju me,

i zabrinuto prigiblju se i šapuću:

Kakav to njega sad obuze muk.

Odjednom, jezivo izgledah im čudan,

pa stadoše kažiprstom pisati po zraku,

misleći da će tako izmamiti mi riječ.

Ne trenuh, ne rekoh,

već samo još jednom domahnuh iz sebe i utonuh.

(Nikola Šop)

Stjepan Adrian Kostré (Berlin), Zlatno pero