Oluja

Šarov i ja

 

 

Na zapadu se pojaviše crni oblaci,

iznenada započeše vjetrovi olujni,

prašinu visoko podigoše kovitlaci,

do zemlje se savijahu orasi bujni.

U kolibi bostan čuvamo ja i Šarov,

strah nas je da je vjetar ne odnese,

a nad glavom na naš slamnati krov,

počela je i kiša zaglušno da trese.

 

Nervozno me pas gleda pravo u oči,

nešto se mora uraditi, zna ova kera,

i kao da čeka da mu kažem da skoči,

taj strašni vjetar iz bostana otjera.

 

Ja ga umirujem, milujem po glavi,

a pljusak se pretvori u krupni led,

grom udari u orah, bljesne u travi,

valjda Šarov ne vidi da sam blijed.

 

I kao da priznaje, uz mene se privi,

da od svega ovog i on se jako boji,

već nam se u kosti uvuk'o strah živi,

kad čusmo djeda: "Gde su junaci moji?"

 

Po najvećem vjetru, uz tutanj leda,

tisuće munja i gromova mogu tući,

baš ništa zaustavilo ne bi mog djeda,

da unuka, i Šarova, ne dovede kući.

 

Branimir Miroslav Tomlekin