Čuvaj sine didovinu svoju

          Sveto trsje u kamenu raste

Di Vilaja bile zvizde ljubi,

Škrta zemlja, maslina i stina

Vridne ruke stotinama lita

Čuvale su od oca za sina.

Sveto trsje u kamenu raste,

Krš ga hrani a rosa ga poji.

Nema cine da bi mogla platit.

Uspomenu pradidova moji',

Zadnje riči s mekoga kušina

Na umoru šapta mi je ćaća:

„Nedaj, sine, didovinu svoju,

Ma kakva te strefila nedaća“.

I dandanas održ'o sam zavit

Što sam daja pokojnome ćaći.

Rađalo se ili umiralo,

U konobi na kamenu bilom

Čaša rujnog  – uvik će se naći.

Pejo Šimić