Prosjak ljubavi

Likovati ne ću jecaj kad ti čujem

 

 

Mogao bih…

Mogao bih noćas strasno te voljeti

i bajke ti pričati u smiraju dana…

Mogao bih…

Mogao bih kosu ti mrsiti.

U prstima svaka je ćutnja izatkana.

I sve tako dok se ne umorim.

 

Mogao bih…

Mogao bih sjetu u bajku pretvoriti,

napisati slatku ili tužnu priču…

Dušu svoju pred tobom otvoriti,

tamo gdje se naše ćutnje isprepliću…

 

Ljubit' bih te mogao ako mi dopustiš…

I plakati s tobom ako mi se plače.

Likovati ne ću jecaj kad ti čujem.

Jer možda će moji odjeknuti jače…

 

… i možda ću morati zaplakati s tobom…

 

A vlastite suze najjače zabole.

Da, baš zato, oprosti?!

 

Za sve moje grijehe i za one ćutnje koje ti ne dadoh.

Mogao bih tako do vijeka moliti…

 

Prosjak tvoje ljubavi odavno postadoh

 

Ali se ipak nikad, nikad ne umorih!

 

Vladimir Živaljić, Vukovar