Sadnja kompira

Kod oranja plugom, kriške se stavljaju odmah u brazdu, ali kućanje je kućanje

Ovaj tekst je iz knjige Žarka Marića Selo Vrdi kod Mostara (Tkanica, Zagreb, srpanj 2017.)

U našem selu se, tko zna koliko dugo, sadi rani kompir zvani ranjka i crveni, zvani meskinuša. Crvena meskinuša se sadi najviše na brdu jer joj tu nadmorska visina najbolje odgovara. Uzorani i pobranani dolac ili vrta su spremni. Posebno odabrani i čuvani kompiri za simena su već proklijali. Križaju se tako da svaka kriška koja će se posaditi ima u sebi bar par potiranih klica. Ostatak kompira na kome nema klice ide na posebnu 'rpu i dobro će doći za čorbu. Sada motika ima riječ. Cili vrta triba nakućati. Jedan potez motikom jedna kućica. Na jedan metar kvadratni dođe desetak kućica. U svaku kućicu se stavi po jedna kriška kompira te lagano i stručno zagrne.

Prostor između kućica triba biti optimalan zbog okopavanja i ogrćanja. Kod oranja plugom, kriške se stavljaju odmah u brazdu, ali kućanje je kućanje. Kada se kompiri dobro zazelene na njivi pristupa se okopavanju. Oko svake stabljike se motikom lagano zemlja malo okopa, da bi se kompir malo osvježio sa vlagom i mineralima iz nađubrene zemlje. Na sličan način, kada cima već dobro nareste se vrši i ogrćanje. Vlažna zemlja se nagrne uz cimu.Sve se ovo radi uz puno znoja i žuljeva. Ali ovo nije još niti pola posla oko kompira. Molitve ciloga prolića i lita, da Bog dade kišu, bilo bi grijota uzimati za posao, ali posipanje praškom svake cime protiv kompirove zlatice, te sate i sate zaštitarskog posla oko njihove sigurnosti koja im stalno prijeti od krava koje pasu travu samo metar dva do brazde (uzvraćanje krava) moramo spomenuti.

Kopanje kompira je poseban doživljaj. Motike, vriće, arari, 'rpe krupnog, 'rpe sitnog, 'rpe nasičenog, 'rpe od cime, tovarenje na konja…Najveći dio se pospremi u zemnu hladnjaču, u trapove. Na pogodnom mistu na docu gdje nikada ne bude lokva, iskopaju se trapovi koji se lipo oblože popratinom, krovom i slično. Tako spremljeni kompiri sačuvaju svoju svježinu. Do prolića se trapovi dobro proride, jer otprilike svakih misec dana, ako su putovi prohodni, prometuje Zekan ili Dorat transport. U zimskom periodu znao bi se dogoditi i ovakav transport. "Danas imamo rekreaciju, oglasio bi se domaćin kuće. Snig je dubok i smrznut. Studeno je, ali nema vitra. Sunce je zubato. Dobro se obucite i obujte. Krećemo u planinarenje, bit ćemo alpinisti bit će dizanja utega, obavezno ponesite vriću za sanjkanje". Poslije 5-6 kilometara pješačenja uzbrdicom stiže se u planinski Krivi Dolac obasjan suncem i bilinom dubokog i smrznutog sniga, pa bi malo dite uzviknulo: Ovo nije Krivi nego Bili dolac.

Privareni smo. Nema sankanja. Došli smo zbog trapa i kompira koje triba nekako, ispod dubokog i smrznutog sniga, locirati, identificirati i transferirati. Utezi ipak da. Sagni se i rukama uhvati vriću sa kompirima. Jedan trzaj, dva i ona je na ramenima. Bukva zvana Bukvić na dnu doca, poznat po svojoj debeloj hladovini, sa svojim ogoljelim i promrzlim granama nijemo šuti i čudom se čudi neobičnim gostima, koji u koloni, s teretom na leđima zamakoše iza crnograba na Vidića klanac. Ipak je najviše posla oko kompira vezano uz motiku, pa je zato i nastala ganga : Oj motiko odbit ću ti uši, ti si mojoj dodijala duši, a oni koji bi našli neki lakši posao znali bi reći: Bježi što dalje od motike i politike.

Žarko Marić, svibanj 2011.