Otac sinu koji se sprema u Ameriku: Tvoja Amerika je ovdi!
“Dom u strani” započinje solidnim opisom kamenih kućica, njihove nutrine i sobičaka, krovova od kamenih ploča, asketski jedan život, ali ne bijedan kao u proletera. Kava se tada nije pila, pilo se vino, a zimi rakija komovača. Voda se nije pila, jer da pada teško na želudac. Pušio je samo stanoviti šjor Nade, veteran iz napoleonskih ratova.
Ali zato su šmrkali duhan!
Narodne mudrosti, osobito obiteljskoga patrijarha Mate mile su piscu Kukučinu.
“To ti je tako…, ča je koje cablo (stablo) vridnije to više bolesti na nj nasrće. I na (l)jude su došle nove bolesti, kojima pri ni bilo glasa. Zašto? Jer su i (l)judi sve slabiji.”
“Pa i u današnje vrime ne će va(l)jan čovik umrit od gladi.” (valjan u smislu vrijedan i dobar domaćin)
Lakomislenoga sina koji želi na nagovor žene mu ići u Ameriku staloženi Mate dogovara da odlaze oni koji nemaju ča jist (jesti) i na čemu radit, oli ih je puna kuća.
Tvoja Amerika je ovdi. (tj. pljuni u šake i radi!)
Lijep je opis sajma, koji je među većim događajima u mjestu. Dat ću neke detalje: “za tom građom dolaze trgovci. Imućniji jašu na mazgama, siromašniji idu pješke, u jednoj im ruci šešir, u drugoj golema crvena marama za znoj. Naći ćeš među njima medičara, kolačara,, čizmara, kožara, opančara, kotlara i drugog nenaselačkoga puka. Na trgu se digao čitav tabor šatora fantastična oblika koji spominju vremena kad su i naši preci hodali ovako za svojim stadima. U luci dolčanskoj sjatio se čitav roj bracera (obalni jedrenjak tipičan za srednju Dalmaciju) i trabakula (teretni jedrenjak) i manjih čamaca… Doprtili su se iz Primorja sa ranim smokvama,, Bošnjaci s ranim kruškama, Poljičani s krasnim trešnjama. Da, doveslao je čak odande s druge starne Jadrana poduzetni Puljiz, preko mjere zamusan (?!, op., T.T.), ne umiva se kako znamo nego o godišnjoj svetkovini … donio je na prodaju golemu puljišku kapulu (luk), češnjak i hrpe zemljanih lonaca i tava. Ne nedostaje ni pekar sa svojim čuvenim rafiolima, dalmatinskim gužvarama.” (gibanicama, pitama)
Mate kazuje: “Ne gledaj ti nikad kakav je pijat (danas rabimo arapsku riječ tanjur)…, nego ča je na njemu. Vidi san ja i gladnu oholiju. Za večeru jedna srdela, a pijat od porcelana! Lipe mi časti!”
Razborita Matija kaže sestri: “Ja ne bacam pineze za paradu… imam ništo robe, a caklariju neću da višan o sebi (nakit zove staklarija, op., T.T.). Pineze mi je uloži gospodar u banku. Dobro će nan doć.”
Otac Mate potvrđuje: “Štednaj je prva kripost domaćice. Triba se obuć, ne prigovaran, Bože sačuvaj! Ali caklarija, zrcala, krpe: to je tašćina. Ludi će povirovat, istina je, ali koja ti ej korist od toga? A mudri će ti se smijat.”
Upravo secesijski opis procesije preskačem, mali Isus je “razbacio punahne ručice kao ushićen” što je izašao na svjetlost dana iz sumraka kripte.
Težaci imaju ponosa, stara Jere veli :”I činit odmah takva čudesa ča smo težaci! Ka da je težak najzadnji stvor na svitu. A dikod ima više u skrinji nego dikoji tanki gospodin. A meštar, zanatlija, ča je on? Ako nima posla gotov siromah; sve ča stavja u usta mora platit.”
Težak je ka dite, triba ga nadzirat, a osobito ga triba učit i karat (koriti) umuje stara posjednica.
Težaka triba učit kako triba kopat, polivat, triba ag uputit na dobro, tirat koji put i silom. Koliak zemja leži mrtva ili urađena ni sebi ni svomu! Težak leti u Ameriku tražit zlatna zrnca, a ovdi ostavja komade zlata u zemji.”
Mediteran je prekrasan; put je pred njim prazan, tih, kao da je pokriven arabeskama, čudnim čipkama što ih sunce baca cijedeći svoje zrake kroz maslinovo granje. Na sve strane razliježe se pjev cvrčaka, jedina svirka dalmatinskih ljetnih dana. (i Nazor je Bračanin, on pjev cvrčaka pozna, op., T.T.) Otok je kao smaragd. Večera se na terasi. Okolo naokolo sve diše mirom. I krotko more koje gori kao zlato razliveno između otoka i kopna i primorski vrhovi koji se kupaju u ružičastome žaru zapada. Odnekuda sa pristranka dopire sjetna pjesma, beskrajna, otegnuta, i gubi se u tihom kraju. Dolje u uvali barke čekaju mrak da zaplove u kanal i užgaju vatru za mamljenje riba.”
Građanka daje savjet sinu:” Tila bi da upoznate jedno drugo…žena ne smi čoviku bit zagonetka.
Ona ima s tobon cili život, ima bit dil tvog bića; ona može bit izvor najviše sreće, ali i ponor nesriće. Zato otvori oči, savršeno, oprezno. Ispitaj svako njeno svojstvo, svaku kripost da je štuješ i ciniš. Ne zatvaraj očiju ni pred manama i nedostacima ako će se tvoja ljubav tome i opirat. Pogriške jemamo svi! Ma triba za njih znat odmah s početka, da ne bi došlo razočaranje i da ne bi došlo onda kad je kasno i kad je povratak nemoguć.”
Trgovac vinom kapetan Kuzma opisuje svoje početke kad je “mora obijat pragove na svin konoban i kušat vino od jutra do večeri, dok ti je kalabaluk udrio u glavu tako da ti se uvečer okrićala ka mlinsko koli.”
Šali se Kuzma i na račun posjednice Anzule, je li se još sa težacima svađa oko kamomile? (kamilice, trave, tj. tričarije, malo vrijednosti, op., T.T.)
Kuzma obećaje Zanu da će težaku za početak dati 15 forinti mjesečno, stan i hranu.
Stari škrtac obećava vina kolikogod hoće (seljaci nisu pijanci, a vino je jeftino op., T.T.), svaki dan druga šalša(opet jeftina pastašuta, op., T.T.), a ned(l)jom fritule.(lijepa igračka, posni kolač!)
A kad se oženi stan i uzdržavanje dat će mu u novcu. Kuzma “piturava” kako su nekad ljudi bili radni i trpeći, na buri, kiši kao kremen na suvom mesu i tvrdom beškotu. A današnja mladost “ča nižno, medno, i kad kakva curica na njih namigne, ajde, eno ga već.”
Katica uspoređuje mladića sa Zrinjskim, na što se Anzula buni, jer da je Zriinjski bio velikaš, ban, junak, ali to je ipak bila nesritna obitelj. “Oni ča je na slici svrši je od krvničke ruke.”
Ali za domovinu, htio je osloboditi od Turaka i Nijemaca – buni se djevojče.
“Ja takve stvari nikad ne štijen. (čitam) I ti ćerce moja izbaci iz glave svakojake Zrinjske! Mi jemamo, fala Bogu, svoju vladu, uživamo Božji mir; ni naša Dalmacija svezana ni za koga. To bi je ovi mladi (h)tili pritegnuti svojoj velikoj Krovaciji. Bila san i ja u temu njihovemu slavnemu Zagrebu. Jedva san izdržala. Brkela ti tamo sve po nimački, a po novinan su veliki Krovati! U Mlecima ću znat da sam u Italiji pa ću govorit talijanski. A meju Krovatima stojiš ka luda jer ne znaš nimački. Daj ti Zrinjskima Božji mir! Neka s njima razbiva glavu tvoj pape kada ustane. Ti jemaš dost drugih brig….kad misliš bacit sa sebe te vriće. (djevojak je bila odgajana u časnih sestara, op., T.T.) Švore (Časne) su te naučile svakve besposlice o Zrinjskima, ali te nisu naučile kako se triba obuć. A odilo, ćerce, najglavniaj je stvar u ženske glave.”
Ovo je sve lipo, umiješa se šjor Zane, samo ča je naš čovik čudnovata trava. Jeste li ga motrili kad je jematva obilna a kace pune? More mu je do kolina – jedva će te poznat. Drugda sa kapicon u ruci, a sad mu je na uvu. Kad mu spomeneš: trebalo bi da učiniš ovo ili ono, skrene plećima prezrivo i čini kako on oće. Naš puk podnosi uboštvo junački, blagostanje bi ga pokvarilo.”
Šjor Ilija poučava: “U(l)judnost je prva dužnost na svitu…nedostatak u(l)judnosti uzrokova je ne jednu katastrofu u svitu. Na u(l)judnosti stoji društveni poredak – da, gotovo bi reka, cili tečaj svita.
U(l)judan čovik ima obzir i za pomankanja svojega neprijateja; udvoran čovik ne će nikada nikoga uvridit.”
Pogledajmo što je bolaj građanska obitelj na Br Prije voća došao je jošaču jela početkom 20 stoljeća.
” Za juhom došla je pečenka spravljena na mletački način, zatim kuhana ovnovina ili možda jaretina…, obložena prženim krumpirom, roščićima. Bravetina (uškopljenoga ovna meso) o jematvi tako je fina da se može smatrati poslasticom. S njom se poslužuju rajčice u umaku…tko je prijatelj mirodija može uzeti kapara ili paprike i maslina ukuhanih u octu. O jematvi ne smiju nedostajati na stolu jareća rebarca pečena na ražnju. Pečenka zna bit dosta tvrda, ali je zato veoma tečna i sočna. Prije voća došao je još nabujak s grožđem i drugim voćem…”
O nevoljama liječništva na selu kazao je Kukučin: “Vita dei cani! (pseći život) Ne bih dala sina an medicinu, volila bih ga (radije) utopit! Je li to zvanje ka druga zvanja? Ne, to je magazin tuđe nesriće i muke.”
Realistični Zan kazuje svoju poduzetničku i djelomice filantropsku filozofiju: “Ča ja oću? Ja oću, da težak va(l)jano…uopće da obrađuje svoje vinograde pošteno i savršeno, da mi donosi dobro grozje, ali vino da mi ne dira… U tim stvarima on (seljak) je malouk, glup i zadrt, (l)juti neprijatej sam sebi. Ta ni jedan ne zna ni svoje sude isprat kako triba pri berbe…zato mu se vino usmrdi da s njin ne more nikud. I takvoga zalupanoga tvrdoglavca ja pripustit u upravu poduzeća! Dat mu pravo odlučivat nad onim ča sam ja osnova teškom mukom i ča on ne razumi i ne viruje?
Ja ag otkidat od posla koji samo on zna činit kako triba, krast mu vrime sidnicama odbora i glavne skupštine, di svak oće pokazat kakvi je govornik, ko je god pomirisa novine? To ne? Težak neka kopa, radi svoju konobu – ja ću mu dat sredstva i način za to, a vino čuvat, prodavat i s čiston dobiti raspolagat želin ja.”
Pravda se da bi od dobiti davao seljaku modru galicu (modra stina) i potporu.
Čudan je običaj bio da se uz marijansku svijeću perom umočenim u prošeku natapa suha usta umirućega.
Gatara, posmrtni običaji i ukop jako zanimljivo prikazani.
Nima u plaču ništa lipo, a ženan je tako drag.
Ča je onda već upravo taj život čovičji? Kakvi jema smisal? pita se Zan Dome.
“Vira je blago, neprocinjivi dar ko je znao očuvat. Nažalost sva naša kultura smira da nan vazme to blago. Ne znan kome će s tin koristit? Nan, bidnim filozofima, svakako neće. A (l)judskomu društvu i pogotovu neće. Srića ča je baš ubogi, nesritni, kojima je suđeno trpjenje čuvaju. Da ni nje, društvo bi se sastojalo od očajnika, svit bi se pritvorio u pritpakal.” Predvorje pakla se i otvorilo desetak godina ankon pisanja ovog djela, godine gospodnje 1914.
