Naš salaš je na početku sela, ili na njegovom kraju, zavisno odakle se ono gleda ili otkud mu se prilazi
(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik)
Naše selo, kao i naša domovina, leži na raskrsnici nezaobilaznih puteva od kojih jedan vodi sa istoka na zapad i natrag, a drugi sa severa na jug i nazad. Tako, tim putevima moraju da prođu svi koji putuju bilo kuda daleko, pa i sve vojske koje bi se zaputile u bilo koji rat.
E, sad, dedino veliko imanje, pravi salaš, leži u odnosu na naše selo isto onako kako naše selo leži u odnosu na navedene strane sveta. Naš salaš je na početku sela, ili na njegovom kraju, zavisno odakle se ono gleda ili otkud mu se prilazi. Naša kuća je u šoru, ali avlija i bašta su već u njivama. Zato sve vojske koje su se upućivale bilo kuda ovim putevima, naišavši na naše selo, nisu prolazile kroz njega, već pored njega, pa su tako neizbežno nailazile na naš salaš.
Bilo je godina kada je saobraćaj na tim putevima, odnosno kroz našu avliju, bio vrlo intenzivan. Takve godine behu od hiljadu devetsto dvanaeste do hiljadu devetsto osamnaeste. Taman bi, recimo, neka oslobodilačka vojska zamakla iza kamare slame u našem guvnu, a neki bi se novi oslobodioci pojavili na našoj kapiji do šora. Zahvaljujući samo nekoj neverovatnoj sreći, nikada se nije dogodilo da se u isto vreme tu nađu dve različite oslobodilačke vojske, pa smo tako izbegli ratove na našem salašu.
A prolaženje neke vojske kroz našu avliju nije samo po sebi bila previše strašna stvar. Donekle bi se smanjilo brojno stanje peradi, ili sitne, a ponekad i krupne stoke, ili bi katkad nestao neki manji i lakši, a ponekad i teži predmet. Ili bi se slomila koja manja, a ponekad i veća grana, ili cela voćka, i to uglavnom s plodovima, ili bi se krompir u bašti, ako ga vojska nije povadila, toliko utabao da smo ga posle morali vaditi krampovima.
Često se dešavalo da komandanti odluče da se tu, u našoj velikoj avliji, kao veoma pogodnom i sigurnom mestu, njihova vojska zadrži nekoliko dana, ili da barem prenoći. Tu je već nastajao problem kojem se u našoj kući moralo ozbiljno prići.
Zahvaljujući takvom teškom geostrateškom položaju naše avlije i vremenu u kojem se sve to dešavalo – a na šta se s naše strane jednostavno nije moglo uticati – u centar pažnje u našem selu je došao moj deda.
Polazeći od zdrave seljačke logike da je svaka vojska sila koja Boga ne moli, on je odlučio da sve vojske, čije god bile i odakle god dolazile, treba dočekati u veselom raspoloženju i ugostiti ih primereno, domaćinski. Naučio je i to da svaka vojska ovamo dolazi jedino da bi oslobodila narod od teškog tuđinskog, neprijateljskog jarma, i da bi zato narod morao da bude radostan i praznički raspoložen prilikom svakog takvog događaja, i deda bi za oficire oslobodilačke vojske priređivao večeru u velikoj sobi naše kuće.
Ta soba je jedina imala patos i u njoj se nalazilo ognjište – danas bi rekli kamin, ali toliko velik da se u njemu mogao peći vo. Zato smo tu sobu, osim što je zaista bila velika, i zvali ,,velika soba”.
Kada bi neka oslobodilačka vojska bila potisnuta od druge oslobodilačke vojske, uvek se to nazivalo samo strateškim povlačenjem i uvek je povlačenje bilo samo privremeno, bez obzira da li će se ta vojska uopšte ikad vratiti. Za oslobodilačke vojske u stanju privremenog strateškog povlačenja nije se u našoj kući pravila nikakva gozba, već je sve je bilo primereno skromno i u nekoj pomalo tužnoj atmosferi.
Pošto su mnoge vojske ovde bile lepo dočekane, a njihovi bi oficiri u znak zahvalnosti i pažnje dedi ostavljali ono što im ne treba, deda je tako sakupio veliku količinu raznih predmeta iz oblasti militantne ikonografije. Bilo je tu neispravnih pištolja, starih nazubljenih i zarđalih sablji, opasača i fišeklija bez gajki, redenika s ležajevima za metke na preskok, poneki orden s lentom bez značaja, pocepane vojničke kape i isto tako pocepane zastave i zastavice, neke slike i sličice svetaca, slavnih i neslavnih vojskovođa, državnika, političara, careva i kraljeva. Sve to, čim bi vojska otišla, deda je zatrpavao u avliji, u trap za peršun i šargarepu. Vremenom se izvežbao, pa bi, dok se pripremala večera, krišom iz trapa izvadio poneki predmet, zastavicu, sliku ili sličicu što bi se sve odnosilo na upravo pristigle oslobodioce, pa bi te stvari povešao po zidovima velike sobe. Pošto su vojnici i oficiri večine naših oslobodilaca od tuđinaca bili tuđinci, pa nisu znali jezik kojim deda govori, a deda nije znao nijedan od jezika oslobodilaca, izloženi eksponati u velikoj sobi imali su uspešan efekat razbijanja te barijere.
Oficiri bi se, u očigledno prijateljskom okruženju, opustili i pričali su, polupijani i sasvim pijani, i o onim stvarima koje im treznima ne bi pale ni na kraj pameti. Bidući da deda, i nekoliko meštana koji su predstavljali seosku delegaciju u ovakvim prilikama, nisu razumeli o čemu oficiri pričaju, mogli su samo po njihovim pokretima, smehu i zažarenim očima naslućivati o kakvim pikanterijama je reč, i to bi tada iskoristili da svojim oslobodiocima pokazuju, uz osmeh, sočne psovke i kojekakve bezobrazne znake, a na šta bi se oficiri još više oraspoložili, ne razumejući da je sve to upućeno upravo na njihov račun.
Meštani su dedu podržavali, bili su mu zahvalni što je baš kod njega, a ne kod njih, formiran takav vojni logor, a može se reći i da su mu se divili i gledali ga sa strahopoštovanjem, jer tu, kod mog dede, u velikoj sobi, bio je i, takoreći, prvi generalštab trenutno vladajuće vlade i trenutno uspostavljene nove države na našoj teritoriji. Iz dedine kuće širile su se i prve vesti o svetskim zbivanjima, kao i direktive kako selo treba da se ponaša u tim smutnim vremenima. Pre svega, da li treba organizovati slavlje i veselje povodom nezadrživog nadiranja oslobodilačke vojske, ili selo treba da bude u stanju žalosti zbog privremenog povlačenja te iste vojske. Seljani su pomagali dedi donoseći hranu, piće i odeću za vojsku, ali i, ko zna odakle iskopane, iste onakve stvari koje je deda već dobijao od vojski. Davali su mu neispravne pištolje, stare sablje, ordenje, zastavice, slike i sličice, da bi deda i to izložio u velikoj sobi i oficirima diskretno prikazao vlasnika eksponata kao vatrenog obožavaoca baš ovde prisutnih protuva. Tako je deda, između ostalog, dobio od Trajka Bugarina, iz Ličkog šora, i sliku bugarskog cara. Dotični Trajko se očigledno nadao da će nas jednog dana osloboditi i bugarska vojska.
Osim ponekad ponekih sasvim neodgovarajućih i beznačajnih eksponata, oko kojih bi se prisutni oficiri i deda, uz hrskavu prasetinu i dobro crno vino iz našeg podruma, brzo složili da su oni tu, na zid velike sobe, dospeli naivnim neznanjem neupućenih, pokazujući pri tom na žene i decu, deda je samo jednom, ali zamalo i poslednji put, pogrešio u svom dočekivanju raznih armada.
Već napred opisani teški geostrateški položaj naše avlije nepogrešivo je otkrivao, pre svega, a u odnosu na stranu s koje vojska dolazi, da li je ta vojska u nadiranju i nezadrživom naletu, ili se privremeno, taktički, povlači. To je izgledalo otprilike tako kao kad bi neko nekome provlačio kroz uši kanap s dva čvora, vukući ga levo pa desno, i obratno. Ako jedan čvor izađe na levo uvo, drugi ulazi na desno i tek potom i on izlazi na levo, i obratno. Naše desno uvo bila je glavna kapija, a levo, za smer istok-zapad, predstavljala je stražnja kapija, dok je za smer sever-jug levo uvo bio prolaz za guske između čardaka i plevare, a desno uvo zabran iza štale, kroz koji smo puštali svinje u polje, na ispašu. Ako prva vojska nadire i dolazi na glavnu kapiju, onda ona prelazi preko naše avlije, i, u privremenom povlaćenju, odlazi kroz stražnju kapiju. Ako druga vojska, u nadiranju, dolazi kroz stražnju kapiju, u povlaćenju će odlaziti kroz glavnu kapiju. Za njom, što je jako važno, vojska koja nadire ulazi na stražnju kapiju! I sve to obratno. A ako neka vojska dođe na zabran iza štale u nadiranju, ona u povlaćenju mora proći kroz avliju i izaći na prolaz za guske, i sve obratno. A sve to se ponavljalo za pravac sever-jug preko prolaza za guske i zabrana za svinje, i obratno. Stvar bi se iskomplikovala ako nekad na kanapu nisu bile samo dve vojske, hoću reći da se kroz našu avliju provlačilo i više čvorova u isto vreme, ili bi nam se kroz isto uvo provlačile dve vojske… Izgleda da sam se zapetljao, pa nije čudo da je i deda jednom pogrešio.
Naime, jednog letnjeg popopodneva, Mađari su došli na zabran za svinje, na koji je po redosledu trebalo da dođu u povlačenju, a bili su u pobedničkom naletu. Deda nije skrivao žalost i nije pripremao nikakvu gozbu. Selo je, ravnajući se prema dedinom ponašanju, takođe palo u stanje žalosti. Mađari, videvši sve to, a posebno beskrajnu tugu u dedinim očima povodom njihovog dolaska, svezaše mog dedu i u dvorištu poćeše da oko grane našeg najvećeg oraha u avliji prebacuju štrangu za vešanje. Pošto je vrag odneo šalu, moja baka je odjurila po Pištu Mađara iz Švapskog šora, ne bi li on na mađarskom razjasnio razlog zašto bi deda trebalo da bude obešen.
Kada je Pišta mađarskom oficiru obrazložio da je moj deda ispravno tužan, kao i celo selo, jer je mađarska vojska došla kroz dedin zabran za svinje, na koji je trebalo da dođe vojska koja se povlaći, a što je svima iskreno žao, taj je, silno ljut, iz svoje kožne torbice izvadio gomilu vojnih karata i razastro ih na velikom stolu u našoj velikoj sobi. Svi su se okupili oko stola, a oficir je teatralno, s nekakvim prutićem u ruci, koji mu je doturio onaj isti Trajko Bugarin, počeo, uz Pištin prevod, da objašnjava savršeno taktičko kretanje njegovih jedinica, kao i zašto su, u tom nezaustavljivom prodoru, služeći se za neprijatelja neshvatljivo lukavim potezima, izbili u našu avliju baš iz neočekivanog pravca, odnosno na zabran za svinje. Tako je naša velika soba tog puta zaista izgledala kao pravi generalštab u kojem se rešavaju sudbine mnogih zemalja i naroda. Važnije od toga, rešavala se i sudbina mog dede.
Najzad, duboko u noć, kada je zaneseni mađarski oficir završio svoje izlaganje, s rukom zadenutom u sastav svoje oficirske bluze – baš kako je to nekada činio Napoleon – preki vojni sud, koji je tog popodneva, bez ispitivanja, prevođenja i sličnih gluposti, osudio mog dedu na smrt vešanjem, isto tako ga je sada i pomilovao.
Deda je, nikad srećniji i veseliji u životu, a sve zbog toga što je bio tužan u času kad su došli oslobodioci, primio samo deset batina preko leđa, na svojoj klupi u svom vajatu.
