Mora se priznati, ipak nije bilo bolje vladavine nego za Franca Jozefa
(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik)
Kada je, posle Prvog svetskog rata, naše selo bilo definitivno oslobođeno od svih oslobodilaca, deda je uništio sve svoje militantne eksponate, trofeje i obeležja, pa, onako u zaletu, i konačnih oslobodilaca. Ne bi ni u tome bilo ničega lošeg da mu, tamo u trapu za peršun i šargarepu, zaboravljena, zaturena i nikad izlagana, nije ostala slika bugarskog cara, ona koju je deda dobio od Trajka Bugarina.
I, kada je već izgledalo da nailaze bolji i sasvim mirni dani, jedne noći, kao ono kada je Princip ubio Ferdinanada, u našu kuću ponovo upadoše žandari. Sada je deda popio batine od žandarmerije ujedinjenih Srba, Hrvata i Slovenaca, s tim da Hrvata i Slovenaca nije bilo u žandarmerijskoj službi. Na sebi je, osim gaća, imao još i čarape, što je, mora se priznati, ipak bilo bolje nego za vladavine Franca Jozefa. Takav je priveden na saslušanje Aci Soluncu, koji je došao iz Srbije i dobio tri kuće u dva naša šora. Iako ni Aca nije govorio dedinim, a ni deda Acinim jezikom, dobro su se razumeli pa je saslušavanje ovog puta teklo bez prevodilaca, što je neuporedivo olakšalo stvar i isključivalo svaki nesporazum. Međutim, uspostavilo se da je ipak ispao nerešiv nesporazum oko dedine slike bugarskog cara, nađene u premetačini u našem trapu za peršun i šargarepu.
Deda je na slici jedva prepoznao bugarskog cara, što je u zapisnik ušlo da se ,,dugo pravio lud’’, ali ni tada nije hteo da oda da mu je tu sliku dao Trajko Bugarin, pa, tako, nije nikako mogao da objasni odakle mu ta slika, zašto ju je nabavio, čemu je trebalo da služi i za koja ju je buduća vremena čuvao skrivenu u svom trapu.
Kada se, posle onih nekoliko poznatih polivanja vaspitnim žandarmerijskim palicama, pa vodom, s tom znatnom razlikom što je voda sada bila prljavija i masnija, pa su palice nekako odsklizavale niz dedine bubrege, deda je odlučio da oda Trajka Bugarina. Međutim, ispostavilo se da je to bila još veća greška. Aca je rekao dedi da je Trajko ,,provereni rodoljub’’ i da je upravo on prijavio dedu za saradnju s neprijateljem za vreme rata, kao i za posedovanje i skrivanje slike bugarskog cara.
Trajko je rekao žandarima i da je deda sve neprijatelje dočekivao s radošću, da mu je bilo svejedno ko su i odakle su, pa je tako čekao i vreme da dođu i, niko drugi nego Bugari.
Da je deda s radošću dočekivao sve neprijatelje nije se moglo dokazati, pošto to u selu niko nije hteo da potvrdi, jer bi se ispostavilo da je celo selo radosno dočekivalo sve neprijatelje, ali da je deda iščekivao Bugare neoborivi dokaz je bila slika bugarskog cara, pa će deda morati na robiju.
Za olakšavajuću okolnost je dedi uzeto to što nije stupao u kontakt s neprijateljskom bugarskom špijunažom koja ,,rovari po Sremu”, a za koju je deda sada prvi put uopšte čuo, pa je osuđen samo na godinu dana teške robije u Mitrovici zbog ,,držanja i čuvanja neprijateljskog propagandnog materijala u svojoj kući’’.
Tako je Trajko Bugarin, iz Ličkog šora, kad već nije dočekao svoje oslobodioce, iskoristio istorijske i druge okolnosti da se osveti mom dedi za jedno komušanje njegove žene Crne Sofke, još pre rata, pri komušanju kukuruza u našem čardaku. Znao je to deda, znalo je to celo selo, ali kako sve to objasniti Aci Soluncu kad on nije odavde.
