Hrvatski Fokus
Iseljeništvo

Ubiše kralja…

Nerast je prvo oborio učitelja Kralja, a onda je preko nerasta deda pao na Kralja…

 

(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik)

Devetog oktobra hiljadu devet stotina trideset i četvrte, u popodnevnim satima, učitelj Mile Kralj je opet trčao po selu, još izbezumljeniji nego onoga dana kada je Puniša u Skupštini upucao Radića. Vikao je iz petnih žila, već toliko promuklim glasom da je isti više ličio na rev matorog magarca na izdisaju nego na ljudski govor:

– Ubiše Kralja! Ubiše Kralja! Ubiše…

Deda je ovog puta direktno naleteo na izvor informacije, ganjajući iz polja u sokak svog nerasta koji je upravo bio rasturio obor, razvalio ogradu i bezglavo odjurio u polje, kao da je i on tog dana slušao vesti na radiju. Deda ga je jedva sustigao i upravo je zajedno s njim uleteo u sokak, iza živice, u isto vreme kada je Mile Kralj iz sokaka, takođe iza živice, ali s druge strane, hteo da skrene u polje i tamo raširi vest i onima koji su se zatekli u radu na njivi.

Nerast je prvo oborio učitelja Kralja, a onda je preko nerasta deda pao na Kralja, i dok su se ispetljavali jedan od drugoga, Kralj je iskolačenih očiji, kao da ga deda davi, onim svojim promuklim glasom, jedva hvatajući dah, poluglasno hroptao:

– Ubiše Kralja! Ubiše Kralja…

Kako se baš u tom trenutku na tom mestu opet zatekao onaj Žika Beli ne zna se, ali se zna da je opaučio četiri puta mog dedu preko leđa daskom koju je iščupao baš iz tarabe Ike Cicije iz obližnjeg Zadnjeg šora, a čuvši učiteljevo zapomaganje da neko hoće da ga ubije. Nerast je za to vreme uleteo u Ikinu baštu kroz rupu gde je sada falila daska koju je Žika iščupao kako bi njome mlatio mog dedu, i u Ikinoj bašti je napravio pravi ršum, polomivši sve pritke za koje su bile povezane veže već odavno zrelog pasulja. Sve mahune su se raskokale i zrnevlje se rasulo po tlu da ga više ni stotinu Pepeljuga ne bi moglo sakupiti, a ova će se prosipačina kasnije na sudu pokazati kao jedina sporna stvar u čitavoj stvari.

Događaj, naime, ne bi ni došao na sud da nije bilo tog pasulja. Mile Kralj je objasnio Žiki da ga deda nije davio, Žika je objasnio da to nije znao i da je branio Kralja, jer kako Mile za sebe uvek govori u trećem licu, svako bi razumeo da neko napada na učitelja, pa mu je deda oprostio te četiri daske preko svojih leđa. Ika je Žiki oprostio iščupanu dasku iz tarabe, ali ih je sve tužio zbog pasulja razbacanog u bašti. A na sudu je svako imao svoju priču u svoju odbranu, da bi se na kraju sva trojica, i Mile, i Beli, i moj deda, složila da je za razbacani pasulj kriv sam Ika jer ga nije na vreme pobrao. Dokazivali su da je u to vreme jedino Ikin pasulj u selu bio neobran, čime je bila omogućena ta nepotrebna šteta. Da je Ika obrao pasulj kada i svi drugi u selu i kada Bog zapoveda, štete ne bi moglo ni biti. Navodili su, kao svedoke, imena svih meštana koji su te godine sadili pasulj i, naravno, na vreme ga obrali. Preko njihovih bašta su u to vreme već naveliko išle svinje, ovce, guske, kerovi i ko zna šta već, pa ipak niko nije imao nikakve štete jer nije bilo pasulja. A što se Ikin pasulj toliko raskokao, samo je dokaz da je prezreo i da je odavno morao biti uklonjen iz bašte. Angažovani su i veštaci, pa se spor pred sudom odužio i zapetljao.

A sudija je sve ređe zakazivao rasprave, i to iz jednog jedinog razloga. Naime, kako je postojalo mnoštvo svedoka koji su na vreme obrali pasulj, iz sudske sale u kojoj se vodilo ovo suđenje neprestano je odjekivalo:

– Ubiše Kralja! Ubiše Kralja!

Svi učesnici i svedoci u postupku bi se, opisujući događaj, vraćali na taj uzročni početak svega, unosili su se u situaciju i uzbuđeno urlali isto ono što je i učitelj Kralj urlao po šorovima:

– Ubiše Kralja! Ubiše Kralja! 

Svi koji bi se zatekli u sudskom hodniku zavirivali bi u sudnicu da vide kojim se to ljudima sudi za ubistvo kralja, pa je slučaj već postao poznat u srezu i za svaku sledeću raspravu okupljalo se sve više znatiželjnika.

Sam predmet više nije bio običan slučaj utvrđivanja štete već je, posle ekspertize veštaka, tretiran kao direktna posledica atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića. Ali, refleksija ovog istorijskog događaja na sudu bila je za mog dedu nevažna, jer je on prave probleme imao na sasvim drugoj strani.

U trenutku kada je Mile Kralj uspeo da objasni Žiki Belom da njemu ne preti nikakva opasnost od mog dede i kada je obojici uspeo da objasni da je radio objavio da je u Marselju zaista ubijen kralj Aleksandar, svako od njih je odjurio u sledeći šor i isto tako izbezumjeno vikao:

– Ubiše kralja! Ubiše kralja!

Na kraju je deda uleteo i u svoju sopstvenu kuću i sada već smeteno ponavljao:

– Ubiše Kralja! Ubiše Kralja. Ubiše…

Moja baka, na koju je deda prvu naleteo u kući, sasvim je mirno rekla, i to u prisustvu dva žandara, koji su ,,za svaki slučaj’’ navratili u našu kuću po dedu, jer je ovaj od ranije imao ,,politički’’ dosije:

– Trebalo je tog nitkova već odavno neko da umlati. Ti, deda, najbolje znaš kakav je to bio pokvarenjak od čoveka. 

Za žandare je ovo bilo više nego dovoljno, jer se inače u ta vremena smatralo da žene ne mogu politički odgovarati pošto trućkaju samo ono što muški govore po kući i zato nisu uhapsili baku, već mog dedu. Vezali su ga s rukama provučenim kroz noge na leđa i tako naguženog ga šutirali u dupe i terali kroz celo selo, bubetajući ga po levom i desnom bubregu policijskim palicama najnovije izrade Kraljevine Jugoslavije.

Dedina priča u žandarmeriji da je njegova žena mislila da su ubili našeg učitelja, kojeg svi zovu Kralj i koji sam sebe naziva Kraljem, a kojeg je ona mrzela, bila je neuverljiva u odnosu na već raniji dedin slučaj sa slikom bugarskog cara, s njegovim tretmanom kao političkog robijaša i sa ustanovljenom činjenicom da je deda desetak dana pred atentat putovao čak do same bugarske granice, a što ne znači da je nije ilegalno i prešao. Njegova izjava da je išao u Srbiju kako bi po povoljnijoj ceni kupio neku telad nije prihvaćena kao razlog za posetu Bugarskoj, iako u njoj nije ni bio.

A kako se ispostavilo da je deda pre toga putovao i u Zagreb, njegova tvrdnja da je tamo išao po svoj novac kako bi mogao da kupi spomenutu telad, a koji drži u „Zagrebačkoj banci’’, jer u nju ima najviše poverenja u celoj Jugoslaviji, bilo je čisto dolivanje ulja na vatru.

Činjenica da je dedina svota u „Zagrebačkoj banci’’ pozamašna, da je novijeg datuma i da za nju u kući niko osim, naravno, dede, nije znao, svrstala je mog dedu visoko na rang listi zavereničkih bugarsko-hrvatskih elemenata umešanih u atentat na Njegovo Veličanstvo Kralja Aleksandra.

Da je deda, kojim slučajem, u to vreme morao da skoči i do Marselja, verovatno se nikad ne bi mogao izvući kao direktni saučesnik u atentatu na kralja. Ovako je samo specijalnim automobilom, koji je specijalno zbog njega došao u naše selo čak iz prestonice, hitno sproveden u Beograd.

Branimir Miroslav Tomlekin

Povezani članci

Manjinska vijeća i politika u zrcalu znanosti

HF

Obrazac zahtjeva za registraciju birača

HF

Hrvati samo zbog novaca

HF

Hrvati u Italiji napušteni od matične države

HF

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavit ćemo da ste s ovim u redu, ali ako želite možete se odjaviti i ne prihvatiti. Prihvati Pogledaj više...