Hrvatski Fokus
Iseljeništvo

Ubiše kralja II.

Žandari, islednici, njuškala i druge protuve isparili su kao da nikada nisu ni postojali, a pojavio se moj deda, zdrav, živ i čitav

 

(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik)

Budući da je deda jedini u celom Sremu bio uhapšen zbog ubistva kralja, svi su bili ubeđeni da je morao biti povezan s atentatorima i spominjali su njegovo ime tihim glasom, uz značajno zgledanje i gestikulaciju koja je pokazivala da je deda ,,velika zverka’’.

Sedam dana niko nije znao za mog dedu gde je i kako je, niti je išta čuo o njemu. Kuća je bila dvadeset i četiri sata dnevno pod stražom žandara, a svaki čas su se smenjivali islednici, inspektori, detektivi i neka druga njuškala i prevrtači prljavog veša. I svako od ukućana je, pod stražom, i sam bio zatvoren u jednu prostoriju i ispitivan pojedinačno, i to tako da niko nije mogao da kontaktira s bilo kojim drugim ukućanom. Posebno su dobijali i hranu, a u prokot su išli vezani, uz pratnju četvorice do zuba naoružanih žandara. Od loše hrane svi su dobili sraćku, a sprovođenje usranih do prokota na kraju dugačkog hodnika naše velike kuće, u skoro pravilnim razmacima od oko frtalj sata, i promene straže pred samim prokotom u tom intervalu, ličili su na nekakav svečani, strogo propisani visoki ceremonijal, kakav je, recimo, smena straže pred Bakingemskom palatom.

Posle sedam dana, kada su stvari već dostigle granicu izdržljivosti, sve je, kao sabljom presečeno, nestalo u trenu. Žandari, islednici, njuškala i druge protuve isparili su kao da nikada nisu ni postojali, a pojavio se moj deda, zdrav, živ i čitav. Ni dlaka s glave mu nije falila, bio je friško obrijan, u novom odelu i kravati.

Izmučeni i malaksali ukućani gledali su ga kao priviđenje i nisu dugo bili načisto da li je ovo java ili su se oni već preselili na onaj svet i tu zatekli streljanog dedu koji ih je dočekao pristojno obučen za tu priliku, i u kravati, koju bi na zemlji vezao samo mrtav.

Kada su se svi malo sabrali, deda im je ispričao kako su u Beogradu s njim lepo postupali, jer su bili ubeđeni da su uhvatili veliku zverku iz redova međunarodnih zaverenika. Ispitivali su ga u vezi svega i svačega, dugo ubeđeni da zna mnoge detalje oko atentata, jer je deda, videvši njihovu zabludu, pomalo tajanstveno i zagonetno odgovarao na ista takva pitanja. I jako mu se, morao je to da prizna, dopala uloga u koju je uleteo zahvaljujući neopreznoj izjavi moje bake pred žandarima.

Konačno je deda bio pravilno tretiran u slučaju u kojem bi, u neka druga vremena, samo izvukao debele batine. Ta, Kraljevina Jugoslavija ipak nije bila primitivna Austrija, ili još gora Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. A ceo slučaj mu je još doneo i veliki ugled u selu.

Svi meštani su dolazili kod dede interesujući se o njegovom učešću u atentatu na kralja, kao i oko njegovog boravka u Beogradu o državnom trošku. A deda ih je primao zvanično, kao u neku audijenciju, po ko zna koji put ponavljajući svoju priču iz Beograda, teatralno, pred sve većim brojem meštana i pred sve uglednijim znatiželjnicima okupljenim u našoj velikoj sobi čak i iz okolnih sela, uvek počinjući rečima:

– Bogami, samo malo je falilo da još budem i direktno učesnik u tom antentatu!

Bili su u Beogradu, pričao je deda sav važan, pažljivi i ophodili su se prema njemu kao prema nekom važnom gospodinu, pretpostavljajući da će im on biti potreban za međunarodnu političku scenu. A kada su uvideli da je uhapšen pogrešan čovek, bili su još finiji, okupali su ga, obukli u ovo paradno odelo, duboko su mu se izvinjavali i dovezli ga limuzinom, eto, pred samu kuću.

– Eto vidite, nije loše biti neki tako veliki nitkov! – rekao bi na kraju.

A mesecima kasnije dedu su seljani ispitivali kako je to u Beogradu zaista izgledalo i na koji način je on bio povezan s ubistvom kralja. Šta god da bi im rekao, nisu bili zadovoljni i u sve su sumnjali. Da bi zadovoljili sopstvenu znatiželju, po selu su počele da kruže bezbrojne varijante i hiljade detalja vezanih za slučaj: moj deda – međunarodna zavera – antentat. I oni su svi govorili ”antentat”, jer ako je tako govorio moj deda kao učesnik u njemu, onda je samo tako moralo biti i ispravno.

Bilo je onih koji su tvrdili da moj deda ima ,,debelo umešane prste u antentatu“, navodeći dokaze za koje samo  oni znaju. Naprimer, Stavra Mesečar iz našeg šora je svojim očima više puta video dedu kako posle ponoći, još davno pre antentata, često izlazi iz kuće i s nekim, koga on nije mogao videti u mraku, se sastaje na kraju avlije i razgovara s njim preko tarabe, te mu i nešto kroz tarabu dotura u baštu. Ustvari, deda je redovno noću, u letnje vreme, jer ga je mrzelo da otvara vrata prokota i u mraku cilja rupu na dasci za sedenje, izlazio u dvorište da malu nuždu obavi uz tarabu na bašti. Kako je bio viši od tarabe, izgledalo je kao da s nekim preko nje razgovara, a dole, nekome u mraku, dotura neki sumnjivi materijal.

S druge strane, oni koji su voleli dedu i cenili njegov lik i delo, pričali su, na primer, da deda, ne samo da ne bi ubio kralja, već mu sigurno ne bi ni bilo kakvu ružnu reč rekao. Deda je tako plemenit i dobar čovek da bi se za tih sedam dana u Beogradu toliko dopao kralju da bi ga ovaj sigurno pozvao u goste u svoj Beli Dvor, naravno, da je kojim slučajem ostao živ. A deda bi sigurno pozvao kralja, da je ovaj kojim slučajem ostao živ, sa celom njegovom familijom i čitavom svitom, na svoj salaš. I kralj bi se, naravno, da je kojim slučajem ostao živ, sigurno sprijateljio s mojim dedom i dolazio bi u naše selo, od čega bi svi imali koristi.

Kada se sve sabere i oduzme, za dedino hapšenje u vezi atentata na kralja Aleksandra, kao i za njegovo puštanje na slobodu, bile su presudne reči moje bake. U istrazi se pokazalo da je ona, kada je saznala da su ubili kralja, zaista bila ubeđena da je u pitanju naš učitelj Mile Kralj, a kojeg je mrzela iz dna duše, jer ju je on, još kao devojčicu, jednom napastvovao na njivi u balama slame.

A da bi punu istinu provereno ustanovio, najvišem istražnom državnom aparatu bilo je potrebno upravo tih sedam dana.              

Branimir Miroslav Tomlekin

Povezani članci

Ne odustajmo – provedimo lustraciju

HF

ZAKON O AZILU – Službenici i stranci (4)

HF

Čija su naša djeca?

hrvatski-fokus

Stjepan u očekivanju rata

hrvatski-fokus

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavit ćemo da ste s ovim u redu, ali ako želite možete se odjaviti i ne prihvatiti. Prihvati Pogledaj više...