Get Adobe Flash player

PanEuropa: odskočna daska globalizma

 
 
Stvaranje Pan-Europe duguje se djelatnosti jednog austrijskog aristokrata rođenog od majke Japanke, Richarda Coudenhove-Kalergija (1894. – 1972.). Cilj Coudenhove ideje je bio da se spriječi ponavljanje strahota Prvog svjetskog rata. Ova namjera je pohvalna, ali je i stablo od kojega se ne vidi šuma. Doista, uskoro je Coudenhove jasno izrazio smjer svojeg pokreta pripremajući jednu rezoluciju 1925. u Društvu naroda. Njegova nakna je bila da ujedini Europu i n akraju da ju uključi u jednu svjetsku organizaciju koja bi bili politički izravnata. Zbog toga, podsjetio je u svojoj rezoluciji nužnost stvaranja “političkih kontinenata” koji bi svi bili usmjereni na stvaranje jedne federacija federacija, u skladu s zamislima svojeg autora.65 Njegove federalističke izjave  bile su u skladu s idejama Fabijanovaca. Nastavljajući u svojem poletu,  Coudenhove je 1926. organizirao prvu paneuropsku konferenciju u Beču pod nadzorom svojeg počasnog  predsjednika, Aristida Brianda (1862. – 1932.).66
http://www.paneuropa.org/images_int/head1.jpg
Na toj konferenciji, koja je okupljala razne nacije,67 odlučilo se izabrati europsku himnu, Beethovenovu Odu radosti,68 koja će kasnije postati i himna EU. Cilj stvaranja Paneurope jasno je izložen unutar “temeljnih pravila” u kojima se, između ostaloga, tvrdi: "(…) Paneuropska Unija potvrđuje svoj napor u stvaranju europskog patriotizma, okrunjen nacionalnim identitetom svih Europljana. U trenutku međuovisnosti i globalnih izazova, samo jedna snažna Europa politički ujedinjena je u stanju da zajamči budućnost svojih naroda i etničkih zajednica. Paneuropska unija priznaje pravo na samodređenje etničkih skupina u kulturnom, ekonomskom i političkom razvoju".69
 
Richard de Coudenhove-Kalergi (1894.-1972.)
 
Za vrijeme Drugog svjetskog rata R. Coudenhove-Kalergi se sklonio u SAD i  tamo je mogao nastviti podučavati na jednom seminaru na New York University – “Potraga za europskom poslijeratnom federacijom” – u korist europskog federalizma. U Europu se vratio 1946. i znatno je pridonio ostvarenju europskog patrlamentarnog jedinstva, koje se 1949. ostvarilo u obliku Europske komisije.70 Osnažujući svoj utjecaj u čitavim USA, europska organizacija skupila je nacionalne predstavnike zadužene za širenje ideja svojeg osnivača71 koji je, nakon što je 1950. primio uglednu europsku nagradu Karlo Veliki,72 predao je svoje punomoći Ottu von Habsburga 1972. a zatim Alainu Terrenoiru.
 
Možemo bolje shvatiti utjecaj projekta Pan-Europa usredotučujući se na pokretačku snagu rata: novac. Financiranje toga instituta objašnjava duboko suučesništvo njegovih vrhova s drugim igračima globalizma. Osim sponzorstva industrijalaca i financijera R. Coudenhove-Kalergi je uživao podršku bankara Max Warburg, koji je bio prestavnik njemačke banke iz Hamburga. Kako smo vidjeli gore, njegov abrat Paul (američka grana) bio je čelnik FED-a i CFR-a. Odmah je jasno da je R. Coudenhove-Kalergi imao otvoren pristup suradnje s financijskim institucijama Wall Streeta i njegovog pomoćnika u Londonu. Ovi tajni sporazumi između osnivača Pan-Europe i drugih podporanja globalizacije su bili još veći jer je Max Warburg bio član upravnog odbora njemačke tvrtke IG Farben, dok je njegov brat, Paul Warburg, bio član američke podružnice IG Farben.73
 
Dolazak Hitlera na vlast, kako je objasnio Antony Sutton, objašnjava se širokom podrškom anglo-saksonskih industrijskih i financijskih krugova svojim odgovarajućim njemačkim partnerima. U tom smislu, ravnatelj Reichsbanke,  Hjalmar Schacht (1877. – 1970.) bio je posrednik prvog reda. Njegovo djelovanje je bilo najdublje u vrijeme dok je bio ministar gospodarstva Trećeg Reicha (1934. – 1939.). Ekonomski oporavak Njemačke, zahvaljujući njegovom djelovanju, dopustio je Hitleru da nastavi politiku koju ne bi mogao nikada izvesti bez uzdizanja zemlje. Takova aktivnost ga je morala dovesti do smrtne presude na suđenju u Nürmbergu. To se nije dogodilo jer je bio oslobođen odgovornosti. Ustvari, Hjalmar Schacht bio je snažno vezan uz trgovačku anglo-saksonsku elitu. Njegov otac, amerikanac William Schacht, radio je 30 godina u podružnici Equitable Life Assurance u Berlinu.74 Tako da je njegov sin već od svojeg rođenja bio član globalizacijskog zverinjaka. Ovo je kasnije došlo do jačeg značenja kada se zna da je Hjalmar Schacht od 1918. bio u nadzornom odboru Nationalbank für Deutschland, pored bankara Emila Wittenberga, koji je bio član izvršnog komiteta prve sovjetske banke osnovane 1922., Ruskombank,75 a kojom je upravljao švedski bankar Olof Aschberg76 kao što je rečeno prije. Da bismo nastavili s ovim vrtoglavim podtacima, treba istaći da je direktor vanjskog odjela Ruskombank, Amerikanac Max May,77 bio podpredsjednik uprave Guaranty Trust Company, podružnice “stupa” Wall Street, JP Morgana.78 U ovom slučaju, jedan visoki predstavnik bankara s Wall Streeta, poslije je radio u istaknutim sovjetskim bankama. Za kraj, suradnja Hjalmara Schachta u ovim krugovima pojačana je njegovim prijateljstvom s direktorom Engleske Banke, Montagu Normanom. Sada doista shvaćamo zašto Hjalmar Schacht79 nije bio zabrinut nakon Drugog svjetskog rata.
 
Podrška trgovačke anglo-saksonske kozmopolitske elite komunizmu, nacizmu i osvajanju vlasti Franklina Delana Roosevelta,80 kako je prikazao u trilogiji o Wall Street Antony Sutton, bila je kao neka vrsta laboratorijskih pokusa izvođenih na lokalnom planu (SSSR, nacistička Njemačka i USA).81 S nešto različitim nazivom, Antony Sutton zaključuje, da ove ideologije prigodno nazvane “sovjetski socijalizam”, “kolektivni socijalizam” (nacionalsocijalizam) i “socijalizam New Deala” su samo oblik monopolskog socijalizma; idealna organizacija koja mora biti ustrojena u čitavom svijetu: “Novi Svjetski Poredak.” Rat od 1939. – 1945. potekao je od čitavog ovog tajnog rovarenja koji je omogućio da se klizne prema drugom svijetu, da se osnuju dva bloka naoko protivna, i sve je to savršeno u skladu s hegelijanskim počelom teze i antiteze. Ipak, ova dva svijeta su podhranjivani iz istih financijskih izvora, s kojim je bilo moguće udariti temelje za došašće Svjetske Države.
 
Bilješke:
 
65. La Paneurope, par Anne-Marie Saint Gille (Presses de l’université de Paris Sorbonne, 2003), pp. 130-131.
66. L’engagement d’Aristide Briand au côté de la Paneurope acquise aux principes fédéralistes et régionalistes dans un cadre politique mondial unifié permet de mieux comprendre le discours du représentant français à l’Assemblée générale de la Société des Nations, le 5 septembre 1929, appelant à un « lien fédéral » entre les Etats européens.
67. Le représentant anglais lors de ce congrès paneuropéen de 1926, A. Watts, était membre du Royal Institute of International Affairs issu du groupe Milner in La Paneurope, op. cit, p. 148.
68. Richard de Coudenhove-Kalergi (1894 -1972) », site internet de l’association PanEurope-France.
69. La Paneurope a joué un rôle déterminant dans l’élaboration de tous les textes en faveur de la protection des groupes ethniques. Voir notre ouvrage Minorités et régionalismes dans l’Europe Fédérale des Régions(Editions François-Xavier de Guibert, 4è édition, 2004) et dans ce livre, le chapitre intitulé « L’union Charlemagne » p. 75 et suivantes.
70. Richard Coudenhove-Kalergi » sur le site internet de l’European Society Coudenhove-Kalergi.
71. Site officiel de l’association Paneuropa.
72. Lire son discours prophétique à l’annexe 11 de La Décomposition des nations européennes ; en particulier le passage où Coudenhove appelle à l’instauration d’une « union atlantique », une « Fédération à trois » selon son expression, « l’Angleterre étant le pont entre l’Europe et l’Amérique ». C’est exactement ce qui est poursuivi par les instances de Bruxelles et de Washington d’une manière accélérée depuis 1990. Voir la liste complète des bénéficiaires du Prix Charlemagne sur le site du Comité.
73. Wall Street and the rise of Hiter, op. cit, chapitre 2 « The Empire of IG Farben », p. 33.
74. Wall Street and the bolshevik revolution, op. cit, pp. 125-126.
75. Ibid., p. 126.
76. Ibid., p. 60.
77. Ibid., pp. 61-62
78. Ibid., p. 50.
79. Il faut ajouter aussi que Hjalmar Schacht est à l’origine de l’existence de la Banque des règlements internationaux (Bank of International Settlements). Antony Sutton relate aussi la réunion déterminante du 20 février 1933 dans la demeure d’Hermann Goering qui permit, en présence d’Adolf Hitler, de lever des fonds pour le financement du parti nazi. Les plus grands patrons de l’industrie allemande étaient présents et ont aligné les sommes nécessaires (Krupp von Bohlen, Albert Voegler, von Loewenfeld, …) ; le tout se faisait sous la direction d’Hjalmar Schacht in Wall Street and the rise of Hitler, op. cit, p. 108.
80. Antony Sutton évoque entre autres l’influence déterminante de Gerard Swope (1872-1957), président de General Electric Company, qui permit la politique socialisante du président Roosevelt in Wall Street and FDR, op.cit, p. 86.
81. Carroll Quigley explique entre autres les infiltrations au sein de l’appareil politique états-unien de la part de JP Morgan in Tragedy and Hope. A History of the World in Our Time (GSG and Associates, 1966), p. 938.
 
(Nastavak slijedi)
 

Pierre Hillard, doktor političkih znanosti i profesor međunarodnih odnosa. Njegovi istraživački radovi poglavito su usredotočeni na instrumentalizaciju Europske unije s obzirom na stvaranja jedinstvenog euro-atlantskog bloka. Posljenje objavljeno djelo je: Bertelsmann: Un empire des médias et une fondation au service du mondialisme (François-Xavier de Guibert éd., 2009.)

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osvježi

Anketa

Po čijem su nalogu na granici uhićeni i pretraživani Nikola Kajkić i Zorica Gregurić?

Petak, 16/11/2018

Tko je Online?

Trenutačno aktivnih gostiju: 975 gostiju i nema članova online

 

AIPK Trgovine d.o.o.

 

Registar Branitelja

 

Udruga Zavjet

 

 

Grawe osiguranje

 

 

 

Veliko srce malom srcu

 

Facebook

 

 

Optika Kraljević