Get Adobe Flash player

Poslije 1945.: budućnost koja obećava

 
 
Poslije Drugog svjetskog rata, nalazimo se pred tri značajna datuma neposrednog poraća: 1946., 1947. i 1948. Upravo je predsjednik britanske vlade Winston Churchill preuzeo ideju ujedinjavanja Europe u jednom govoru u Zürichu 19. rujna 1946. godine. I nije oklijevao reći: “Moramo izgraditi neku vrstu Sjedinjenih Država Europe”.82 Ove riječi vode prema Richardu Coudenhove-Kalergiju kojega je podržavao Churchill. Utemeljitelj Paneurope sa svoje strane se poduzeo lansirati europski ideal, objašnjavajući povijest svojega rada i svojih projekata u knjizi Izabrao sam Europu. U ovoj knjizi Winston Churchill je počastio Coudenhova predgovorom....
https://i.ytimg.com/vi/msmP7zqARUA/hqdefault.jpg
Winston Churchill (1874.-1965.) - Na drugi datum, rujan 1947., u Montreuxu, u Švicarskoj se održao skup koji je predstavljao odlučan korak prema učvršćivanju temelja svjetske države u pripravi. Doista, različiti europski83 i američki84 predstavnici idejâ svjetskog federalizma odlučili su osnovati dvije institucije pod znakom švicarskog sudca Maxa Habichta,85 čija se djelotvornost naširoko osjetila: “Pokret Svjetskih Federalista” (WFM) i Savez Europskih Federalista (UEF).
 
WFM predstavlja Magnu Cartu prilikom skupa u Montreux, utvrđujući institucije glavnih temelja za učvršćenje jedne svjetske federalne države. Jasno je sada nakon 63. godine da su njihove želje u velikoj mjeri bile ostvarene. I doista, potvrda da “Mi, svjetski federalisti, smo uvjereni da je stvaranje Svjetske Federacije središnji problem našeg vremena. Sve dok ne bude riješen, sva pitanjka – državna ili međudržavna – ostta će bez valjanog odgovora. Ono nije između slobode poduzetništva i planske privrede, kapitalizma i komunizma, nego se mora birati između imperijalizma i federalizma“. Nakon ovakove izjave predložili su, između ostalog, slijedeće principe: “ograničenje državnog suvereniteta” s “prijenosom na Konfederaciju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, “stvaranje jedna naddržavne oružane sile”, posebno, ova identifikacija je od velike sadašnje važnosti, na početku XXI. stoljeća, da “bi jedna korektna federalistička perspektiva morala ujediniti napore na regionalnoj i funkcionalnoj razini”. Oblikovanje regionalnih saveza – u mjeri da ne budu sami sebi svrha i da se ne kristaliziraju u blokove – može i mora pridonesti dobrom funkcioniranju Svjetske Konfederacije. Na koncu ove Deklaracije se kaže da se potiče stvaranje “Svjetske Ustavne Skupštine”.86
 
Usporedno sa stvaranjem WFM, Savez europskih federalista (UEF) stvoren je u  Montreuxu. Ipak, posao avangarde je već pripravio teren. Doista, pod utjecajem Paneurope R. Coudenhove-Kalergija, 1934. stvorena je Europska Unija, kako bi branila ideal jedne Europe utemeljene na federalnom principu, po uzoru na Švicarsku.87 Četiri godine kasnije, u studenomu 1938. stvorena je pod utjecajem fabijanovaca Lorda Lothiana i Lionela Curtisa Ujedinjena Federacija.88 Ova posljednja je jedna grana UEF-a na isti način kako su to različite “podružnice, francuska UEF-a, njemačka Europa-Union Deutschland, talijanska UEF Italia), itd. Treba zapaziti da su sve na principu ruskih igrački matrjoški (one lutke u ženskom liku koje ulaze jedna u drugu) UEF je ogranak Svjetskog Federalističkog Pokreta (World Federalist Movement, WFM).89 Ipak, imamo europski institut rada u prilog federalizmu koji je povezan s djelatnosti WFM, ali na svjetskoj razini. Zašto je toliko važno razgovarati o misiji UEF-a? Federalnim institutom predsjeda Englez Andrew Duff, europski delegat pod etiketom “liberalni demokrat”.90 Tu je i član Europske Komisije za Vanjske Poslove (CEDF – “European Council on Foreign Relations“)91 stvoren 2007.,92 europski blizanac američkog CFR, osnovanog 1921. Andrew Duff je onaj koji je, u uskoj vezi s Fondacijom Bertelsmann i austrijski delegat Johannes Voggenhuber, dopustio primjenu Eurospkog ustava nakon poraza na francuskom i nizozemskom referendumu 2005.93Lisabonski sporazum ne bi bio moguć – ili bi ga barem bilo teže donijeti – bez podrške i uvjerenja Andrewa Duffa. Osim toga, jasno je da se utjecaj iz groba Cecila Rhodesa i Lorda Milnera osjeća u razvoju europskog ustava (nazvanog “Giscardov Ustav"” koji koji prethodi Lisabonskom sporazumu) u razdoblju 2003. - 2004. I doista, “Milnerova skupina” i fabijanovci uvijek su bili zagovornici europskog ujedinjenja, ali pod uvjetom da se to ostvari pod anglo-saksonskom kontrolom. Za vrijeme dva svjetska rata pokušaj europskog ujedinjenja pod vodstvom Njemačke, tada svjetske sile, nije bio prihvatljiv Londonu i Washingtonu jer bi se anglosaksonska talasokracija našla isključena iz posala na Starom kontinentu. Richard Coudenhove-Kalergi to potpuno shvatio ako čitamo njegove govore iz 1950. Stoga je korisno ppogledati općeg tajnika zaduženog za elektroničku aktivnost oko “Ustava Giscard”, Engleza Johna Kerra. Njegov životopis odaje da je na čelu naftnog društva Royal Dutch Shell, a bio je i britanski veleposlaniku u USA. Njegove veze s anglo-saksonskom trgovačkom aristokracijom odaju da je i član izvršnog komiteta za novačenje elite u krug “Stipendista Cecil Rhodes”.94 Kako možete vidjeti uspjeh globalizacije je sada već pitanje vremenane, i ona će stići.
 
Napokon, Haaški kongres (7. – 10. svibnja 1948.) pod počasnim predsjedništvom Winstona Churchilla, koji je obuhvatio oko 800 borbenih pro-europljana,95 je postavio temelje ujedinjene Europe. Figura ovog Kongresa je bio generalni tajnik Giuseppe Retinger (1888. – 1960.). Istinski protagonisti povijesti čestu su iza kulisa. Ovo je i slučaj s djelovanjem Retingera u okviru CFR-a i RIIA-a koje je bilo odlučno u razvoju struktura na svjetskoj razini.96
      
Bilješke:
 
82. Le Premier ministre anglais a tenu des propos dans son discours de Zürich qui sont dans la droite ligne du mondialisme à en juger ces extraits: ‘(…) L’Union européenne a fait beaucoup pour arriver à ce but et ce mouvement doit beaucoup au comte Coudenhove-Kalergi et à ce grand patriote et homme d’Etat français que fut Aristide Briand (…). Nous autres Britanniques, nous avons le Commonwealth. L’organisation du monde ne s’en trouve pas affaiblie, mais au contraire renforcée et elle y trouve en réalité ses maîtres piliers. Et pourquoi n’y aurait-il pas un groupement européen qui donnerait à des peuples éloignés l’un de l’autre le sentiment d’un patriotisme plus large et d’une sorte de nationalité commune? Et pourquoi un groupement européen ne devrait-il pas occuper la place qui lui revient au milieu des autres groupements et contribuer à diriger la barque de l’humanité? (…). Appelant à une réconciliation franco-allemande, Churchill ajoute dans un esprit fabien: ‘Il faut que notre but permanent soit d’accroître et de renforcer la puissance de l’ONU. Il nous faut créer la famille européenne en la dotant d’une structure régionale placée sous cette organisation mondiale, et cette famille pourra alors s’appeler les Etats-Unis d’Europe » (…) in George C. Marshall, Points de repère, Lausanne, 1973
83. L’influence fédéraliste se fit sentir par l’intermédiaire d’Européens convaincus comme Denis de Rougemont, Henri Brugmans et Alexandre Marc.
84. Côté états-unien, dès 1924, Rosika Schwimmer et Lola M. Lloyd défendant la cause des femmes (droit de vote, etc) organisèrent la première assemblée constituante mondiale devant être élus par les peuples afin de rédiger une constitution mondiale. Cette initiative fut relancée en 1937 à Chicago avec une campagne en faveur d’un gouvernement mondial. Il serait très intéressant de savoir qui finançait de tels projets. Par la suite, d’autres Etats-uniens préparèrent les esprits en faveur d’un monde uni : Emery Reves, auteur de Anatomy of Peace défendant l’idée d’un gouvernement mondial (il fut aussi l’agent littéraire de Winston Churchill) ; le politicien Wendell Wilkie avec son livre One World ; l’avocat Clark Grenville auteur de World Peace through World Law ; le journaliste Norman Cousins ; le journaliste et sénateur démocrate Alan Cranston et le philosophe Robert Hutchins.
85. Présentation du World Federalist Movementsur son site internet.
86. Déclaration de Montreux du 23 août 1947.
87. Voir notre livre La Fondation Bertelsmann et la gouvernance mondiale(Editions François-Xavier de Guibert, 2009), pp. 95-96 et « Geschichte der Europa-Union Deutschlandsur le site internet de Europa Union Deutschland.
88. “The history of Federal Union » sur le site internet de l’association.
89. “Regional Federalism » sur le site internet du World Federalist Movement.
90. Site officiel d’Andrew Duff.
91. ECFR’s Board and Council » sur le site internet de l’European Council on Foreign Relations.
92. Création accélérée d’un Conseil européen des relations étrangères », Réseau Voltaire, 3 octobre 2007.
93. La Fondation Bertelsamann et la gouvernance mondiale, op. cit, p. 92 et suivantes.
94. ‘Trustees’ sur le site internet du Rhodes Trust.
95. Parmi les nombreux participants, nous pouvons relever Richard de Coudenhove-Kalergi, Konrad Adenauer, Denis de Rougemont, Alcide de Gasperi, François Mitterrand, etc.
96. ‘Histoire secrète de l’Union européenne’, par Thierry Meyssan, Réseau Voltaire, 28 juin 2004.
 
(Nastavak slijedi)
 

Pierre Hillard, doktor političkih znanosti i profesor međunarodnih odnosa. Njegovi istraživački radovi poglavito su usredotočeni na instrumentalizaciju Europske unije s obzirom na stvaranja jedinstvenog euro-atlantskog bloka. Posljenje objavljeno djelo je: Bertelsmann: Un empire des médias et une fondation au service du mondialisme(François-Xavier de Guibert éd., 2009.)

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osvježi

Anketa

Treba li obustaviti postojeće sudski neutemeljene postupke protiv Zdravka Mamića?

Ponedjeljak, 16/07/2018

Tko je Online?

Trenutačno aktivnih gostiju: 873 gostiju i nema članova online

 

AIPK Trgovine d.o.o.

 

Registar Branitelja

 

Udruga Zavjet

 

 

Grawe osiguranje

 

 

 

Veliko srce malom srcu

 

Facebook

 

 

Optika Kraljević