Get Adobe Flash player

Poslije 1945.: budućnost koja obećava

 
 
Poslije Drugog svjetskog rata, nalazimo se pred tri značajna datuma neposrednog poraća: 1946., 1947. i 1948. Upravo je predsjednik britanske vlade Winston Churchill preuzeo ideju ujedinjavanja Europe u jednom govoru u Zürichu 19. rujna 1946. godine. I nije oklijevao reći: “Moramo izgraditi neku vrstu Sjedinjenih Država Europe”.82 Ove riječi vode prema Richardu Coudenhove-Kalergiju kojega je podržavao Churchill. Utemeljitelj Paneurope sa svoje strane se poduzeo lansirati europski ideal, objašnjavajući povijest svojega rada i svojih projekata u knjizi Izabrao sam Europu. U ovoj knjizi Winston Churchill je počastio Coudenhova predgovorom....
https://i.ytimg.com/vi/msmP7zqARUA/hqdefault.jpg
Winston Churchill (1874.-1965.) - Na drugi datum, rujan 1947., u Montreuxu, u Švicarskoj se održao skup koji je predstavljao odlučan korak prema učvršćivanju temelja svjetske države u pripravi. Doista, različiti europski83 i američki84 predstavnici idejâ svjetskog federalizma odlučili su osnovati dvije institucije pod znakom švicarskog sudca Maxa Habichta,85 čija se djelotvornost naširoko osjetila: “Pokret Svjetskih Federalista” (WFM) i Savez Europskih Federalista (UEF).
 
WFM predstavlja Magnu Cartu prilikom skupa u Montreux, utvrđujući institucije glavnih temelja za učvršćenje jedne svjetske federalne države. Jasno je sada nakon 63. godine da su njihove želje u velikoj mjeri bile ostvarene. I doista, potvrda da “Mi, svjetski federalisti, smo uvjereni da je stvaranje Svjetske Federacije središnji problem našeg vremena. Sve dok ne bude riješen, sva pitanjka – državna ili međudržavna – ostta će bez valjanog odgovora. Ono nije između slobode poduzetništva i planske privrede, kapitalizma i komunizma, nego se mora birati između imperijalizma i federalizma“. Nakon ovakove izjave predložili su, između ostalog, slijedeće principe: “ograničenje državnog suvereniteta” s “prijenosom na Konfederaciju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, “stvaranje jedna naddržavne oružane sile”, posebno, ova identifikacija je od velike sadašnje važnosti, na početku XXI. stoljeća, da “bi jedna korektna federalistička perspektiva morala ujediniti napore na regionalnoj i funkcionalnoj razini”. Oblikovanje regionalnih saveza – u mjeri da ne budu sami sebi svrha i da se ne kristaliziraju u blokove – može i mora pridonesti dobrom funkcioniranju Svjetske Konfederacije. Na koncu ove Deklaracije se kaže da se potiče stvaranje “Svjetske Ustavne Skupštine”.86
 
Usporedno sa stvaranjem WFM, Savez europskih federalista (UEF) stvoren je u  Montreuxu. Ipak, posao avangarde je već pripravio teren. Doista, pod utjecajem Paneurope R. Coudenhove-Kalergija, 1934. stvorena je Europska Unija, kako bi branila ideal jedne Europe utemeljene na federalnom principu, po uzoru na Švicarsku.87 Četiri godine kasnije, u studenomu 1938. stvorena je pod utjecajem fabijanovaca Lorda Lothiana i Lionela Curtisa Ujedinjena Federacija.88 Ova posljednja je jedna grana UEF-a na isti način kako su to različite “podružnice, francuska UEF-a, njemačka Europa-Union Deutschland, talijanska UEF Italia), itd. Treba zapaziti da su sve na principu ruskih igrački matrjoški (one lutke u ženskom liku koje ulaze jedna u drugu) UEF je ogranak Svjetskog Federalističkog Pokreta (World Federalist Movement, WFM).89 Ipak, imamo europski institut rada u prilog federalizmu koji je povezan s djelatnosti WFM, ali na svjetskoj razini. Zašto je toliko važno razgovarati o misiji UEF-a? Federalnim institutom predsjeda Englez Andrew Duff, europski delegat pod etiketom “liberalni demokrat”.90 Tu je i član Europske Komisije za Vanjske Poslove (CEDF – “European Council on Foreign Relations“)91 stvoren 2007.,92 europski blizanac američkog CFR, osnovanog 1921. Andrew Duff je onaj koji je, u uskoj vezi s Fondacijom Bertelsmann i austrijski delegat Johannes Voggenhuber, dopustio primjenu Eurospkog ustava nakon poraza na francuskom i nizozemskom referendumu 2005.93Lisabonski sporazum ne bi bio moguć – ili bi ga barem bilo teže donijeti – bez podrške i uvjerenja Andrewa Duffa. Osim toga, jasno je da se utjecaj iz groba Cecila Rhodesa i Lorda Milnera osjeća u razvoju europskog ustava (nazvanog “Giscardov Ustav"” koji koji prethodi Lisabonskom sporazumu) u razdoblju 2003. - 2004. I doista, “Milnerova skupina” i fabijanovci uvijek su bili zagovornici europskog ujedinjenja, ali pod uvjetom da se to ostvari pod anglo-saksonskom kontrolom. Za vrijeme dva svjetska rata pokušaj europskog ujedinjenja pod vodstvom Njemačke, tada svjetske sile, nije bio prihvatljiv Londonu i Washingtonu jer bi se anglosaksonska talasokracija našla isključena iz posala na Starom kontinentu. Richard Coudenhove-Kalergi to potpuno shvatio ako čitamo njegove govore iz 1950. Stoga je korisno ppogledati općeg tajnika zaduženog za elektroničku aktivnost oko “Ustava Giscard”, Engleza Johna Kerra. Njegov životopis odaje da je na čelu naftnog društva Royal Dutch Shell, a bio je i britanski veleposlaniku u USA. Njegove veze s anglo-saksonskom trgovačkom aristokracijom odaju da je i član izvršnog komiteta za novačenje elite u krug “Stipendista Cecil Rhodes”.94 Kako možete vidjeti uspjeh globalizacije je sada već pitanje vremenane, i ona će stići.
 
Napokon, Haaški kongres (7. – 10. svibnja 1948.) pod počasnim predsjedništvom Winstona Churchilla, koji je obuhvatio oko 800 borbenih pro-europljana,95 je postavio temelje ujedinjene Europe. Figura ovog Kongresa je bio generalni tajnik Giuseppe Retinger (1888. – 1960.). Istinski protagonisti povijesti čestu su iza kulisa. Ovo je i slučaj s djelovanjem Retingera u okviru CFR-a i RIIA-a koje je bilo odlučno u razvoju struktura na svjetskoj razini.96
      
Bilješke:
 
82. Le Premier ministre anglais a tenu des propos dans son discours de Zürich qui sont dans la droite ligne du mondialisme à en juger ces extraits: ‘(…) L’Union européenne a fait beaucoup pour arriver à ce but et ce mouvement doit beaucoup au comte Coudenhove-Kalergi et à ce grand patriote et homme d’Etat français que fut Aristide Briand (…). Nous autres Britanniques, nous avons le Commonwealth. L’organisation du monde ne s’en trouve pas affaiblie, mais au contraire renforcée et elle y trouve en réalité ses maîtres piliers. Et pourquoi n’y aurait-il pas un groupement européen qui donnerait à des peuples éloignés l’un de l’autre le sentiment d’un patriotisme plus large et d’une sorte de nationalité commune? Et pourquoi un groupement européen ne devrait-il pas occuper la place qui lui revient au milieu des autres groupements et contribuer à diriger la barque de l’humanité? (…). Appelant à une réconciliation franco-allemande, Churchill ajoute dans un esprit fabien: ‘Il faut que notre but permanent soit d’accroître et de renforcer la puissance de l’ONU. Il nous faut créer la famille européenne en la dotant d’une structure régionale placée sous cette organisation mondiale, et cette famille pourra alors s’appeler les Etats-Unis d’Europe » (…) in George C. Marshall, Points de repère, Lausanne, 1973
83. L’influence fédéraliste se fit sentir par l’intermédiaire d’Européens convaincus comme Denis de Rougemont, Henri Brugmans et Alexandre Marc.
84. Côté états-unien, dès 1924, Rosika Schwimmer et Lola M. Lloyd défendant la cause des femmes (droit de vote, etc) organisèrent la première assemblée constituante mondiale devant être élus par les peuples afin de rédiger une constitution mondiale. Cette initiative fut relancée en 1937 à Chicago avec une campagne en faveur d’un gouvernement mondial. Il serait très intéressant de savoir qui finançait de tels projets. Par la suite, d’autres Etats-uniens préparèrent les esprits en faveur d’un monde uni : Emery Reves, auteur de Anatomy of Peace défendant l’idée d’un gouvernement mondial (il fut aussi l’agent littéraire de Winston Churchill) ; le politicien Wendell Wilkie avec son livre One World ; l’avocat Clark Grenville auteur de World Peace through World Law ; le journaliste Norman Cousins ; le journaliste et sénateur démocrate Alan Cranston et le philosophe Robert Hutchins.
85. Présentation du World Federalist Movementsur son site internet.
86. Déclaration de Montreux du 23 août 1947.
87. Voir notre livre La Fondation Bertelsmann et la gouvernance mondiale(Editions François-Xavier de Guibert, 2009), pp. 95-96 et « Geschichte der Europa-Union Deutschlandsur le site internet de Europa Union Deutschland.
88. “The history of Federal Union » sur le site internet de l’association.
89. “Regional Federalism » sur le site internet du World Federalist Movement.
90. Site officiel d’Andrew Duff.
91. ECFR’s Board and Council » sur le site internet de l’European Council on Foreign Relations.
92. Création accélérée d’un Conseil européen des relations étrangères », Réseau Voltaire, 3 octobre 2007.
93. La Fondation Bertelsamann et la gouvernance mondiale, op. cit, p. 92 et suivantes.
94. ‘Trustees’ sur le site internet du Rhodes Trust.
95. Parmi les nombreux participants, nous pouvons relever Richard de Coudenhove-Kalergi, Konrad Adenauer, Denis de Rougemont, Alcide de Gasperi, François Mitterrand, etc.
96. ‘Histoire secrète de l’Union européenne’, par Thierry Meyssan, Réseau Voltaire, 28 juin 2004.
 
(Nastavak slijedi)
 

Pierre Hillard, doktor političkih znanosti i profesor međunarodnih odnosa. Njegovi istraživački radovi poglavito su usredotočeni na instrumentalizaciju Europske unije s obzirom na stvaranja jedinstvenog euro-atlantskog bloka. Posljenje objavljeno djelo je: Bertelsmann: Un empire des médias et une fondation au service du mondialisme(François-Xavier de Guibert éd., 2009.)

PanEuropa: odskočna daska globalizma

 
 
Stvaranje Pan-Europe duguje se djelatnosti jednog austrijskog aristokrata rođenog od majke Japanke, Richarda Coudenhove-Kalergija (1894. – 1972.). Cilj Coudenhove ideje je bio da se spriječi ponavljanje strahota Prvog svjetskog rata. Ova namjera je pohvalna, ali je i stablo od kojega se ne vidi šuma. Doista, uskoro je Coudenhove jasno izrazio smjer svojeg pokreta pripremajući jednu rezoluciju 1925. u Društvu naroda. Njegova nakna je bila da ujedini Europu i n akraju da ju uključi u jednu svjetsku organizaciju koja bi bili politički izravnata. Zbog toga, podsjetio je u svojoj rezoluciji nužnost stvaranja “političkih kontinenata” koji bi svi bili usmjereni na stvaranje jedne federacija federacija, u skladu s zamislima svojeg autora.65 Njegove federalističke izjave  bile su u skladu s idejama Fabijanovaca. Nastavljajući u svojem poletu,  Coudenhove je 1926. organizirao prvu paneuropsku konferenciju u Beču pod nadzorom svojeg počasnog  predsjednika, Aristida Brianda (1862. – 1932.).66
http://www.paneuropa.org/images_int/head1.jpg
Na toj konferenciji, koja je okupljala razne nacije,67 odlučilo se izabrati europsku himnu, Beethovenovu Odu radosti,68 koja će kasnije postati i himna EU. Cilj stvaranja Paneurope jasno je izložen unutar “temeljnih pravila” u kojima se, između ostaloga, tvrdi: "(…) Paneuropska Unija potvrđuje svoj napor u stvaranju europskog patriotizma, okrunjen nacionalnim identitetom svih Europljana. U trenutku međuovisnosti i globalnih izazova, samo jedna snažna Europa politički ujedinjena je u stanju da zajamči budućnost svojih naroda i etničkih zajednica. Paneuropska unija priznaje pravo na samodređenje etničkih skupina u kulturnom, ekonomskom i političkom razvoju".69
 
Richard de Coudenhove-Kalergi (1894.-1972.)
 
Za vrijeme Drugog svjetskog rata R. Coudenhove-Kalergi se sklonio u SAD i  tamo je mogao nastviti podučavati na jednom seminaru na New York University – “Potraga za europskom poslijeratnom federacijom” – u korist europskog federalizma. U Europu se vratio 1946. i znatno je pridonio ostvarenju europskog patrlamentarnog jedinstva, koje se 1949. ostvarilo u obliku Europske komisije.70 Osnažujući svoj utjecaj u čitavim USA, europska organizacija skupila je nacionalne predstavnike zadužene za širenje ideja svojeg osnivača71 koji je, nakon što je 1950. primio uglednu europsku nagradu Karlo Veliki,72 predao je svoje punomoći Ottu von Habsburga 1972. a zatim Alainu Terrenoiru.
 
Možemo bolje shvatiti utjecaj projekta Pan-Europa usredotučujući se na pokretačku snagu rata: novac. Financiranje toga instituta objašnjava duboko suučesništvo njegovih vrhova s drugim igračima globalizma. Osim sponzorstva industrijalaca i financijera R. Coudenhove-Kalergi je uživao podršku bankara Max Warburg, koji je bio prestavnik njemačke banke iz Hamburga. Kako smo vidjeli gore, njegov abrat Paul (američka grana) bio je čelnik FED-a i CFR-a. Odmah je jasno da je R. Coudenhove-Kalergi imao otvoren pristup suradnje s financijskim institucijama Wall Streeta i njegovog pomoćnika u Londonu. Ovi tajni sporazumi između osnivača Pan-Europe i drugih podporanja globalizacije su bili još veći jer je Max Warburg bio član upravnog odbora njemačke tvrtke IG Farben, dok je njegov brat, Paul Warburg, bio član američke podružnice IG Farben.73
 
Dolazak Hitlera na vlast, kako je objasnio Antony Sutton, objašnjava se širokom podrškom anglo-saksonskih industrijskih i financijskih krugova svojim odgovarajućim njemačkim partnerima. U tom smislu, ravnatelj Reichsbanke,  Hjalmar Schacht (1877. – 1970.) bio je posrednik prvog reda. Njegovo djelovanje je bilo najdublje u vrijeme dok je bio ministar gospodarstva Trećeg Reicha (1934. – 1939.). Ekonomski oporavak Njemačke, zahvaljujući njegovom djelovanju, dopustio je Hitleru da nastavi politiku koju ne bi mogao nikada izvesti bez uzdizanja zemlje. Takova aktivnost ga je morala dovesti do smrtne presude na suđenju u Nürmbergu. To se nije dogodilo jer je bio oslobođen odgovornosti. Ustvari, Hjalmar Schacht bio je snažno vezan uz trgovačku anglo-saksonsku elitu. Njegov otac, amerikanac William Schacht, radio je 30 godina u podružnici Equitable Life Assurance u Berlinu.74 Tako da je njegov sin već od svojeg rođenja bio član globalizacijskog zverinjaka. Ovo je kasnije došlo do jačeg značenja kada se zna da je Hjalmar Schacht od 1918. bio u nadzornom odboru Nationalbank für Deutschland, pored bankara Emila Wittenberga, koji je bio član izvršnog komiteta prve sovjetske banke osnovane 1922., Ruskombank,75 a kojom je upravljao švedski bankar Olof Aschberg76 kao što je rečeno prije. Da bismo nastavili s ovim vrtoglavim podtacima, treba istaći da je direktor vanjskog odjela Ruskombank, Amerikanac Max May,77 bio podpredsjednik uprave Guaranty Trust Company, podružnice “stupa” Wall Street, JP Morgana.78 U ovom slučaju, jedan visoki predstavnik bankara s Wall Streeta, poslije je radio u istaknutim sovjetskim bankama. Za kraj, suradnja Hjalmara Schachta u ovim krugovima pojačana je njegovim prijateljstvom s direktorom Engleske Banke, Montagu Normanom. Sada doista shvaćamo zašto Hjalmar Schacht79 nije bio zabrinut nakon Drugog svjetskog rata.
 
Podrška trgovačke anglo-saksonske kozmopolitske elite komunizmu, nacizmu i osvajanju vlasti Franklina Delana Roosevelta,80 kako je prikazao u trilogiji o Wall Street Antony Sutton, bila je kao neka vrsta laboratorijskih pokusa izvođenih na lokalnom planu (SSSR, nacistička Njemačka i USA).81 S nešto različitim nazivom, Antony Sutton zaključuje, da ove ideologije prigodno nazvane “sovjetski socijalizam”, “kolektivni socijalizam” (nacionalsocijalizam) i “socijalizam New Deala” su samo oblik monopolskog socijalizma; idealna organizacija koja mora biti ustrojena u čitavom svijetu: “Novi Svjetski Poredak.” Rat od 1939. – 1945. potekao je od čitavog ovog tajnog rovarenja koji je omogućio da se klizne prema drugom svijetu, da se osnuju dva bloka naoko protivna, i sve je to savršeno u skladu s hegelijanskim počelom teze i antiteze. Ipak, ova dva svijeta su podhranjivani iz istih financijskih izvora, s kojim je bilo moguće udariti temelje za došašće Svjetske Države.
 
Bilješke:
 
65. La Paneurope, par Anne-Marie Saint Gille (Presses de l’université de Paris Sorbonne, 2003), pp. 130-131.
66. L’engagement d’Aristide Briand au côté de la Paneurope acquise aux principes fédéralistes et régionalistes dans un cadre politique mondial unifié permet de mieux comprendre le discours du représentant français à l’Assemblée générale de la Société des Nations, le 5 septembre 1929, appelant à un « lien fédéral » entre les Etats européens.
67. Le représentant anglais lors de ce congrès paneuropéen de 1926, A. Watts, était membre du Royal Institute of International Affairs issu du groupe Milner in La Paneurope, op. cit, p. 148.
68. Richard de Coudenhove-Kalergi (1894 -1972) », site internet de l’association PanEurope-France.
69. La Paneurope a joué un rôle déterminant dans l’élaboration de tous les textes en faveur de la protection des groupes ethniques. Voir notre ouvrage Minorités et régionalismes dans l’Europe Fédérale des Régions(Editions François-Xavier de Guibert, 4è édition, 2004) et dans ce livre, le chapitre intitulé « L’union Charlemagne » p. 75 et suivantes.
70. Richard Coudenhove-Kalergi » sur le site internet de l’European Society Coudenhove-Kalergi.
71. Site officiel de l’association Paneuropa.
72. Lire son discours prophétique à l’annexe 11 de La Décomposition des nations européennes ; en particulier le passage où Coudenhove appelle à l’instauration d’une « union atlantique », une « Fédération à trois » selon son expression, « l’Angleterre étant le pont entre l’Europe et l’Amérique ». C’est exactement ce qui est poursuivi par les instances de Bruxelles et de Washington d’une manière accélérée depuis 1990. Voir la liste complète des bénéficiaires du Prix Charlemagne sur le site du Comité.
73. Wall Street and the rise of Hiter, op. cit, chapitre 2 « The Empire of IG Farben », p. 33.
74. Wall Street and the bolshevik revolution, op. cit, pp. 125-126.
75. Ibid., p. 126.
76. Ibid., p. 60.
77. Ibid., pp. 61-62
78. Ibid., p. 50.
79. Il faut ajouter aussi que Hjalmar Schacht est à l’origine de l’existence de la Banque des règlements internationaux (Bank of International Settlements). Antony Sutton relate aussi la réunion déterminante du 20 février 1933 dans la demeure d’Hermann Goering qui permit, en présence d’Adolf Hitler, de lever des fonds pour le financement du parti nazi. Les plus grands patrons de l’industrie allemande étaient présents et ont aligné les sommes nécessaires (Krupp von Bohlen, Albert Voegler, von Loewenfeld, …) ; le tout se faisait sous la direction d’Hjalmar Schacht in Wall Street and the rise of Hitler, op. cit, p. 108.
80. Antony Sutton évoque entre autres l’influence déterminante de Gerard Swope (1872-1957), président de General Electric Company, qui permit la politique socialisante du président Roosevelt in Wall Street and FDR, op.cit, p. 86.
81. Carroll Quigley explique entre autres les infiltrations au sein de l’appareil politique états-unien de la part de JP Morgan in Tragedy and Hope. A History of the World in Our Time (GSG and Associates, 1966), p. 938.
 
(Nastavak slijedi)
 

Pierre Hillard, doktor političkih znanosti i profesor međunarodnih odnosa. Njegovi istraživački radovi poglavito su usredotočeni na instrumentalizaciju Europske unije s obzirom na stvaranja jedinstvenog euro-atlantskog bloka. Posljenje objavljeno djelo je: Bertelsmann: Un empire des médias et une fondation au service du mondialisme (François-Xavier de Guibert éd., 2009.)

Društvo Fabijanovaca34

 
 
Društvo Fabianovaca35 je organizacija koju je 1884. u Londonu osnovao engleski političar  Sidney Webb (1859. – 1947.), njegova supruga Beatrice Webb i irski pisac George Bernard Shaw (1856. – 1950.). Avangarda ovog društva se razvijala pod utjecajem promotora socijalizma Roberta Owena (1771.–1858.)36 koji je svoj nauk prenio Johnu Ruskinu (1819. – 1900.), profesoru Sveučilišta Oxford37 a koji je sa svoje strane imao utjecaj na Cecila Rhodesa).38 Druge osobe zadojene socijalističkom idejom, kao Christian Frederik Derrison Maurice (1805. – 1872.) udarili su temelje u XIX, stoljeću i otvorili put stvaranju zaklade Fabian Society. Ime “Fabian” izabrano je prema rimskom generalu iz Punskih ratova (oko 200 godina pr. Kr), Fabiusu Cunctator (to jest “upravljač vremenom”). Protiv kartaganskog generala Hanibala rimska vojska se koristila gerilskim ratovanjem koje se sastojalo u tomu da se ne prenagljuje u dosezanju svojih ciljeva. Ovaj način promjene, ljubazan a nesmiljen, je glavni proizvod “tvrtke” Fabian Society. Brani principe jednog besklasnog društva koje dovodi do sinteze socijalizma (Socijalna država) i kapitalizma (snaga tržišta), udruženih u stvaranju jedne monopolističke ekonomije u okviru Svjetske Države.
http://www.acting-man.com/blog/media/2016/08/fabain-2520z.jpg
Da bi zadovoljili ambicije društva, njegove vođe vjeruju u nužnost napredovanja korak po korak ili, prema njihovim riječima, u “Stupnjima”. Utjecaj ovog društva je ogroman, jer su mnogi britanski političari bili članovi Fabian Society.39 Nu, ovaj utjecaj je važniji zbog činjenice da je društvo bilo temelj stvaranja London School of Economics (LSE) 1895. pod vodstvom Sidneyja Webba. Ova prestižna škola ekonomske podloge, koja se razgaranala i kasnije oblikovala Fabijanski duh, odgojila naraštaje britanskih političara, ali i mnoge studente sa svih strana svijeta. A ovi su često postajali glavni akteri političkog i ekonomskog života svojih zemalja. Tako da su, bivši predsjednik Europske komisije, Romano Prodi, predsjednik SAD-a John Kennedy, danska kraljica  Margherita II., kandski premijer PierreTrudeau; zagovarač i član različitih skupina trusta mozgova (think tanks), Richard Perle (“princ tame”), financijaš George Soros (osnivač Otvorenog društva), bivši savjetnik Françoisa Mitterranda, Erik Orsenna i pjevač Rolling Stonesa, Mick Jagger (samo jednu godinu!),40 pohađali ovu školu. Ovaj posljednji, zahvaljujući akciji Društva Fabijanovaca, pridonio je oblikovanju mnogih umova u čitavom svijetu. Unatoč svemu, utjecaj ovog društva je bio različit, štoviše i kroz djelovanje jednog od njihovih članova, pisca Herberta Georgea Wellsa (1866. – 1946.).
 
H. G. Wells (1866.-1946.)
 
Zadojen idealima Fabijanovaca, H.G. Wells je razvijao njihova mišljenja u mnogim svojim knjigama. Kao autor uspješnica kao što su Nevidljivi čovjek, Vremenski stroj ili Rat svijetova, taj engleski pisac je bio u stanju širiti  njihova uvjerenja u knjigi objavljenoj 1928. Open Conspiracy (“otvorena urota”),41 podržavajući Svjetsku Državu bez klasa, s kontrolom sviju (“novo ljudsko društvo” prema njegovim riječima), ohrabrujući drastično smanjenje svjetske populacije i uvođenje u praksu eugenike. Ustvari, već od početka svojeg djelovanja H.G. Wells je predstavljao njihove teorije u jednom nepoznatom radu čije je ime bilo točno masonska formula Ordo ab Chao: Oslobađajuće razaranje. Knjiga je izišla 1914. i pripovijeda povijest jednog općenitog rata koji ima za posljedicu stvaranje jedne Svjetske države utemeljene na 10 blokova (10 “krugova” prema autorovoj formuli).42 U toj knjigi – podsjećam pojavila se 1914. – nalazi se izraz Novi svjetski poredak”.43 Kasnije je H. G. Wells oživljen izdanjem jedne knjige jasnog naslova: Novi svjetski poredak.44
 
Svi predstavnici Fabijanovaca surađivali su užem ili šire s krugom oko Cacila Rhodesa i Lorda Milnera. Vodio ih je i poticao istinski duh zajedničkog cilja, Svjetska država. Ove anglo-saksonske elite, koje su logična posljedica trgovačke srenjovjekovne aristokracije, nastavile su okupljati svoje snage i u drugim klubovima, kao što su Pilgrim Society osnovan 1902. u Londonu i  New Yorku.45 Najveća moć ostvarena je 1910. osnutkom Okruglog Stola.
 
Okrugli Stol i njegovi “sinovi”46
 
Stvaranje Okruglog Stola,47 koji je konačno sljednik posljednjih stoljeća mističnih, financijskih i elitističkih tradicija, bilo je odlučna dionica u pripravi prema stvaranju Svjetske države. Doista, pod vodstvom Lorda Milnera i njegovih suradnika ova ustanova visokog ranga stvorena je u suradnji s američkom financijskom elitom sa svrhom da se zajamči prvenstvo anglo-saksonskog svijeta koja će dovesti do stvaranja jedne svjetske države. Drugi okrugli stolovi uspostavljeni su u svim dominionima Britanskog carstva, ali i u SAD-u. Sljedom ambicija Cecila Rhodesa, financijeri su okružili tim Lorda Milnera, kao što su Alfred Beit (1853. – 1906.), Sir Abe Bailey (1864. – 1940.) i obitelj Astor. I druge skupine su se priključile kolijevci globalizacije oživljene okruglim stolom: JP Morgan,48 banka Lazard ili obitelji Rockefeller i Whitney.49
 
Prije nego nastavimo proučavanje “dobrih djela” Okruglog Stola nužno je istaći slijedeću točku. Ove velike obitelji mundijalizma, podgrijanog zajedničkim ciljem, nisu manje rastrzane međusobnim svađama. Možemo istaći bitno dvije točke. Prva je stara koliko i svijet; i nazvana je unutrašnje rivalstvo. Rivalstvo ambicija i ambicija potrage za većom moći, većim utjecajem i bogatstvom kako bi zauzeli najbolja mjesta što je označilo povijet trgovačkle aristokracije. Ovaj fenomen star je koliko povijest čovječanstva. Naprotiv, drugo je specifičnost okruglog stola. Doista, ispod prividnog jedinstva namjere nalaze se dvije škole mišljenja. U oba slučaja ove struje imaju isti cilj: Svjetsku državu. Ipak, u jednom slučaju, jedna struja brani princip stvaranja jedinstvenog anglo-saksonskog bloka (Britansko carstvo udruženo sa SAD-om), ovaj anglo-američki temelj predstavlja kralježnicu koja dopušta ostatku svijeta da se pridruži. U drugom slučaju, druga struja ne smatra nužnim povlasticu stvaranja Anglo-saksonskog carstva, kao polaznu točku ujedinjenog svijeta. Oni drže da terba stvoriti svijet gdje ni jedna zemlja na bi bila u prilici nametati svoje zakone ili svoju političku filozofiju. Izazov za podupiratelje druge struje je stvaranje neke vrste opće smjese ujedinjenog čovječanstva u jedan jedinstven i jednolik blok. Ovdje imamo sukob zagovaratelja anglo-saksonskog globalizma i podržavatelja planetarnog globalizma.
 
Prvi svjetski rat je bio prijelaz iz jednog u drugi svijet. Premda nije moguće u detalje raspraviti esencijalnu ulogu anglo-američkih elita za vrijeme sukoba,50 ali možemo objasniti odlučnu misiju Šveđanina Olofa Aschberga (1877. – 1960.) direktora banke Banca Nya Banken u Stoccolmu. On je bio veliki financijer posrednik između elita Wall Streeta i Cityja s jedne strane i boljševika s druge strane. Njegov je nadimak bio bankar “svjetske revolucije”. Kako podsjeća  Antony Sutton, banka Olofa Aschberga imala je filijalu u Londonu, Banca Sjeverne trgovine, čiji je predsjednik Earl Gray bio član ekipe Cecila Rhodesa i Lorda Milnera.51 Ovaj posljednji igrao je ključnu ulogu krilu anglo-saksonske oligarhije. Između ostalih aktivnosti gore spomenutih Lord Milner je uspio uvjeriti premijera Lloyd Georga da snažno podrži Boljševičku revoluciju. Ova kapitalna evolucija za budućnost svijeta bila je ostvarena nakon posjeta Londonu krajem 1917. Williama Boyce Thompsona (1869. – 1930.), u pratnji jednog predstavnika JP Morgana, Thomasa W. Lamonta (1870. – 1948.).52 Član upravnog vijeća američke Federal Bank USA (Fed), W.B. Thompson bio je funkcionar u službi oligarhije američkog Crvenog Križa nazočnog u Sankt Petersburgu 1917. godine. Takva maska mu je omogućila da, između ostalog, dade ogromnu svotu za ono vrijeme, od milijun dolara, boljševicima.53 Na povratku u New York, zaustavio se u Londonu da preda Lloydu Georgu jedan memorandum u kojem se traži podrška boljševičkoj revoluciji. Boljševička revolucija ne bi bila moguće bez odlučne podrške anglo-saksonske novčarske oligarhije.54
 
Kraj Prvog svjetskog rata otvorio se pokroviteljstvu anglosaksonskih novčarskih pobjedničkih elita i Francuskoj ljudski i ekonomski uništenoj. Versailleski ugovor nije Fancuskoj zajamčio sigurnost u odnosu na oslabljenu Njemačku i ovisnu velikim dijelom od posudbi anglo-saksonskih posudbi njezinoj ekonomiji. Paraliza Francuske pred velikim anglo-saksonskih financijera se pogoršala kada su ovi posljednji uglavili posudbe kroz plan Dawesa (1924.) i Younga (1928.) koji su, nakon što su doveli njemačku ekonomiju pod kontrolu banaka Londona i New Yorka,55 pridonijeli ojačavanju njemačke industrije. Doista, ogromni kompleksi za čelik i kemijsku industriju, čiji su proizvodi bitni za rat, nikli su (IG Farben i Vereinigte Stahlwerke) dvadesetih godina. Francuski poraz iz 1940. prouzročen je djelomično aktivnosti anglo-saksonskih financiijera koji su pomogli tehničku i ekonomsku obnovu Njemačke (posebno proizvodnju čelika benzina i umjetne gume).56
 
Colonel Edward Mandell House (1854.-1938.)
 
Usporedo s ovom politikom, anglo-saksonska elita odlučila se  1918. – 1919. promijeniti Okrugli Stol. Doista, iz razloga veće djelotvornosti, odlučeno je da se stvore dvije skupine za promišljanje, s obje strane Atlantika, koje će biti zadužene za promicanje vanjske politike obje države. S engleske strane ta skupina je 1919. osnovana pod nazorom Lionela Curtisa i u suradnji Milnerovim institutom Royal Institute of International Affairs (RIIA, poznat i kao Chatham House).57 To je isti onaj Lionel Curtis koji je podržavao federalni Commonwealth koji bi postupno uključio različite zemlje u svijetu.58 Ove ciljeve je u USA podržavao Clarence Streit (1896. – 1986.),59 dopisnik New York Timesa iz Društva naroda (stipendist Cecila Rhodesa, klasa 1920.) i američki predstavnik “Milnerove skupine”, Frank Aydelotte.60 S američke je strane 1921. osnovan je Savjet za vanjske odnose (Council on Foreign Relations- CFR)61 pod okriljem središnje ličnosti, pukovnika Edward Mandell House (1854. – 1938.). Bliski savjetnik predsjednika Wilsona,62 ovaj je lik bio posrednik  između Milnerove skupine i “glavešina” Wall Streeta (JP Morgan, Vanderlip, Rockefeller, Warburg…). U ovom necjelovitom popisu može se naći važno ime  Paula Warburga, koji je bio ravnatelj U. S. Federal Reserve (Fed) od njezina osnutka 1913. godine. Ova privatna banka, neovisna od središnje vlasti i odgovorna za novčanu emisiju,63 bila je Država u Državi. Upravo je taj Paul Warburg vodio CFR od početka. Nalazimo se pred klupkom odgovornih prvog reda među anglo-saksonskih oligarha, naročito zbog toga što ćemo morati još govoriti o Paulu Warburgu u slijedećim poglavljima posvećenim Paneuropi.
 
Djelatnost pukovnika Housa treba zaokružiti navođenjem jednog remek-djela mundijalističke mistike, njegove knjige pod naslovom Filippo Dru, administrator.64 Napisana 1912. godine, ova knjiga priziva na jedan državni udar kojeg je autor bio visoki dužnosnik West Pointa (Philip Dru) koji nameće diktaturu u SAD, eliminirajući Ustav. Kao i Lord Milner, pukovnik House nije se libio izložiti svoja duboka uvjerenja, tvrdeći da je njegov junak uspostavio “socijalizam onakav kakav je sanjao Karl Marx.” On kaže, i u poglavlju 52., da će ujediniti čitav sjevernoamerički blok. To je projekt koji je službeno prihvaćen u Wacu, Texas, u ožujku  2005., koji smo naznačili na početku ovog teksta. Jasno je da su ove elite nametnuli ton događaja od prije više od sto godina. Mundijalistička mreža je ojaćala svoj utjecaj kroz stvaranje jednog instituta koji će odigrati ulogu u prvom planu, u europskoj konstrukciji, a to je: Paneuropa.
 
Bilješke:
 
34. Ci affidiamo al lavoro di Edward R. Pease, The History of the Fabian Society (EP Dutton and Company, 1916), più volte ristampato.
35. Sito ufficiale della Fabian Society.
36. Robert Owen si basava sui principi del filosofo Platone, in particolare il suo libro La Repubblica, difendendo l’ideale di una società guidata dall’élite aristocratica, eliminando il matrimonio, mentre favorisce la riproduzione dei migliori. Questa teoria si è propagata. Troviamo questi concetti in Brave New World di Aldous Huxley, 1984 di Orwell o anche in alcune opere di Herbert George Wells, uno dei principali membri della Fabian Society. 
37. L’Università di Oxford, è diventata un centro di reclutamento elitaria tramite la “Borsa di studio Cecil Rhodes” in Gran Bretagna. 
38. Tenete a mente che tutto è collegato.
39. Ai primi del XXI secolo, 200 parlamentari britannici appartenenti alla Fabian Society, come l’ex primo ministro Tony Blair (promotore della politica economica denominata “3. za via“, principio fabiano per eccellenza) o Gordon Brown.
40. Non sembra aver trovato soddisfazione.
41. Ouvrage paru en 1928, réédité en 1931 sous le titre What are we to do with our Lives ?.
42. The War That Will End War, par H. G. Wells. Version française : La destruction libératrice, réédité aux Editions Le passé du futur, Grama, Bruxelles, 1995, p. 214.
43. Ibid., p. 134 : « Ce fut dans une ambiance légèrement incrédule que démarra la réunion qui devait instaurer le nouvel ordre mondial ».
44. The New World Order, par H.G Wells, réédité par Filiquarian Publishing, LLC, en 2007.
45. La plupart des responsables économiques de l’administration Obama sont issu de la Pilgrim Society.
46. Voir The Anglo-American Etablishment, op. cit, p. 82 et pages 117 et suivantes.
47. Site officiel de la Round Table
48. L’entreprise JP Morgan, pilier de la finance anglo-saxonne, fut fondée par John Pierpont Morgan (1837.-1913.).
49. Voir les ouvrages de l’extraordinaire Antony Sutton (1925-2002), chercheur à l’institution Hoover et à l’université Stanford, décrivant le soutien de Wall Street aux trois éléments suivants : Wall Street and the bolshevik revolution, Arlington House, 1974 ; Wall Street and FDR (ndlr : Franklin Delano Roosevelt) et Wall Street and the rise of Hitler. Il faut ajouter aussi cette série en trois volumes : Western technology and soviet economic development 1917-1930 ; Western technology and soviet economic development 1930-1945 et Western technology and soviet economic development 1945 to 1965 prouvant à partir d’une documentation de première main le soutien économique et financier de l’occident à l’Union soviétique et à ses affidés.
50. Nous invitons le lecteur à s’intéresser à Basil Zaharoff (1850-1936) qui fit fortune en vendant des armes aux acteurs du conflit de 1914-1918.
51. Wall Street and the bolshevik revolution, op. cit, p. 57.
52. Ibid., pp. 83.
53. Ibid., p. 82. Il est intéressant de noter que Harry Hopkins (1890-1946) qui devint plus tard l’éminence grise du président Roosevelt, fut l’intermédiaire entre la Croix-Rouge états-unienne dirigée par William Boyce Thompson à Petrograd en 1917 et sa représentation à Washington in Ibid., p. 72.
54. Ibid., pp. 89-100. Le mémorandum de William Boyce Thompson présenté à Lloyd George peut être lu en entier à la page 197 et suivantes au paragraphe intitulé "Document 4".
55. Pétrole, une guerre d’un siècle, par William Engdahl (Editions Jean-Cyrille Godefroy, 2007), p. 94 et suivantes.
56. Wall Street and the rise of Hitler, op. cit, voir les chapitres de 1 à 5 en particulier page 47.
57. The anglo-american Etablishment, op. cit, p. 182.
58. Outre la Grande-Bretagne et ses dominions, Lionel Curtis n’hésitait pas à y ajouter : la France, les pays scandinaves, l’Irlande, l’Egypte, l’Inde, la Belgique, les Pays-Bas, le Canada et les Etats-Unis. Ces projets ont été présentés dans son livre paru en une seule édition en 1938 : The Commonwealth of God in The Anglo-American Etablishment, op. cit, pp. 282-283.
59. Union Now : A Proposal for a Federal Union of the Democracies of the North Atlantic, par Clarence Streit (Harper & Brothers Publishers, 1939).
60. The Anglo-American Etablishment, op. cit, p. 283.
61. “Comment le Conseil des relations étrangères détermine la diplomatie US”, Réseau Voltaire, 25 juin 2004.
62. Predsjednik Wilson ga je zvao moj “alter ego”.
63. Wall Street and FDR, navod str.  92 i slijedeće.
64. Pogledati našu knjigu La Marche irrésistible du nouvel ordre mondial (Nezaustavljiv marš novog svjetskog poredka), navod str. 14 i stran. 80-81. Philip Dru, administrator, Edward Mandell House, novo izdanje Robert Welch University Press, 1998.
(Preveo: Josip Nikšić)

 

(Nastavak slijedi)
 

Pierre Hillard, doktor političkih znanosti i profesor međunarodnih odnosa. Njegovi istraživački radovi poglavito su usredotočeni na instrumentalizaciju Europske unije s obzirom na stvaranja jedinstvenog euro-atlantskog bloka. Posljenje objavljeno djelo je: Bertelsmann: Un empire des médias et une fondation au service du mondialisme (François-Xavier de Guibert éd., 2009.)

Anketa

Kako treba nazvati 13. travanj 2018.?

Nedjelja, 22/04/2018

Tko je Online?

Trenutačno aktivnih gostiju: 1281 gostiju i nema članova online

 

AIPK Trgovine d.o.o.

 

Registar Branitelja

 

Udruga Zavjet

 

 

Grawe osiguranje

 

 

 

Veliko srce malom srcu

 

Facebook

 

 

Optika Kraljević