Odavno selo tiho spava

 
 
Odavno selo tiho spava, zimsko je doba,
u našoj ulici je mrak, sat je iza ponoći,
svijetli samo taj prozor tvoj, tvoja soba,
do moje kuće ispod njega moram proći.
Nekada je taj prozor bio otvoren širom,
ljeti, ali i hladnoću kad bi osjetila na licu,
u sobi svojoj nisi mogla sjediti s mirom,
kroz prozor bi svaki čas gledala niz ulicu.
 
Tu bi se zatekla kada sam od kuće polazio,
kao slučajno, baš na prozoru te srećem,
tu bi se zatekla kada sam iz sela dolazio,
baš tada bi stavljala saksiju sa cvijećem.
 
Prvim rumenom obraza, sjajem oka tvog,
jedne lipanjske večeri, u ta vremena sjajna,
stidljivim pozdravom, baš sa prozora tog,
nastala je ljubav naša, velika i beskrajna.
 
Prvi put sam te poljubio na tom prozoru,
sasvim opijeni od ljubavi nismo se krili,
na njemu bih te vidio već rano u zoru,
do duboko u noć pod njim zajedno bili.
 
Kad na tvoj prozor inje pade, zime val,
pod njim kaputom mojim obgrlih tebe,
sa kapama na glavi, umotani u isti šal,
nismo u zanosu osjećali da nas išta zebe.
 
Kad od strasti poče da ludi pogled tvoj,
u kuću si utrčala kroz veo gusta snjega,
htedoh otići ali otvorila si prozor svoj,
od tada sam tebi često ulazio kroz njega.
 
Iza prozora tog naše snove smo snijevali,
a kada smo, zaneseni, već sadili naš vrt,
kuću zidali, našoj djeci imena nadijevali,
iznenada dođe crni košmar, tvoja smrt.
 
Odavno selo tiho spava, zimsko je doba,
u našem šoru je mrak, sat je iza ponoći,
svijetli samo taj prozor tvoj, tvoja soba,
do moje kuće ispod njega moram proći...
 

Branimir Miroslav Tomlekin, Hrtkovci, zima 1962.