Uskrs 1916. godine

Nisam dopustio da se na dan Uskrsnuća ratuje na talijanskoj fronti

Na dan Uskrsa 1916. godine nalazili smo se na odmoru u selu Ozeljan. Ja sam odmah ujutro dobio dozvolu poći do Gorice, da predignem neke fotografije za drugove i obavim neke sporedne poslove. Sve sam to brzo uredio i sada se vraćam, a od Ozeljana do Gorice i natrag ima ravnih 20 km puta.

Proljeće je. Dan vedar i tih. Fronta je neobično mirna, tako da je sve veselo i svečano. Kada sam došao na mali mostić preko potoka u blizini Šempasa zaustavio sam se i malko promatrao bistru zeleno-modru vodu, kako se pod mostićem valja. Rukom se uhvatim za gvožđe prsobrana i u ruci mi se slučajno nađe snop telefonskih žica zavijenih u kabel…

Kako se meni neće mnogo… odmah je fantazija počela da radi: „Evo po ovom žičanom putu general Borojević daje iz Ljubljane naloge i prima izvještaje iz raznih štabova sa Goričkog fronta… i ako mu nešto za njega 'lijepo', a za nas 'ružno' padne na pamet, tada digne slušalicu, zavrti par slova i halo: 'Ovdje general Borojević – neka ta i ta jedinica izvrši ovo – druga ono – dovedu sa kote te i te živa ili mrtva Talijana ili – ili i t.d. i t.d.'“.

Tada pogledam po okolici. Sve se zazelenilo, rascvjetalo, a čuju se uskršnja zvona sa bregova, koja u srce diraju. To mi je duši godilo, ali kad pogledam u ruci spomenuti kabel telefonskih žica, odmah mi se sve smrklo i rečem: „A bogami nećeš danas… Neka bude mir!… Je li ili nije blagdan uskrsnuća!“

I bez velikog razmišljanja makinalno izvučem desnom rukom bajunetu, pritegnem kabel i položim ga na šipku prsobrana i par puta kvrc kvrc kvrc i žice pljusnu po vodi…

Ovo sam sve uradio kao u nekom polusnu, a kada sam vidio žice po vodi, tek tada sam se razbudio i razrogačio oči i dođem k sebi – da sam napravio opasnu stvar… Bacim pogled desno i lijevo po cesti, da li me je tko vidio. Od Gorice juri motociklist velikom brzinom… Da li će se zaustaviti kod mene? Ne! – poletio je cestom dalje… Pogledam u pravcu aerodroma, tamo se neki avijatičari motaju amo tamo, a neki se briju… Da li su čuli lupanje bajunete po šipki? I u strahu koji je počeo djelovati produžim korak prema Ozeljanu… Na pedesetak metara od mostića naiđem na pravu pravcatu austrijsku banknotu od 20 kruna. Dignem je vlažnu jer je na cesti prenoćila… obrćem je, prevrćem – jest, prava je.

„Ovo je plaća – za izdaju – kao Judini srebrnjaci!“- rečem u sebi. – „Jest bilo bi tako, kada bih ja bio pravi Austrijanac, ali ja sam Hrvat – njen slučajni podanik, kojima je ona – ne majka, već zločesta maćeha… Doduše, mi Hrvati, borimo se na talijanskoj fronti protiv historijskog neprijatelja, koji hoće da ugrabi ove divne krajeve južnih Slavena. Ali za koga ih branimo – ne za sebe, već za Austriju, koja nije ništa bolja od gramzive Italije… Zato po mom mišljenju, nisam napravio nikakvu izdaju, već naprotiv patriotski gest…“.

Sve sam ovako nekako sa sobom govorio i odgovarao, a gaće, da prostite, pomalo se tresu kraj svakog letećeg kamiona i čine „Jakove – Jakove“.

„O moj kuniću dragi – ili budi junak, pa radi odvažno, ili ako si kukavica ne pačaj se u stvari koje te mogu stajati glave!“

Hrabrio sam sama sebe i spočitavao sebi kukavičluk. Koji god auto ili motor vidim da juri, od svakoga protrnem, misleći da će se zaustaviti do mene i ugurati me unutra… a onda ne misleći kuda ću, instinktivno krenem preko polja na lijevo, da odem poprečnim poljskim puteljkom do Ozeljana. Nakon 50-100 metara puta preko livade zapao sam u nisku bodljikavu žicu i zapeo da nisam mogao dalje. Ta niska bodljikava žica napravljena je protiv konjice, ako bi Talijani eventualno probili front.

„O muke i pokore! Žica desno, žica lijevo – svud je žica nesretnica!“

I nisam mogao prodrijeti, pa se ponovno vratim na državnu cestu. Sve ispada smušeno i sumnjivo, pa da razbijem svoju smetenost počnem pjevati: „Otkle si dekla ti z domu…“.

Motori i kamioni jurili su u oba pravca i napokon bez ikakve smetnje dođem na raskrižje ceste Šempas-Ozeljano i krenem na lijevo. Prošlo je sve glatko i bez oštećenja stignem do našeg logora.

Sutradan na raportu pročitana je odulja bukvica svim vojnim jedinicama u odmoru o budnosti… i djelovanju neprijatelja u pozadini… propagandi i slično.

„…Ovi neprijatelji postali su toliko drski, da su jučer usred bijela dana presjekli sklop telefonskih žica na mostiću kod Šempasa… Neprijatelj je u tragu i on će svoje dobiti po zasluzi… Ali se vama svima preporuča da motrite na njih na svakome mjestu.“

„Ja vol – hoćemo!“ – odgovoriše vojnici u koru – i ja među njima… i uji vuk tovara.

Ivan Ivko Kovačić (1897.-1981.)

Izabrao i priredio: Ivan Bošković