De se, Đuka, ženi

Lavež pasa u noći

 

 

Dugo u noć se čuo lavež pasa…

Pa ne laju kere na mjesec od muke.

Još jedna je samo divojka ostala.

Pa su možda čuli cokule od Đuke…

Prikrao se tiho za ćošak ambara.

Lagano mu penđer otvorila Mara.

Na brzinu prošli kraj nane i dade.

Znade kako dada lagan san imade.

 

Primi ga u sobu,

ne puštajuć' glasa,

pa zaskoči odmah

Đuku oko pasa.

Kako zaskočila

i njakat počela,

u trnu bi Mara

sve sa Đukom  htjela…

 

…strasti su ih tako, daleko odvele,

ušporkali sve, lancune su bijele…

 

Kad odjednom, sobna zaškripaše vrata.

Prepade se Mara,

misli da je tata.

Od straha se Đuka

ni pomaka nije:

„Jebem li ti, Maro,

daj fraklić (čokanj) rakije!

Stalo mi je srce,

u pete mi sišlo,

taman kada nam je

baš najbolje išlo…

A jebeni mačak

što u sobi traži?

Što ne lovi miševe

tamo po garaži?!“

 

Iz susjedne sobe hrkanje se čuje…

Isprepadan može kući da se vrati.

Prije nego pođe skupio hrabrosti

i zaskoči  Maru:

„'Očeš se udati?“

 

Skamenjena Mara, makar čvrsta žena

i ako se znalo želja je i njena.

 

„Ne mogu u vičnost tarabe priskakat,

kere izazivat da na mene laju.

Rekla mi je mater:

„Daj se, Đuka, ženi!

Već jedared, bećaru,

dovedi mi snaju.“

 

Štaš, kada se mora nije mi ni mrsko

Već kada do sada nisam ništ' uprsko

„I to da pregrmim.“

 

Maro, Maro, al' ću da te smrvim…

Drž' tu keru, ženo,uf!

 

Vladimir Živaljić, Vukovar