Otme mi se uzdah

U jesen i zimu mlado se ženilo

 

 

Blatnjavim puteljkom,

do starog salaša,

povedu me sjećanja… i ponovno vrate…

Odavna već tuda  ratari ne hode

i ne siju žitna polja što se zlate.

 

Radili su rukama i sijali zemlju…

Tek neki bi imali po dva rasna ata.

Kosilo se ručno, volima vršilo,

a blago je bilo vrednije od zlata…

 

Kupilo se voće,

spremalo u kace

Kraj Veselog stroja mezili i pili.

U jesen i zimu mlado se ženilo…

Kada su svi poslovi već gotovi bili.

 

Večeri na prelu imali su draži…

I uvijek bi radost vraćali na lice.

Bacali su momci kibic na divojke,

pričali k'o ima veće kobasice…

 

A kulin i šunku za Uskrs čuvali…

 

Vrimena se mijenjaju…

Ne viruju ljudi…

Od čvaraka sapun uvik se radio.

Tko bi onda znao da bi, kao danas,

taj isti proizvod delikates bio…

 

Odem ponekada tamo do salaša …

Ponese me miris starog hrasta, žira.

 

Krv u meni živa, od bake i dida, starog oca, majke.

Pa mi ne da mira…

 

Upitam se često;

Kud sve ovo ide i kuda nas ove neznalice vode…

Nijedna te škola to naučit ne će.

Moraš proći praksu …

O, jadni narode!

                            

A zemlja je ova od Boga nam dana.

 

Pa zamisli kakav debil moraš biti.

A k tom' je i krvlju slave natopljena…

Seljak bi je svaki bolje  izgradio…

Mjesto ovih naših „elitnih“ kretena

 

Sory, nisam htio uvrijedit' seljake,

Zlo je što na jeziku nemam baš ni dlake….

 

Vladimir Živaljić, Vukovar