Skrutim se, stvrdnem, ne dam se kovati
Bol je čekić koji kuje čovjeka. Svi bi izbjegli da ne budemo željezo koje se užari i stavlja na nakovanj, udara čekićem ljudskog usuda. Sudbina nam iskuje ime, iskuje ono u čemu se prepoznajemo, a i ono u čemu se ne prepoznajemo.
Meni je iskovala i ono u čemu nema mojih sanja, nada, radosti, boja ni mojih stihova. Čemu onda tolika bol, ako mi ne iskuje ono što priželjkujem, što me radošću i svjetlom ispunjava?
Odbijam biti ono što nisam. Skrutim se, stvrdnem, ne dam se kovati. Čak kane i usaditi mi oči koje ne vide dobrotu ni ljepotu. Srce iščupati, ukovati u grudi srce od čelika da me bode. Uzimam sebi za pravo da se pobunim, i pitam tko im je dopustio da me oblikuju prema svojim, neprirodnim zakonima, prema neetičnim mjerilima? Tko im je dopustio da počine nada mnom takvo zlodjelo?
Neka mi Bog odgovori, čija je to volja? Ako odgovor opravdava kovače ovoga svijeta, a ne mene, daje im za pravo da to čine, uskraćujući meni pravo na izbor, to je kazna. Ne znam kojim bi mojim činom mogla biti uzrokovana? Neka me u tom slučaju Bog slobodno iščupa s korijenom, i baci u oganj da zauvijek nestanem.
