Ovdašnjim se Hrvatima, i šire, plasiraju drugačije priče o Bunjevcima, „Nevenu“, Pučkoj kasini, Blašku Rajiću…
Zašto se nitko od Bunjevaca koji se u Srbiji izjašnjavaju i kao Hrvati ne oglašava ni poslije pet godina od izlaska knjge Nebojše Đokića i Branka Nadoveze Srpska vojska i oslobađanje Vojvodine 1918. godine, po kojoj u Subotici u to vrijeme praktično nema Hrvata, već jedino Bunjevaca!
Treba reći i da ovo nije jedina takva knjiga i trebalo je odavno energično reagirati, jer su potomci tih Bunjevaca danas na čelu ovdašnje hrvatske manjinske zajednice i na ključnim su mjestima svih hrvatskih krovnih institucija i mnogih hrvatskih udruga u Subotici! Jasna Vojnić je čak predsjednica Hrvatskog nacionalnog vijeća u Srbiji, a Tomislav Žigmanov je predsjednik „jedine relevantne hrvatske političke stranke u Srbiji“ i srbijanski ministar za ljudska i maninska prava! Oni su dužni objasniti hrvatskom puku zašto se njihovi preci nisu izjašnjavali kao Hrvati, a danas se smatraju velikim Hrvatima!!!
Ako samo jedna riječ u toj knjizi nije istinita ovi likovi koji za veliki novac predstavljaju sve danas još preostale Hrvate u Srbiji na svim poljima politike i kulture moraju zvanično oštro reagirati ili dati odstavke na sve svoje funkcije!!!
No, isto važi ako je sve istina, jer se ovdašnjim Hrvatima (i šire) plasiraju preko tih Bunjevaca drugačije priče o Bunjevcima, „Nevenu“, Pučkoj kasini, Blašku Rajiću i sl.
Evo ulomaka iz knjige Srpska vojska i oslobađanje Vojvodine 1918. godine: (citat)
Ослобођење Суботице
После распада Аустроугарске монархије, октобра 1918. године, у Суботици је 5. новембра одржан састанак виђенијих Срба и Буњеваца да би се основало Буњевачко српско веће. Збор грађана на коме је веће основано је одржан 10. новембра. О овм збору београдске новине су известиле следеће:
“Садањи велики догађаји, који су из основа продрмали српски народ, ма у коме крају Српства живео, протресли су и наше Буњевце. Суботички свештеник Блашко Рајић ставио се на чело народног покрета Срба Буњеваца.
У претпрошлу недељу одржали су Буњевци у Суботици са осталим Србима јаван збор, ради образовања народног одбора. На овај збор слегло се било око три хиљаде Буњеваца и православних Срба. За председника збора је изабран Шиме Милодановић, пуковник у пензији, а за секретаре Јоса Прћић и др Јован Петровић. После говора председниковог, који је доживео велике овације, говорио је омиљени свештеник Блашко Рајић. Говорио је од срца срцу, као прави син свога народа, да је многима сузе натерао на очи. После је узео реч др Владислав Манојловић, преневши поздрав сомборских Буњеваца и православних Срба, соколећи браћу на истрајност у започетоме раду.
Збор је једногласно усвојио одлуку, по којој се у Суботици оснива шири народни одбор, који ће у име народа управљати по упутству Средишњег Народног Одбора у Новоме Саду. У тај одбор изабрано је 40 Буњеваца и 20 православних Срба. Овај шири одбор изабрао је из своје средине ужи одбор, у који је ушло 13 Буњеваца и 8 православиих. У извршном су одбору били: Шимун Милодановић, жупник Блашко Рајић, др Јован Монојловић, Јосо Прћић, др Јован Петровић, Богдан Димитријевић, др Јосип М. Војнић, др Стипан Матијевић, Иван Ивендекић, др Стипан Војнић, др Мирко Ивковић, Лазар Арчић, Перо Генце, Андрија Мазић, др Бабијан Малагурски, Шандор Рајчић, др Вл. Манојловић, Душан Манојловић, Стево Продановић, Богдан Свирчевић и др Светозар Огњанов.
Овај одбор је решио и да се одмах образује посебна буњевачко српска стража од 400 пешака и 100 коњаника.”
Суботички Мађари, посредством интервјуа са грофом Карољијем у локалним новинама, су још 9. новембра сазнали како неповољни ће бити услови Београдског примирја. Схватили су да је питање дана када ће Српске војска доћи у Суботицу. Локално Мађарско народно веће је сазвало хитну седницу Проширеног градског сената за 11. новембар, да покуша нешто да уради пре него што војска стигне.
Градски Сенат је заседао у Великој већници Градске куће дан након што је основан Буњевачко српски народни одбор. Многи од учесника недељне скупштине нису још отишли кућама, него су напунили већницу и балконе да виде да ли ће власти имати неки коментар на историјских корак Словена у Суботици. Седница је почела у 10:00 часова. Заменик градоначелника др Лајош Дембиц је председавао. Прва и најважнија тачка дневног реда била је ступање на дужност комесара мађарске владе и новог Великог жупана др Луке Плесковића. Он је након заклетве одржао говор, у којем је, између осталог, рекао:
«Нашој лепој домовини прети опасност, можда већа него мохачка пропаст. Рат смо изгубили. Вечита одговорност може да притиска душе оних, који нису схватили дух данашњице, који нису узели у обзир људска права. Газили су народна права, фабриковали од људи обичне створове за кланицу и овако вукли мађарску нацију, без икаквог циља, у овај стараховит рат, cтављајући на коцку нашу националну част пред целим светом».
Његов говор био је манифест «нове Мађарске» која ће признати сва права народима који у њој живе. Нарочито је нагласио колико ће се трудити да помогне опстанак и развој Буњеваца, да се не претопе у Србе или Хрвате. Оваква реторика је била под великим утицајем недељних догађаја и очигледан покушај да се приволе суботички Буњевци за лојалност Мађарској. Његов говор је био на мађарском, као и сваки у локалној скупштини, од 1867. године, када је Аустро угарском нагодбом Мађарима дата сва власт у граду. Говорити на другом језику у скупштини било је строго забрањено.
Није ни чудо онда што је следећи говорник изазвао сензацију међу пристунима, када се, после више од педесет година, скупу обратио на буњевачком др Стипан Матијевић, као представник БСНО. Стотине пристуних српских и буњевачких омладинаца аплаудирали су, грлили се и клицали «живили Буњевци» и «живио буњевачки језик», на запрепашћење мађарских сенатора. Матијевић је у име Одбора поздравио владиног комесара и изразио поверење у њега као свог личног пријатеља и спремност свих да му помогну да успостави ред и мир у граду. Одмерено и уздржано, без одређивања према новој мађарској политици.
Одржано је још неколико говора, Сенат је усвојио оставку градоначелника др Кароља Бироа и именовао др Лајоша Дембица за вршиоца дужности градоначелника. БСНО је тражио и добио просторије у Градској кући у којој је било смештено и Мађарско народно веће. Просторије су одмах стављене у функцију и биле пуне света докле је постојао Одбор.
Власти су строго контролисале све информације, а локални листови пласирали су углавном будимпештанску пропаганду. Тако су писали да Српска војска уопште и неће доћи у Суботицу. Без начина да провере овакве наводе, Буњевци и Срби су постајали забринути због неизвесности. Ипак, у градским кафанама су се самоуверено певале словенске песме, гласније и слободније него икад пре.
Владин комесар Плесковић био је решен да Буњевачко-српски народни одбор некако веже за мађарске институције, па се тако 13. новембра, предвече, нашао у просторијама БСНО у Градској кући. У тешком разговору упорно је нудио да они именују градоначелника из редова Буњеваца или Срба, док су чланови БСНО упорно одбијали и тражили приступ градским финансијама, ради одржавања Буњевачко-српске гарде и других активности.
На упорно Плесковићево враћање на питање градоначелника и затезање око новца, велечасни Блашко Рајић је загрмео:
«Новаца мора бити!» ударајући шаком о сто. «Ако нам не дате милом, ми ћемо узети силом!» наставио је.
Ову велику тензију у просторијама Одбора прекинуо је Плесковићев помоћник Иван Марцикић, који је ушао у канцеларију и гласно рекао:
«Српски мајор Боди је телефонирао са жедничке станице. Српска војска је стигла тамо и ускоро ће бити овде!»
Уследио је тајац, а затим громогласан усклик свих присутних Буњеваца и Срба:
“Живела Српске војска!”
Пребледелом Плесковићу велечасни Рајић смиреним тоном је рекао:
«Е сада Вам хвала, не требамо од вас ништа, ни оружје ни новаца. Сад ћемо ми имати доста, све што нам триба. Нећемо више никога молити.»
Сада већ видно ознојан комесар је устао и рекао да ваља да се изађе на станицу и дочека војска. Док је пролазио кроз ходнике присутни су клицали «Живила српска војска! Живили јунаци! Живили ослободиоци!» и Градском кућом се први пут заорила српска песма «Оро кликће са висине, глас се чује из дубине. Не бојмо се сиви тићу, ми смо с тобом Светозаре Милетићу! Кад извесни куцне час, само зови, ево нас!»
Сви су се брзо покренули да разгласе вест, а Плесковић је наложио градском капетану Миклошу Брешћанском да штампа и раздели плакате на српском и мађарском, који обавештавају народ да долази Српска војска и да грађани не пружају отпор или какво друго ометање, јер не долази као непријатељ него као «изасланик слободне и демократске државе ради одржавања реда».
У граду је настала пометња, многи трговци спустили су решетке преко излога и затворили радње. Многи Мађари су жене и децу тајно послали возом на север у страху од освете за злодела која су чули да су аустро-угарски војници чинили по Србији. Многи од њих то нису крили претходне четири године, него се отворено хвалили.
Преко стотину Буњеваца и Срба се окупило око 18:00 часова на железничкој станици. Ту је било и много мање представника Мађарског народног већа, на челу са в. д. градоначелником др Дембицом. Почињала је киша и у 18:35 часова, новинар Лазар Стипић је угледао локомотиву. Погледао је на часовник и окренуо се свом пријатељу Душану Манојловићу са опаском:
«6:35. Финис Хунгарије!».
Сви пристуни су се окаменили и занемели на тренутак. Тишину је прекинуо српски војник из локомотиве пожелевши добро вече. Неко је викнуо «Бог ти добро дао!» и настало је вишеминутно гласно клицање «Живила браћа, живили ослободиоци, живили јунаци, живила српска војска!» а чуло се нешто тише и мање споnтано на мађарском «Éljen a szerb hadsereg!» (живела српска војска).
Киша и снег су се појачавали када су са вагона сишли мајор Михаило Боди и потпуковник Анта Живуловић, командант 2. батаљона 9. пешадијског пука Дунавске дивизије. Први се официрима обратио председник Буњевачко српског народног одбора Шиме Милодановић, који их је кратко поздравио и пожелео добродошлицу. Реч је затим узео веома узбуђени потпредседник БСНО др Јован Манојловић и рекао:
«Драга браћо! Косовски јунаци! Косовски осветници! Овде у Суботици белој чека вас 70.000 Буњеваца и Срба раширених руку, да вас пригрле на топле, братске груди! И да нисте крв од наше крви и да нисте кост од наше кости, с поносом бисмо дочекали најславнију армију целог света, а камо ли браћу рођену! Браћо! Ако је санак леп, леп је санак, свет нек му се диви. Али браћо драга није ово сан, није сан! Нек запева Равијојла вила: Сад је јава што сам до сад снила! Добро нам дошли браћо!»
Потом се обратио др Емил Хаваш, у име Мађарског народног већа и рекао да МНВ дочекује Српску војску не само са пријатељством већ и љубављу, као изасланике једне слободне и демократске државе и да их поздравља, такође демократски, мађарски народ. Кратко је поздравио и в. д. градоначелник Дембиц. Потпуковник Живуловић одговорио је кратко, војнички:
«Захваљујем на дочеку. Ми долазимо да вам одржимо ред и поредак. Ја сам војник и нисам пријатељ никаквих парада. Само вршим своју војничку дужност. Надам се да ће скорашњи мир донети свима задовољство. Живео народ!»
Како су се постројавали војници засути су цвећем и непрестаним покличима. Заузета је станица и редом важни објекти у граду. Буњевачко српска народна гарда се ставила на располагање и заједно са војском успоставила страже и патроле. Официри су организовали одлазак дела војске даље за Бају и Сомбор, а затим их је др Стипан Матијевић упознавао са градом и важним адресама које су обилазили. Око 22:00 часа дошли су у просторије Буњевачко-српског народног одбора, где их је дочекала пансловенска химна «Хеј Словени» и велечасни Блашко Рајић, који је, између осталог, рекао:
«Част ми је поздравити вас, као вођу победоносне Српске војске, као ослободитеље потлачених народа испод тешког јарма. Звекет вашег оружја господо, то је глас звона, што навишћује васкрсење наше! Тресак топова ваших, који долазе, порушиће куле и градове у којима је засидала сила што нас је тлачила!»
Рајић је завршио изразивши радост што су Суботичани ступили у крило «миле мајке наше, мајке Југовића».
Након ове посете, потпуковник Живуловић је обишао и великог жупана др Луку Плесковића, кога је уверио да ће војска обезбедити ред, мир и заштиту приватне својине свих грађана без разлике. Током ноћи тако је и било. Нису пријављени никакви проблеми или инциденти, па су српски официри били слободни да оду на свечану вечеру коју им је приредио БСНО.
Свечана вечера уприличена је у хотелу «Златно јагње», у Кошут Лајош улици број 3.
Мајор Боди је наздравио српском краљу Петру, а неко од војника је одмах потом започео српску химну “Боже правде” коју су запевали и остали присутни. Ово је био први пут да је српска химна отпевана на јавном месту у Суботици. Тридесетак мађарских официра који су стајали за време химне, када су чули шта се певало, одмах су напустили хотел.
Неки од тих мађарских официра и нешто других појединаца покушало је да испразни војна складишта, углавном узимајући квалитетније одевне предмете, али су, у току ноћи и раног јутра, Буњевачко српска народна гарда и Српска војска то спречиле, без жртава или отварања ватре.
Већ споменути српски официри су 14. новембра, по доласку ново постављеног командатна града Крупежевића, отишли заједно са њим у просторије Буњевачко српског народног одбора, где су опет најсрдачније дочекани, уз песму, цвеће и највеће почасти. Сутрадан, 15. новембра, пуковник Крупежевић аутомобилом се одвезао са мађарским мајором Имреом Ратваијем да му овај преда команду над свим војним објектима. Људи су још увек били на улицама и одушевљено реаговали када су видели команданта у аутомобилу. Суботица је била једино место у Војводини где је војна опрема предата комплетна, по инвентару и то захваљујући напорима Буњевачко српске народне гарде. Формирана је команда града, у коју су укључени и официри народне гарде. Ратваји је затим, са око стотину преосталих мађарских војника, возом напустио Суботицу и отишао северно од демаркационе линије.
Командант града први пут се званично обратио грађанима Суботице Наредбом број 26. која је објављена путем плаката. Наређено је становништву да се врати редовним пословима, а сво оружје да се преда до 19., односно 23. новембра за житеље салаша. Забрањено је ширење лажних вести и кретање после 23:00 часа. За кретање ван града потребна је путна исправа коју ће издавати команда места.
Посланици за Велику народну скупштину у Новом Саду, њих 75, изабрани су на збору, седници Буњевачко-српског народног одбора 24. новембра. Истог дана суботички делегати кренули су возом за Нови Сад.
Наредног дана, 25. новембра 1918. године, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи прогласила је отцепљење ових региона од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији.
Од тренутка када је Српска војска ушла у Суботицу 13. новембра 1918. године, локално буњевачко и српско становништво исказивало је, у свакој прилици и при сваком сусрету са официрима и војницима, велику захвалност и срећу због њиховог доласка у град. Поред свечане вечере која је уприличена још прву ноћ боравка војске у граду и многобројних састанака са представницима локалног народног одбора, одлучено је да се организује и једна формална, свечана прослава и парадни пролазак кроз град, уз верске службе и велико учешће народа.
Након што су Српска војска и Буњевачко српска народна гарда осигурале све што је потребно од објеката за функционисање војне управе. Нарочито железничку станицу, пошту и телеграф и када су утврдили да никакве озбиљне претње за војску нема, одређен је дан за велику народну прославу 17. новембар 1918. године. Грађани су издали проглас, у Пучкој касини, градским и сеоским кафанама свечаност се најављивала уз велику радост и ишчекивање.
Дан прославе била је недеља, јутро магловито, али дан ведрији од претходних. Свечана поворка кроз Суботицу кренула је од предграђа Александрова, где су српски војници засипани цвећем и кићени пешкирима. Свечано благодарење почело је у 8:00 часова, у барокном православном храму Светог Великомученика Димитрија, из 1818. године. У присуству команданта града Крупежевића и осталих официра, молитвом је началствовао парох Милош Пилић. Након службе и поздрављања са народом, пуковник Крупежевић се, са пратњом, упутио до римокатоличке цркве Светог Рока, у насељу Кер. Испред неоготске цркве, изграђене 1896. године, био је постројен највећи део војске, укључујући и артиљерију. Велика маса народа долазила је из правца Дамјанич улице, где се окупила испред зграде поште. Коњаници Буњевачко српске народне гарде носили су црвено плаво беле и црвено бело плаве тробојке, жене су припремиле цвеће, окупила су се и деца и најстарији суграђани, сви у недељном свечаном оделу.
Та поворка је стигла испред цркве Светог Рока око 09:00 часова, баш кад и почасни гости свечане мисе, српски официри. Као што је био обичај, пред високе госте изашао је, у свечаној одежди, велечасни Блашко Рајић, жупник Керске цркве. Оно што није било уобичајено је излазак свештеника скроз до пута, где је освећеном водом покропио не само своје вернике, него и војнике, официре, па чак и њихове топове! Узевши команданта Крупежевића под руку, у братски загрљај, Рајић га је одвео на почасно место, покрај самог олтара.
Пре уласка у цркву, командатну Крупежевићу и војсци, обратила се млада Буњевка, Анка Малагурски, између осталог рекавши:
«Долетесте нам јато орлова билих, са кликтањем братским, дођосте нам браћо наша. Носећи нам слободу, прво пролеће наше! Живили нам орлови били! Који разтјерасте оловне и тешке облаке на обзорју нашем. Ми са истим кликом одкликујемо, сретни што вас можемо поздравити на праговима нашим. Блажена си мајко буњевачка, јер те твоји синови неће више проклињати.»
Након овог обраћања настало је опште одушевљење. Девојчица је предала букет цвећа пуковнику Крупежевићу, а стотине присутних непрестано су се китили тракицама, заставицама, пешкирима и клицали војницима које су засипали цвећем.
Када је одслужио свечану мису, у својој беседи Блашко Рајић је рекао, између осталог и следеће:
«Био један народ. И сада је још жив. Народ мален на број али велики у љубави према истини и правди! У љубави према браћи својој. То је народ српски. Бог је помаго тај народ, па се он још прија ослободио испод јарма и зулума турскога. Слобода је слатка била, а љубав је гонила народ српски да је подели, са још потиштеном браћом својом» и даље: «Десница Божија је учинила да смо ми ипак ослобођени испод власти тлачитељеве, а они који су за нас све изгинули, осим једне части, да су све натраг добили, још трипут више и достигли за чим су тежили. Зато слава! Хвала прво Богу! А онда милој браћи нашој, који су иза мука и Голготе ево дошли славним, дичним, као ослободитељи наши»
У цркви су, на миси, биле пристуне све вође југословенског покрета у Суботици, како Буњевци тако и Срби. Када је служба завршена, официре је, испред цркве дочекала девојчица Блаженка Станковић, ћерка једног од буњевачких првака, Војислава Станковића, која је војнике поздравила речима:
«Здраво да сте наши соколови, тисућ пута песмом опевани! О вама ми мајчица причала, сваку вечер на нашем огњишту. Сад видим да то нису бајке, јер искочи шестоперац Марков, стигосте нам први соколови! Здраво били сретно долетили!»
Командант Крупежевић је девојчицу пољубио у чело, на опште одушевљење свих пристуних. Народ је такође коментарисао потпуно сигуран и отворен став Блашка Рајића у цркви, после којег је запечатио своју судбину, ако ови крајеви не уђу у састав неке нове словенске државе. Испред цркве је неко започео, а сви су наставили, да певају свечану пансловенску химну «Хеј Словени».
Официри, постројени војници, артиљеријске батерије, коњаници народне гарде и маса народа упутили су се затим ка најстаријој суботичкој цркви, православном храму Светог Вазнесења Господњег, из 1723. године. Црква је генерално обновљена 1909/1910 тако да је блистала у пуном сјају, спремна да прими ослободиоце. Од уласка у порту, па до прага храма, стазу су покривала бела платна. Свештеници су изашли у сусрет и кадили војску и народ све до уласка у цркву. Народ је непрестано клицао «Живели!» и засипао цвећем војнике. Свечано благодарење служио је суботички парох Марко Протић.
Служби у храму су, као и у Керској цркви, присуствовале све народне вође и мноштво и српског и буњевачког народа. Свештеник Протић надахнуто је беседио и поздравио Српску војску, између осталог рекавши:
«Ви нисте ни онда посумњали у Бога, када вас је бес германски развијао са огњишта ваших. Ви нисте ни онда очајавали о милост Божју, када сте се хладни и гладни пробијали кроз непроходне планине арбанашке. Ви нисте роптали на Бога ни онда, када вас је Сиња Адрија, мора и друга беда таманила. За такву веру би и Спаситељ рекао, да је боље у Израиљу нема! Таквом сте само вером и могли, иначе малени, задивити свет. Таквом сте само вером могли заљуљати основе света и извојевати победу најлепшој идеји откако је света братства и заједничарства. Идеји слободнога самоодређивања. То је добро дело ваше, ради којега ће благослов Божји трајно бити на вама и деци вашој. Тога ради ево и ми, вековима угњетавани, но никада не савладани, спремни стојимо, да вам свом снагом кликнемо: поносита и витешка браћо наша хвала вам! Ваше неисказане муке, ваше неопевено витештво, горостасна пожртвованост и ненасита љубав, за све што је српско и југословенско, нека би нама и поколењима наука била, како да се боримо за оно што се српским зове.»
Након обраћања команданта, у Великој већници Градске куће први пут се чула српска химна «Боже правде» коју је отпевао познати буњевачки музичар, тамбураш Јоца Млинко, Мимика, из Мола. Народ је клицао «многаја љета» официрима и певао за крај «Хеј Словени». Након тога људи су кренули кућама, само да би се увече опет састали на свечаном весељу уприличеном за војску.
Српска војска је, осим израза привржености и радости, могла у Суботици да рачуна и на озбиљно организовано збрињавање болесних војника. “Добротворна задруга Српкиња” основана у Суботици 1877. године и њена председница Мица Радић, заједно са “Буњевачком добротворном задругом жена” одмах по доласку војске ступиле су у акцију. Иако јој је супруг, угледни суботички Србин Јован Радић, преминуо од последица заточеништва у мађарском затвору 1917. године, Мица Радић, се несебично трудила око организовања болнице за српске војнике. Иста је убрзо постала оперативна, са 200 кревета, под управом војног лекара др Најдановића. Вредне Српкиње и Буњевке набавиле су осим лежајева и сламарице, ћебад, јастуке, веш, постељине, посуђе и велику залиху намирница. Што нису имале, саме су сашиле и произвеле. Током осам месеци пресудно су утицале да се озлоглашена болест Првог светског рата, шпанска грозница, не прошири међу војницима. Сви болесни војници добили су поклон за Божић, а добротворке су им финансирале и прославу крсне славе. Новац су прикупљале на забавама које су организовале, а прилагале су значајно и своја лична средства. Много су помагале и руске избеглице које су почеле масовније да пристижу у Суботицу.
На дан великих прослава организованих за Српску војску 17. новембра, изашао је и први број обновљеног листа “Невен”. Од 1884. године, када га је основао учитељ из Каћмара, Мијо Мандић и издао први број у Баји, “Невен” је био главни чувар буњевачке националне свести и хроничар живота Буњеваца. Власти су стално гледале како да га се реше. Први светски рат је био идеална прилика и лист је укинут у 31. години излажења, 24. јуна 1914. године. Лист је обновљен као дневно гласило Буњевачко српског народног одбора, са слоганом “Глас слободе и народног јединства”. Нови уредник је био др Јосо Прћић, адвокатски кандидат, а редакцију су чинили Мијо Мандић, Лазар Стипић, Блашко Рајић, Александар Рајчић, Богдан Свирчевић, др Јован Манојловић, Марко Протић и други угледни Буњевци и Срби. Лист је излазио дневно све до 1940. године. У првом чланку обновљеног листа, под насловом “И камење попуцаше” др Прћић, између осталог пише:
“Наш крај 1914. године постаде долином суза. Поново заплаче Мајка Југовића и плакаше дуго. Њен плач изазва срџбу Божју против злотвора наших! И гле чуда! Та уништена Српска војска у Суботици! Наши никад невиђени барјаци на варошкој кући, мртав проговара Невен!”
Мађарско народно веће је на долазак војске гледало као на привремен феномен, условљен Београдском војном конвенцијом, која је предвиђала само војну окупацију, не и укидање мађарске цивилне власти. МНВ и Градска управа, коју је контролисала влада у Будимпешти, трудили су се да делују суверено у вођењу градских послова.
Наставили су са покушајима да укључе у своје редове Србе и Буњевце. Спроводили су налоге и преносили поруке мађарске владе упућене мањинама. Обећавали слободну употребу матерњег језика, школе, политичка права. Све премало и прекасно. Буњевци и Срби су били заузети слављем и јачањем своје организације да би се обазирали на понуде.
Буњевачко српски народни одбор и Команда града сагласили су се да такво страње треба што пре променити. Као први корак, 19. новембра је разоружана Мађарска народна гарда и Радничка стража.
У среду, 20. новембра 1918. године, у 11:00 часова, командант града пуковник Владислав Крупежевић је, са водом војске и у пратњи мајора Бодија и потпуковника Атанацковића, отишао у Градску кућу да смени постојећу управу. Војници су се постројили пред Великом већницом где је заседао Проширени градски сенат. Командант је ушао у салу, чланови Сената, на челу са комесаром мађарске владе др Луком Плесковићем, устали су и саслушали наредбу, коју је прочитао потпуковник Атанацковић, а превео др Јован Петровић Ћата.
Српска војна команда града наредила је разрешење градске управе и Сената из разлога неизвршавања наређења војних власти, недовољног старања о смештају и исхрани војника и непознавања словенских језика, чиме се отежава комуникација. Мађарска елита града обавештена је да се на Српску војску у Суботици не односе одредбе Београдске војне конвенције, о останку мађарске адимистрације, јер је споразум потписан после 23:00 часа 13. новембра, док је Суботица ослобођена у фактичком и правном ратном стању, око 18:35 часова истог дана.
Наредбом је одређена нова градска управа, усаглашена са Буњевачко српским народним одбором. Локални лидери су прво предложили др Јована Манојловића за градоначелника. Када је он одбио, истакавши да начелник треба да буде из редова већинског народа, избор је пао на др Стипана Матијевића. Уз њега су именовани и други кључни људи градске управе, из редова угледних и способних Буњеваца и Срба. Градоначелник је положио заклетву Буњевачко српском народном одбору, а чланови градске управе њему.
Српска врховна команда је била сагласна са одлукама командатна града да је Суботица ослобођена у ратном стању, а не окупирана по одредбама мировног споразума што је постало очигледно 21. новембра, када је у град дошао генерал Драгомир Милојевић који је постављен за команданта новоформиране Дунавске дивизијске области, са седиштем у Суботици. Војна област ће се касније назвати Потиска и њено оснивање сведочило је о намери трајног задржавања Српске војске на овом простору. Приликом свечаности које су и тада организоване генерал је изјавио и следеће:
“Српска је војска Суботицу заузела, ми смо се с вама загрлили и тај загрљај нико никад раскинути неће. Демаркациона линија је граница коју ми свакако тражимо и коју ћемо добити, а где народ наш допире и преко те границе и то је наше и то ће нам се дати.”
Присаједињење Србији
У јесен 1918. године политичка збивања у Војводини су добила обележје покрета за национално ослобођење и отцепљење Јужних Словена од Угарске. С обзиром на бројност и национални потенцијал интелигенције, Срби су предводили ову борбу. Политичка ситуација била је неизвесна упркос одлучној војној победи савезника. Предстојала је врло сложена дипломатска игра и српска унутар страначка борба.
Сам политички положај Војводине остао је нерешен. Будућност и судбина те наше покрајине остали су отворено питање а та неизвесност је широм отварала врата свима преварантима а према нашим националним идеалима непријатељски расположеним тенденцијама.
У оваквим историјским околностима било је потребно обезбедити што ширу сагласност пре свега словенског становништва Војводине за једну идеју чија је политичка реалност била извеснија. Упркос постојану одређених контакта присталица Радикалне странке са новоформираном владом Угарске које можемо тумачити у оквиру политичке предострожности, војнополитичка ситуација и одлучност Краљевине Србије одредили су карактер политичке атмосфере.
«Ми Срби из Угарске», писао је тада Глас, «хоћемо да смо слободни људи, хоћемо да ујединимо свој дух и своју душу са духом свог југословенства».
Срби, али и Буњевци, Словаци, Румуни и Русини почели су да формирају своје народне одборе често и у мешовитом саставу у зависности од локалног распореда етичке структуре становништва.
У Суботици и Сомбору су крајем октобра основани мешовити Српско-Буњевачки народни одбори. У Панчеву су у оснивању Одбора учествовали и Срби и Мађари и Немци и Румуни, али је временом дошло до националне поделе услед различитих политичких интереса. Одбор у Новом Саду претежно је био састављен од представника Срба и био је најзначајнији током присаједињења Војводине Краљевини Србији. На његовом челу био је Јаша Томић, лидер Радикалне странке.
Распадом двојне монархије, формирана је и нова мађарска влада на челу са Михаљом Карољијем. Намера ове владе била је да очува територијалну целовитост државе, а легислативно упориште за ову политичку активност био је споразум Мађарске са Антаном којим је прецизирано војно присуство савезника али и предвиђао административно очување целовитости мађарске територије. Отуд је Карољи, у више наврата током октобра и новембра истицао своју одлучност са раскидом предратне империјалне политике Угарске и за отпочињање процеса демократизације државе који би уважавао националну шароликост. Он је поручио свим народима који живе у Војводини:
“Но послушајте ви нас: сви смо ми такови људи који смо се увик за интетрес пука борили, који смо увик проповидали братство и једнакост Буњеваца, Немаца, Румуна, Словака и Срба, те који смо од господе старе Угарске, због тога нашега увирења много патили.”
Осим декларативне привржености демократској перспективи мађарске републике, Карољи је изашао и са конкретним понудама неким српским политичарима из Војводине (Јаши Томићу, Кости Хаџију) мада су они то демантовали. Идентичан став оспоравања Карољи је одлучно добио и од Словака:
«Узалуд нам нуде Векерле и Карољи министарске портфеље, нема више Словака који би га примио из руке Мађара.»
Једина страначка организација Словака у Војводини, Словачка народна странка се приклонила југословенској држави кроз инклузију у Југословенску демократску странку и прихватање њеног програма.
И поред извесних колебања, преовладао је став о одлучном отпору намери мађарске владе. Упориште у остварење националних интереса кроз стварање нове државе јужних словена, на међународној политичкој сцени, био је програм 14. тачака о праву народа на самоопредељење америчког председника Вудро Вислона, а што се тиче ситуације на терену, респективна снага присутне српске војске, уливала је политичку сигурност и подстицала је југословенску идеју.
«Ево и наша влада је примила за основ преговарања Вилсоново начело о самоодређењу народа, држим дакле да не би било никаквоих препрека са стране власти да се и ми састанемо те констатујемо шта ћемо и како ћемо.» (исмо Јоце Лалошевића Тихомиру Остојићу)
До краја новембра већи део Војводине био је испрепрлетан мрежом Народних одбора који су, без обзира на искушења, деловали поприлично организовано, кохерентно и посвећено. Таквом заједништву увелико је допринела и амбиција Мађара али и политичка неодлучност Немаца. Становништво Војводине налазило се у политичкој квадратури круга оивиченој политичким вољама Срба, Буњеваца, Хрвата, Словака и Русина са једне стране, Мађара, Румуна и Немаца са преосталих страна.
Припреме за доношење политички утемељене одлуке о начину уласка Војводине у састав нове југословенске државе обављене су у Новосадском одбору 17. новембра 1918. године. Сам ток седнице и припремне конференције или претконференције биле су изузетно напете с обзиром да је тада дошло до “судара” двеју раније поменутих концепција о уједињењу.
Једна је била за присаједињење Војводине Краљевини Србији, а друга за повезивање Војводине са Народним вијећем Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, а потом стварање јединствене јужнословенске државе са Краљевином Србијом.
. “На дневном реду ове конференције била је свега једна тачка и то да се реши куда се прикључити након отцепљења. Прву реч је добио Петар Коњовић као изасланик из Загреба. Он је према директиви, а на основу изјаве Момчила Нинчића, министра иностраних послова предложио да се Војводина прикључи Загребу, односно Хрватској а не Београду односно Краљевини Србији.
Овај предлог је пропраћен бурним негодовањем. Настаје жучна дебата у којој су најактивнији били Јаша Томић, који је тврдио, да му је Нинчић рекао да се Војводина прикључи Србији. Др. Жарко Миладиновић и такорећи сви остали били су мишљења да се Војводини прикључи Србији. Дебата је достигла врхунац када је др. Стјепан Матијевић делегат из Суботице (заступник Буњеваца) подржао предлог из Загреба односно Петра Коњовића…. Настаје жучна дебата. По многима ова дебата беше први знак сукоба ‘великосрпске’ и ‘југословенске’ идеје која се протеже кроз свих 23 године постојања Југославије».
Тријумф националних идеја остварен је на „Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“ одржаној 25. новембра 1918. године. Најзад дође велики историјски дан 25/12/ новембра 1918. На Великој Народној скупштини коначно и сјајно је победила теза Јаше Томића.
Тој победи много је допринео и г. Блашко Рајић топлим и патpиотским говором пледирајући за предог Јаше Томића.
У раду скупштине учествовало је 757 посланика. Међу њима било је 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, tри Шокца, два Хрвата, шест Немаца и један Мађар.
Бројност делегата и њихов организован долазак у Нови Сад илустровао је солидну организацију, пре свега, српског становништва, али и потпуно одсуство несловенског живља.
У околностима које су постојале, организација избора скупштинских представника није могла да испоштује демократску изборну процедуру, већ се ослањала на већинску политичку вољу словенског становништва, понајпре Срба у Војводини.
Одлукама скупштине Војводина је присаједињена Краљевини Србији и формирани су нови органи управе: Велики народни савет и Народна управа.
Одлуке Велике народне скупштине биле су у супротности са одредбама Војне конвенције о примирју, али су се наметала као политичка реалност која мора да се уважи. (kraj citata) (vidjeti: https://www.academia.edu/39517128/%D0%9D%D0%B5%D0%B1%D0%BE%D1%98%D1%88%D0%B0_%D0%82%D0%BE%D0%BA%D0%B8%D1%9B_%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE_%D0%9D%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0_%D0%A1%D0%A0%D0%9F%D0%A1%D0%9A%D0%90_%D0%92%D0%9E%D0%88%D0%A1%D0%9A%D0%90_%D0%98_%D0%9E%D0%A1%D0%9B%D0%9E%D0%91%D0%90%D0%82%D0%90%D0%8A%D0%95_%D0%92%D0%9E%D0%88%D0%92%D0%9E%D0%94%D0%98%D0%9D%D0%95_%D0%9D%D0%9E%D0%92%D0%95%D0%9C%D0%91%D0%A0%D0%90_1918_%D0%93%D0%9E%D0%94%D0%98%D0%9D%D0%95_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4_2019_The_Serbian_army_and_the_liberation_of_the_Vojvodina_in_November_1918?email_work_card=view-paper )
Ako je ovo slika Subotice prije sto godina, koja je presudno doprinjela političkom opredeljenu Vojvodine, gdje se ni jednom riječju ne spominju Hrvati već jedino Bunjevci, kako je danas Subotica postala “najhrvatskiji grad” u Srbiji?!
Manipulacijama, plagijatima, prijevarama i lažima Bunjevaca koji danas za veliki hrvatski novac kažu da su i Hrvati i kroje sudbinu ovdašnjim preostalim Hrvatima?!?!
Što očekivati u budućnosti?!
