NAŠ STARI HRAST

I bez nas se inatiš, uspravan i ponosan

Kad su naši došli bio si već tu, eto,

nisu te posjekli, brižno su te čuvali,

tri stoljeća još, k"o svoje drvo sveto,

i zaklon naš kad bi vjetrovi puhali.

Samo u tvom hladu našli bi svoj mir,

kao putokaz, bio si im žvota simbol,

u zla vremena hranio nas je tvoj žir,

smirivao nas tvoj šum i lakšao bol.

Krstili su se, ženili i pili pod tobom,

umrlog ispraćali, zaklinjali se u čast,

veselili se, tu započinjali s mobom,

i širila se naša grana i naš stari hrast.

Sad naših više nema i sam se inatiš,

uspravan i ponosan, kao da ti je lako,

ali samo ja dobro znam koliko patiš,

jer i ja jedino iz inata izgledam tako.

Sijeku tvoj koren, grane, kidaju plod,

u srce tvoje tuku klinove, koru gule,

jer bezbožnici ne znaju kakav si rod

i da ćeš ih sve nadživjeti, neki već trule.

Branimir Miroslav Tomlekin