Rat

Lašvanska dolina

 

 

Rat.

Tisuću devetsto devedeset i neka.

Lašvanska dolina.

Srednja Bosna.

Bosanska zima.

Snijeg do koljena.

Stegla zima.

Kamen drhti.

Okovana pod ledom Kozica.

Okovana pod ledom Ivančica.

Okrenuo vjetar s Vlašića.

Busovača studengrad,

 ledenlica,

ledenica.

Samo se još Lašva (ne)da.

Otac na liniji.

Sutulija – Lončari…

Majka mene i dvije godine starijeg brata

stavila na sanke

i od centra Busovače do Kaonika,

do svojih,

koji sve i jedan

 od nas bolje „stoji“.

Umorila se,

 hajvan bi.

Od Busovače,

 nizbrdo,

zamolila nas

da ona malo sjedne,

a nas dvojica da je vučemo…

Sanke su same išle,

nizbrdo je…

Išli smo…

Oskudno odjeveni…

Slina se u nosu ledi…

Opanci smrzi…

Krenuli smo

 za Sajtoviće,

kod nane i djeda,

po brašno,

sir i kajmak,

komad pancete,

čvarke i pekmez.

Da preživimo…

Vraćamo se,

istim putem.

Granate zvižde iznad naših glava

od Strana.

Brat u krilu drži kesu sa sirom i kajmakom,

teglu s pekmezom ja,

na krilu mi još i pretrpana torba

 puca…

a na leđima naše majke

vreća brašna od 50 kila…

Vuće nas kući,

braći,

Busovači.

 

Nikola Šimić Tonin