Hrvatski Fokus
Gledišta

Crna rupa

Za petnaestak godina svog usmjereno razornog djelovanja stvorio je crnu rupu u našoj nacionalnoj manjinskoj zajednici i sve podredio osobnom interesu!

 

Na čelo hrvatske nacionalne manjinske zajednice u Republici Srbiji prijevarama, lažima i plagijatima došao je čovjek koji je kao elektrotehničar poslije tri godine miješanja pekmeza u novosadskoj fabrici slatkiša zafilozofirao (diplomirao filozofiju, no, nije zadoktorirao, iako mu je zajednica platila troškove za to!).

Veći prevarant od Ostapa Bendera, veći lažov od baruna Münchhausena i najveći pokvarenjak*** među svim Bunjevcima (jednim i drugim) proglasio je sebe i najvećim “hrvatskim” političarem sa ovih prostora. Kao od šale osobno potpisuje razne deklaracije između dvaju naroda, pa konačno u srbijanskoj vladi postoji ministar koji će, ako treba, bez problema potpisati i bilo kakvu deklaraciju sa kosovskim Albancima! Proglasio se i najvećim “hrvatskim” književnikom i pjesnikom haiku poezije na bunjevačkoj haikavici, prvim čovjekom “hrvatske” kulture, prvim “hrvatskim” elektorom, prvim selektorom i još štošta prvim, najboljim, najvećim, neprevaziđenim, nezamjenjivim i tome slično, a da ga u ničemu nisu birali, delegirali ili proglasili Hrvati iz Srbije!

Za petnaestak godina svog usmjereno razornog djelovanja stvorio je u donjotavankutskom trokutu (Subotica i okolica, gdje u Srbiji žive svi Bunjevci i samo desetak posto Hrvata) crnu rupu u našoj nacionalnoj manjinskoj zajednici i sve podredio osobnom interesu!

Ova crna rupa već je usisala u dvije prostorije (sa dvoje uposlenika) svu kulturu 57.900 Hrvata u Republici Srbiji, a njihova cjelokupna književnost u toj rupi je u rukama jedne bibliotekarke! (vidjeti: https://www.zkvh.org.rs/uposlenici)

Logo crne rupe sliči simbolu oplodnje stranim genetskim materijalom ili slikovito: “Alaj smo vam uterali (Bunjevci), tako da sve žari!”

Ova crna rupa usisala je u tri pendžera jedne seoske kuće i svu kulturnu baštinu 57.900 Hrvata u Republici Srbiji pod spektakularnim nazivom “52 nedilje tradicijske kulture”.

 Nosilac ovog projekta je ravnatelj jedne od četiri “hrvatske” krovne institucije, inače muž rođene sestre do nedavno ravnatelja druge “hrvatske” krovne institucije i već spomenutog prvog političara i ministra u srbijanskoj vladi, čije ministarstvo financira ovaj projekat! (vidjeti: https://www.zkvh.org.rs/aktualnosti-post/vijesti/zavrsen-projekt-52-nedilje-tradicijske-kulture-u-tavankutu)

Ova crna rupa prijeti da uskoro usisa sve krovne institucije Hrvata u Republici Srbiji u jednu zgradu od nekoliko stotina kvadrata s lažnim imenom “hrvatska kuća”. (vidjeti: (https://www.vecernji.hr/vijesti/hrvatska-kuca-u-subotici-nastavlja-s-gradnjom-vojnic-ocekujem-da-ce-ju-otvoriti-plenkovic-1513190 ). O tome da su na čelu sve četiri “hrvatske” krovne institucije u Srbiji troje Bunjevaca iz donjotavankutskog trokuta, inače u bliskoj i rođačkoj vezi, pisao sam već u više navrata!

Crna rupa ovdašnje hrvatske manjinske zajednice u donjotavankutskom trokutu usisala je i sve drugo što je hrvatsko u Srbiji i pretvorilo ga u bunjevačko. Usisala je i sav novac koji pripada svim Hrvatima u Republici Srbiji i permanentno uništava ono što je dobro i kvalitetno u toj zajednici a nije u suglasju s vladarima crne rupe!

Zato se hrvatske kulturne udruge u Srbiji gase, osim bunjevačkih i nekoliko drugih čije predsjednike je također usisala ova crna rupa!!! Vladari hrvatske crne rupe u Srbiji i na druga ključna mjesta naše zajednice postavljaju sebi bliske ljude (svoje poltrone, uglavnom Bunjevce iz donjotavankutskog trokuta), pa tako Hrvate u srbijanskom parlamentu od nedavno predstavlja Mirko Ostogonac iz Male Bosne, kojeg Hrvati nisu birali! Još čudnije je što je Ostrogonac u skupštinskom odboru u koaliciji s Šumadincima i Muslimanima iz Sandžaka, a u srbijanski parlament su ga doveli Rusini i drugi građani Vojvodine!?

Hrvatska crna rupa u Srbiji

Zato su hitno potrebne temeljne promjene u cijelokupnoj koncepciji funkcioniranja hrvatske manjinske zajednice u Republici Srbiji, a posebno u ljudstvu na vrhu hrvatskih krovnih institucija!!!

Miroslav Cakić

Ko su pokvarenjaci?

http://svetopavlje.blogspot.com/2014/04/o-pokvarenjacima.html

Pokvareni, zli, pohotni, sebični, dvolični, prepredeni, proračunati ljudi. Ovi atributi u jeziku označavaju različite osobine, ali zapravo sve znače istu stvar. Odnose se na pokvarene ljude, na hulje, na ljude bez srama i bilo kakvog morala.

Nije potrebno završiti psihologiju da bi čovek s godinama bliskog dodira s pokvarenjacima uz malo korišćenja mozga i analitičke svesti mogao da donese zaključke. Razmišljao sam o toj sorti ljudi kojih ima svuda oko nas, negde manje, negde više, negde su pokvareniji negde manje pokvareni, ali su nesumnjivo sveprisutni. A ono što je najtužnije – dominantni su. Zato nam ova civilizacija i čitava njena istorija izgledaju kao košmar, zato što su oduvek glavnu reč vodili upravo oni – pokvarenjaci, makar bili i u ogromnoj manjini. Razume se, u životu sam upoznao mnogo pokvarenjaka pa će se neko u ovom tekstu možda i prepoznati, ali ni na koga konkretno ne mislim. Sve ovo o čemu će ovde biti reči odnosi se na sav ološ ovoga sveta.

Zašto sve gore pobrojane atribute smatram sinonimnim iako zvanično u leksikologiji oni to nisu? Zato što svako ko nosi makar jednu od ovih osobina, automatski nosi i sve ostale.
Kako se postaje pokvaren?

Kao što se vidi iz samog prideva, pokvaren se postaje. To je pridev od glagola pokvariti. Znači da je nešto ili neko moralo da pokvari onoga ko je takav, da se nije takav rodio niti je to stekao genetski. Čak tu osobinu nije stekao ni vaspitanjem. Pokvaren se postaje iz straha. Strah je ključni termin koji nas vodi do psihologije pokvarenih ljudi. Isto kao što je pokvarenost osobina koja se odnosi na sve moguće potencijalne mane ljudskog ponašanja i razmišljanja, tako se sve one rađaju iz najrazličitijih, odnosno svih vrsta strahova. Dominantan je strah od materijalne propasti, od gubitka sredstava za život i preživljavanje, zatim strah od gubitka teritorije (tako dolazi do ratova koje takođe vode pokvarenjaci), strah od gubljenja društvenog položaja, strah od smrti i, što je možda najvažnije, strah od drugih ljudi. Normalno je da strah od ljudi postoji zato što oni predstavljaju najveći problem uplašenima da će im ugroziti egzistenciju. Kod pojedinih pokvarenjaka ovaj strah je toliko izražen da se boje da komuniciraju oko sasvim običnih stvari s neznancima. Na primer, strah ih je da porazgovaraju sa seljakom na pijaci, boje se da pitaju nekoga da se u nepoznatoj sredini ne izgube, neki idu toliko daleko da ne mogu čak ni da izvade račun u banci jer nemaju hrabrosti da stupe u kontakt sa šalterskom službenicom ili službenikom, pogotovo zato što su najčešće u uniformama. A uniforme dodatno ulivaju strah kod pokvarenjaka jer one za njih predstavljaju autoritet, odnosno vlast – strah i trepet! To je toliki strah da su u stanju da se ukamene ako im policajac priđe na ulici samo da bi ih legitimisao. Poznajem popriličan broj pokvarenjaka koji tako reaguju na obične ulične kerove, kako ih nazivaju u njihovom odsustvu.

Pokvarenjak se ne postaje ni vaspitanjem. Moguće su greške u vaspitanju ukoliko roditelji previše oko svega povlađuju i ugađaju, ali ovakvo ponašanje roditelja nesrazmerno je veće u odnosu na broj pokvarenjaka. Da bi ovo ugađanje leglo na plodno tle, potreban je određen karakter, struktura ličnosti, da bi se postalo pokvarenjak, ali taj karakter je sam po sebi dovoljan da nikakvo vaspitanje ili promena u načinu vaspitanja jednog pokvarenjaka neće sprečiti da se kroz život kreće laktajući se i gazeći po leševima.
Ipak, ovo je u kontradikciji s početnom tvrdnjom da se pokvaren postaje, a ne da je urođena osobina. Na ovo, priznajem, nemam precizan odgovor, ali psihologija verovatno ima. Pokvaren se postaje u momentu oblikovanja karaktera, što je moguće da se događa još u prenatalnom periodu.
Može li dobrota roditi dobrotu?

Od ovog pitanja sam zapravo i započeo razmišljanje. Nije to moje pitanje, ovo je neka dilema koja se dosta dugo provlači kroz filozofiju, literaturu i film, ali je u poslednje vreme nekako uzela maha. Moj utisak je da se pokvaren čovek, za razliku od pokvarenog bicikla ili automobila, ne može popraviti. Ovo govorim iz iskustva. Pokvareni ljudi nisu u stanju da vole, a kad ne umeš da voliš, ne možeš to da naučiš. A da ne bi bio pokvaren moraš da osećaš ljubav.  I ne samo ljubav nego i sreću. Pokvarenjaci, koliko god bili privilegovani i najčešće na takvim položajima da su praktično nedodirljivi, oni ne umeju da vole, a ne umeju ni da budu srećni. Njihova sreća ili ljubav uvek će biti kratkog veka i trajaće taman toliko dugo dok se ponovo ne pojavi strah, njihov najveći neprijatelj. A strah vreba iza svakog ćoška i protiv njega se treba boriti svim sredstvima pa i uskraćivanjem ljubavi i sreće i sebi i drugima. Jedini pravi cilj je da strah nekako bude što dalje, da se ne oseća, da ni ne zamiriše.

Zbog toga pokvarenjaci dobrotu ne mogu ni da osete. Možete prema njima biti dobri koliko hoćete, kao i roditelji u detinjstvu im ugađati do mile volje, možete im pokloniti i dušu i srce, obezbediti im egzistenciju, čak im rasterati strah koliko god je u vašoj moći, ali oni dobrotom ne mogu da uzvrate jer ne umeju, a ni neće. To je u suprotnosti od njihovog načina razmišljanja. Oni su ljudi koji osećaju toliki strah da nikad u životu ne bi izgovorili reči „izvini“ i „hvala“ osim u šali i, podrazumeva se, iz straha! Štaviše, kad se pojavi nešto zastrašujuće, upravo ove dve reči će im najčešće biti u ustima. Oni misle da se njima STRAH rasteruje.

Pokvarenjaci i njihovo ponašanje

O ovome je ponešto već rečeno. Pokvarenjaci su plašljivi ljudi i zbog toga će se neznanaca najčešće kloniti. Suprotno tome, kad namirišu žrtvu, a žrtve su po pravilu obični ljudi koji ne očekuju pokvarenjake u blizini, pretvoriće se u najbolje prijatelje. Tako će makar nazivati svoje žrtve koje su po pravilu dobro materijalno obezbeđene. Novac, naime, jako dobro rasteruje sve strahove, strah od egzistencijalne propasti, strah od nepoznatih, uliva poverenje kod uniformisanih ljudi i kod onih koji za njih znače strah i trepet – za vlast! 

Stoga se svakom može dogoditi da mu najveći pokvarenjak postane najbolji prijatelj, pa čak i partner. Gotovo da nema čoveka koji nije to iskusio. Posle toga sledi razočaranje, ali obično dolazi prekasno. Pokvarenjak napušta prijatelja ili partnera čim oseti da materijalna sigurnost nestaje baš kao što pacovi prvi napuštaju brod koji tone. A događa se i da mora da pokrade prijatelja da bi se na nekom drugom mestu materijalno pokrio. I kroz ovo smo skoro svi prošli.

Pokvarenjaci zbog toga uvek biraju sigurna zanimanja kao što je advokatura, medicina, politika, biznis ili, ređe, kriminal. Za kriminal se odlučuju samo retki pokvarenjaci jer, uprkos tome što donosi laku materijalnu sigurnost, on nosi previše rizika. Zato je među običnim lopovima od pobrojanih zanimanja najmanji broj pokvarenjaka. Lopov se uglavnom postaje iz nužde i vrlo često među njima ima i vrlo visokomoralnih ljudi. Kod ostalih pobrojanih struka, ovaj procenat je neuporedivo manji.Pokvarenjaci su zbog straha od nepoznatih ljudi uglavnom ćutljivi i neprimetni kad se nađu među njima. Zamislimo tipičnog pokvarenjaka u kafani, kafiću ili restoranu. Konobari su, primera radi, nepoznati ljudi. Postoje dve moguće reakcije pokvarenjaka na njih (a setimo se da i oni nose uniforme). Pokvarenjaci će prema njima biti ili previše snebivljivi ili će se braniti preteranim osmehivanjem i primetno nategnutim glupiranjem, a često i lupetanjem gluposti od kojih ostalima za stolom često može da bude vrlo neprijatno. U svakom slučaju, nikad pred neznancima neće biti opušteni i smireni. Isto važi i za telefonske razogovore s neznancima. Ili preterana zvaničnost, zbunjenost, uplašenost i ponovo bujica izvinjavanja i zahvaljivanja bez ikakvog razloga iz čista mira, ometano disanje i zamuckivanje uvek će pratiti telefonski razgovor pokvarenjaka s nepoznatom osobom s druge strane veze. Zbog toga pokvarenjaci obično izbegavaju da se javljaju na telefon. Naravno, ima i onih pokvarenjaka sa drugog ekstremnog pola – onih koji će se braniti preteranom pričljivošću i nepotrebnim i glupim humorom, baš kao i u slučaju s konobarom.

Kako prepoznati pokvarenjaka?

Ne može svako biti pokvaren. Za to je potrebna natprosečna inteligencija, šarm, smisao za humor, neka vrsta harizme, ali i taj sveprisutni i neuklonjiv strah od gubljenja sredstava za život, strah od nepoznatog i ljudi generalno. Zbog toga pokvarenjaka i nema tako mnogo, ali su više nego primetni jer često zauzimaju važne položaje i društvu ili su makar dovoljno materijalno obezbeđeni da za njih svi znaju.

Pokvarenjaci u suštini ne umeju da se druže. Čak i ona ekstrovertna vrsta šljama i društvenog taloga to radi potmulo i upadljivo nespretno. 
Ako vam se zalomi da vam se pokvarenjak uvuče pod kožu, a to mu je glavni i osnovni cilj, prepoznaćete ga po upadljivo drugačijem ponašanju prema vama u odnosu na čitavu okolinu, i vašu i njegovu, jer u svakom od drugih ljudi on će videti potencijalnu opasnost od konkurencije. S druge strane, kao i svaki normalan čovek, među prijateljima ćete imati i one koji materijalno stoje veoma slabo. Njih će vaš dragi pokvarenjak u potpunosti ignorisati i gledati s visine. Čak mu se i otvoreno podsmevati, ne samo zbog toga što je siromašan nego i zato što je navodno glup i, šta mislite šta još – pokvaren. Da, pokvarenjaci siromahe doživljavaju kao pokvarenjake, ponovo iz straha. Ovaj put iz straha da će posredno biti pokradeni. S druge strane, ako pokvarenjak među vašim prijateljima ili poznanicima prepozna neku dobrostojeću ili visokorangiranu ličnost, ponašanje će biti opet upadljivo drugačije i na neki način za vas još neprijatnije. Pokvarenjak će se vrlo otvoreno, i to na vaše oči, uvlačiti u čmar. Naravno, pod uslovom da uspe da savlada strah.

U toj priči su veoma bitni i roditelji. Svaki pokvarenjak će se živ polomiti da se vašim roditeljima svidi po svaku cenu.  I često će uspeti u tome. Retki su roditelji koji uspevaju da prepoznaju pokvarenjaka ako je prijatelj ili partner njihovog voljenog sina ili ćerke. Isto tako, pokvarenjak će od vas naprosto zahtevati da se svidite njegovim roditeljima i čitavoj rodbini jer za pokvarenjake je porodica sve, poslednje utočište od bede, od uvek nadolazećeg i sveprisutnog straha.

Usled tog patološkog straha, koji se stoga slobodno može nazvati fobijom, pokvarenjaci će se vrlo često odati sektama, nepoznatim, sumnjivim i dalekim religijama, ezoteriji, misticizmu, okultizmu ali skoro nikad porocima. Poroci su isto oličenje straha. S druge strane, to ih nimalo neće ometati da dominantnu religiju u zemlji u kojoj žive pljuju na sva zvona iz prostog razloga što živimo u takva vremena kad je to oportuno. A pokvarenjaci su, razume se, nepopravljivi oportunisti.

Kako se rešiti pokvarenjaka?

Ovo će ići malo teže, jer ako pokvarenjak ne ode sam a vi ga terate od sebe, to za njega predstavlja pravu propast i čitav raspad sistema i spreman je na sve da ga ne napustite. Upoznao sam pokvarenjake koji su spremni na toliko poniženje kakvo se inače može sresti samo u literaturi i filmu. Tačnije, u sapunicama. Sve će učiniti da ga ne ostavite, opet iz straha od ostavljanja, a naročito zbog povređene sujete koja je veoma bitna za funkcionisanje u svetu u kom vlada strah.

Ipak, problem nije nerešiv. Budući da je izvorište svakog pokvarenjaka strah, dovoljno ga je pošteno zastrašiti i on će se, iako prilično skrušeno, sam povući. I neće se više nikad javiti. Govoriće o vama najveće gadarije čitavog života, to se podrazumeva, ali makar ga više nećete imati u svom bližem okruženju. U nekom daljem će zauvek ostati, ali to je cena koju morate da platite zato što ga na vreme niste pročitali.

Stoga, poruka svim običnim ljudima – prepoznajte hulju na vreme. Oni će se svejedno snaći i bez vas, izgradiće društvo po svojoj meri, čak saplitati jedni druge na tom poslu, ali ne toliko da jedne druge ometu u zajedničkoj nameri, a to je da nemoral pobedi. Uostalom, vrana vrani oči ne vadi. (kraj teksta)

Miroslav Cakić

Tekstovi u rubrici GLEDIŠTA mišljenja su autora i ne moraju biti u skladu sa stajalištima Uredništva

Povezane objave

Uzaludna Preprekova jesen

hrvatski-fokus

Prvo promijenimo Zakon o referendumu

HF

Dva Žarka Puhovska!

HF

Blefer ili sudionik u kriminalu?

HF

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavit ćemo da se slažete s tim, ali možete to neprihvatiti i isključiti ukoliko želite. Prihvati Pročitaj više