Naše žene su u kući jedva našle komad platna svetloplave boje i tetka je ručno sašila titovku koja mi je, zbog nedostatka materijala, bila mala
(Priča iz romana “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa od četiri satiričnie knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
S jedne strane smijemo se djedovom neprestanom i gradirajućem upadanju u nevolju, a s druge i samom sustavu, koji jednoga politički neukoga i nadasve čestitog seljaka doživljava kao opasnoga državnog neprijatelja. Pritom, svi sustavi koji djeda kažnjavaju – od austrougarskoga, koji ga sumnjiči za podržavanje Gavrila Principa (ovdje Tomlekin gradi humor na homonimiji riječi princip), preko jugoslavenskoga, u kojem je djed viđen kao huškač i protivnik dinastije Karađorđević te kao pristalica bugarskog cara, pa sve do komunističkoga, koji ga tereti za rusofilstvo – jednako su paranoični i spremni na bezrezervno prihvaćanje intriga potkazivačā.
Dragana V. Todoreskov
U četvrtom razredu je trebalo istog dana i u isti čas svi da postanemo Titovi pioniri. Jedini uslov za to je bio da nam za taj dan mama, tetka, baka ili bilo ko drugi sašije kapu koja se zvala „titovka“, kakvu su u ratu nosili partizani. Za razliku od tih pravih kapa, koje su bile načinjene od sivomaslinastog štofa, naše pionirske kape su morale biti platnene, plave boje. Kao i na pravu, trebalo je i na našu kapu spreda ušiti zvezdu petokraku od crvenog platna. Kroj kape je morao da bude isti kao kod pravih titovki, a za novog pionira se morala skrojiti i marama veličine spram kubature dotičnog pionira. Marama je morala da bude sašivena od crvenog platna.
Naše žene su u kući jedva našle komad platna svetloplave boje i tetka je ručno sašila titovku koja mi je, zbog nedostatka materijala, bila tako mala da nije dolazilo u obzir da je stavim na glavu i izazovem novu lavinu sprdnje na moj račun u školi. Za maramu, međutim, crvenog platna nije bilo ni za lek. Čak ni za zvezdu na titovki. U kući jednostavno niko nikada nije nosio crveno, tu napadnu boju, na koju su se u Španiji razdraživali čak i bikovi, koji, navodno, ne razlikuju boje. Zadatak da na bilo koji način nabavi crveno platno dobio je moj deda, koji je ionako bio spoljni momak za sve što je trebalo uraditi ili nabaviti u selu. On je bio jedini kadar da reši svaku kriznu situaciju. Pošto su kapa i marama morale biti gotove za sutra, kako se sve na ovim prostorima radilo od pamtiveka, na brzinu i kuso, deda se smesta zaputio u selo da se raspita gde i od koga bi mogao dobiti komad crvenog platna veličine oko pola metra puta pola metra.
Ubrzo se uspostavilo da crvenog platna generalno nedostaje u selu i da će samo nekoliko pionira sutra imati oko vrata pionirske marame. Problem je bio nerešiv, ali deda se zakleo da se neće vratiti kući bez crvenog platna za svog jedinog unuka. I, dosetio se.
Već odavno, odnosno čim su je obesili na zgradu u centru sela koju su seljani nazvali „Komitet“, jer je u njoj bila kancelarija mesnog sekretara saveza komunista, dedi je bola oči velika zastava plavo-belo-crvene boje s velikom crvenom petokrakom zvezdom u sredini. Još više mu je smetala ona druga, potpuno crvena sa žutim srpom i čekićem, koja je bila puno manja od prve i potpuno čitava, dok se na trobojci odšio jedan krak zvezde i otromboljeno je visio, a što je davalo vrlo ružnu sliku prezentacije naše države na tom mestu. Međutim, upravo to je dedi dalo ideju za rešenje problema koji ga je mučio.
Odšivena zvezda je smetala i sekretaru i aktivistima, ali prolazili su dani i predmetni krak zvezde se od kiše i vetra sve više parao. Ne gubeći časa, deda je smesta krenuo u akciju.
Odmah posle poslednjeg oslobođenja, za glavnog, odnosno mesnog sekretara partije, po zadatku je u naše selo postavljen upravo onaj Šarac koji je ovamo doveo onu kolonu naroda iz voza bez voznog reda sa Korduna. Šarac je inače bio iz Mačve, zvao se Aleksa Jovanović, a Šarac mu je bilo partizansko ime. Odmah je dobio stan u zgradi u kojoj su se nalazila i četiri stana za učitelje i deda je pokucao pravo na vrata Šarčevog stana, jer ga u kancelariji Komiteta nije bilo. Najvažnije poslove Šarac je donosio kući, da bi ih na miru odradio. Kako su svi poslovi koje je radio bili neopisivo važni, u svojoj kancelariji je obitavao vrlo malo, a – pošto je o svemu odlučivao sam – niko mu nije ni bio potreban. Ako je nekome nešto bilo bitno i hitno, našao bi ga kod kuće; naravno ako je bio kod kuće. Bez porodice i porodičnih obaveza, a po karakteru poslova koje je obavljao i koji traže nesebičan angažman, Šarac je najveći deo dana provodio u Komitetu u Rumi, ili je odlazio čak do Beograda.
Deda je imao veliku sreću da je Šarca zatekao kod kuće. Ovaj mu je otvorio vrata i s praga ga hladno i oštro upitao:
– Šta to gori, druže Marko, pa me uznemiravaš u najvećem poslu, božiju mu mater?
– Druže Šarac, došao sam povodom jedne stvari koja me već danima muči i ako to danas s tobom ne rešim, neću moći da spavam. A, veruj mi, ni moji ukućani ne spavaju otkad im rekoh o čemu se radi.
– Ako je tako ozbiljno, druže Marko, razmotrićemo to pitanje i rešiti ga, kao i sve druge probleme koje tište naše seljane i radničku klasu, a koje mi komunisti rešavamo bez izuzetka. Samo ti uđi unutra da nas ko ne bi slušao i širio problem celim selom bez potrebe, majku im božiju. Tako rade unutrašnji neprijatelji. Ne znaju ni o čemu se radi, samo nešto načuju, i onda po selu koješta nagvaždaju. Seljaci još nadodaju kojekakve gluposti, i eto ti belaja. A takvi su naši ljudi, božiju im mater. Onda u Komitetu u Rumi prozivaju mene, šta se to u tvom rejonu događa, druže Šarac! Pa ovo, pa ono…
Čim je zatvorio vrata za sobom, Šarac tiho upita:
– O čemu se radi, druže Marko?
– Ti znaš, druže Šarac, da sam ja skoro svaki dan u selu i presrećan sam otkad videh da je na Komitet postavljena ona naša prelepa zastava trobojka sa zvezdom petokrakom. A tek za onu, još lepšu, skroz crvenu, nemam reči. Puna su mi pluća i srce čim ih ugledam, ali već danima nemam mira i ne osećam se dobro otkad sam primetio da se jedan krak zvezde petokrake rašio i sve više se odvaja od zastave.
– To si u pravu, druže Marko! Primetio sam i ja to, ali, božiju mu mater, ne mogu sve ja sam da uradim. Ako mi dođu iz Rume, opet ću popiti kritike, božiju im mater! Dobro, i šta sad ti imaš s tim?
– Pa, druže Šarac, ja sam to, kako sam ti već rekao, ispričao svojima kod kuće, a i inače su primetili kako se iz sela u zadnje vreme vračam potišten, pa su moje žene rekle da pod hitno donesem tu zastavu i one će istog časa svojim rukama ušiti zvezdu i rešiti tuge i sebe i mene, pa i čitavo selo.
Šarac je bio oduševljen.
– Druže Marko, ja imam pomalo škakljive podatke o tebi, ali sam u komitetu stalno govorio da sam te dobro upoznao i da si potpuno ispravan! Sada, kad im budem rekao ovo o zastavi, božiju im mater, ima da začepe gubicu! Drug Marko samonicijativno! Ima da zinu! Nego, kako ćeš ti, tako… tako… u tim godinama, skinuti tu zastavu.
– Samo ti meni, druže Šarac, daj napismeno da ja zastavu mogu nositi kući. Sve dalje je moja briga.
Veselo komentarišući kako će i on konačno sa sebe skinuti jednu malu ali značajnu brigu koja bi mogla izazvati teške posledice, Šarac je, s dva kažiprsta, dedi otkucao na pisaćoj mašini odobrenje da može skinuti, popraviti i vratiti nazad zastavu trobojku najkasnije do sutra ujutro u šest sati. Nije mogao ni da zamisli da je zvezda vremenom u nekom nevremenu mogla i da otpadne, i sada mu je pao kamen s vrata, jer ga u takvom slučaju ne bi spasile ni kožne pantalone ni kožna jakna, koje nije sa sebe skidao. Toliko je bio razdragan da je dedi snažno stegao ruku i rekao:
– Druže Marko, predložiću da te prime u partiju!
– Nemoj! – zavapio je deda, a onda se trgao i pokušao da obrazloži svoj vapaj:
– Druže Šarac, nije to ništa, to je toliko mala stvar da ne zaslužujem takvu čast.
– A, ne! Na prvom sastanku u Rumi predložiću te za prijem u partiju! Molbu ću ti lično napisati!
Srećan što je sada bilo jasno da će njegov plan uspeti, i isto toliko nesrećan što će zbog toga postati član partije, deda je, s papirom potpisanim od Šarca, odmah odjurio do velečasnog, Svetog Tome. Šarčev stan je bio nedaleko od crkve, zgrada komiteta preko puta crkve, a stan velečasnog odmah do crkve.
Velečasni Toma, koji je pokojnog velečasnog Antu zamenio pred sam rat, jedini je u selu imao zvonce na ulaznim vratima, iako su ta vrata vodila s ulice tek u dvorište kuće u kojoj je stanovao. A na višekratnu zvonjavu prvo bi domaćica velečasnog, koju su svi zvali „popina kuvarica“, a zlobnici ubacivali na nezgodno mesto još jedno „r“, s kuhinjskog prozora kuće, zaklonjena iza zavese, proverila ko je legao na zvonce. Zatim bi pošla da otvori vrata i temeljno ispita namere pridošlice, a pri tom bi, na kraju, ocenila da li da zvonećeg pusti unutra ili ne, pod izgovorom da velečasni trenutno nije tu. A ako je u pitanju bio nepoznat čovek, onda bi Agata, kako se zvala popina kuvarica, odlazila prvo u svećenikove odaje, odakle bi zajedno virili s prozora i raspravljali o pretpostavci ko bi to mogao biti i šta hoće, pa bi tek onda ona pošla da otvori vrata, ili uopšte ne bi pošla.
Agata je dobro poznavala dedu – neki kažu i predobro, aludirajući na dedine zavodničke kapacitete – ali ga je na vratima začuđeno upitala:
– Šta ćeš ti, pobogu Marko, ovde u ovo doba dana! – što bi, da je to neko čuo, zaista moglo dati povoda da se pomisli kako deda ovamo dolazi samo noću, ne u po bela dana.
– Agata, dodaj mi hitno one velike merdevine! – rekao je deda nestrpljivo, što je opet, da je to neko čuo, moglo dati povoda da se zaljuči zaključi kako deda dobro poznaje merdevine koje Agata treba da mu doda, onda je stvar jasna kao dan.
Agata se prekrstila:
– Pobogu, Marko, zar ne možeš sačekati mrak! – bila je sva crvena u licu od nade da deda neće čekati mrak.
Ovo bi sad, da je neko to čuo, pa još i video, sasvim odagnalo sve dileme, pa ni Agata više nije imala dileme. Bila je uverena da je dedi tako pridošlo da je naskroz poludeo i traži u po bela dana merdevine, koje su inače stajale zaključane u porti i koje mu je ona krišom noću davala da ih prisloni na senik, kuda bi se oboje penjali u sitne noćne sate, kada Sveti Toma i celo selo spavaju. Dakle, seljani su naslućivali ono što je zapravo i bilo! Ne kaže se džabe: „Gde ima dima ima i vatre.“ A jednom Agata i deda zamalo stvarno nisu zapalili senik, ali to je već neka druga priča.
– Bože. Agata, zar zaista misliš da sam manijak!? – shvatio je deda šta je njoj u glavi.
– Nisi daleko od toga, vraže jedan!
– Ma, merdevine mi trebaju da skinem zastavu s Komiteta.
Agata se tek sada našla u pravom čudu i prekrstila se pet puta takvom brzinom da bi joj zavideo i propeler na našem ratnom avionu.
– Ti si skroz poludeo! Zar hoćeš da još noćas prespavaš u bajbokani?!
– Čekaj, da ti objasnim.
Dedi je trebalo pola sata da Agati objasni kako je do svega ovog došlo, pri čemu se ona uverila da je zaista poludeo kada joj je rekao da želi samo da prišije krak na zvezdi zastave, koji se odšio.
A deda je još predveče vratio zastavu na svoje mesto, tražeći od Agate još jednom one merdevine.
I svi su se, na čelu s drugom Šarcem, radovali lepo ušivenoj petokraki a da niko nije primetio da je zastava postala kraća za četrdeset i pet centimetara. Naime, toliko je mojoj mami, mojoj tetki i mojoj baki trebalo platna plave boje za moju titovku koja će biti spram moje glave i platna crvene boje za moju pionirsku maramu.
Od ostatka platna bele boje tetka je sebi produžila nogavice na gaćama, za koje su je i mama i baka stalno prekorevale da su bezobrazno kratke, ni do kolena.
