Hrvatski Fokus
Iseljeništvo

Politika, deda i Rusi

Rusi i Rusija su bili toliko hvaljeni da je deda sve više počinjao da veruje kako konačno i mi imamo jednog velikog i snažnog brata u svetu

 

(Priča iz romana “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa od četiri satirične knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)

S jedne strane smijemo se djedovom neprestanom i gradirajućem upadanju u nevolju, a s druge i samom sustavu, koji jednoga politički neukoga i nadasve čestitog seljaka doživljava kao opasnoga državnog neprijatelja. Pritom, svi sustavi koji djeda kažnjavaju – od austrougarskoga, koji ga sumnjiči za podržavanje Gavrila Principa (ovdje Tomlekin gradi humor na homonimiji riječi princip), preko jugoslavenskoga, u kojem je djed viđen kao huškač i protivnik dinastije Karađorđević te kao pristalica bugarskog cara, pa sve do komunističkoga, koji ga tereti za rusofilstvo – jednako su paranoični i spremni na bezrezervno prihvaćanje intriga potkazivačā.

Dragana V. Todoreskov

O svemu i svačemu što mi nije bilo jasno uvek sam, kao što već znate, prvo pitao dedu, a samo ponekad mamu, tetku, baku ili nekog drugog.

– Deda, da li ti znaš gde je Sovjetski Savez? – glasilo je jednog dana jedno moje pitanje čim sam došao iz škole.

Deda je od ranije znao za Rusiju, znao je da su u okviru nje i mnoge zemlje u kojima ne žive samo Rusi, ali da su svi zvanično Rusi i da, tako, nas i Rusa ima jako mnogo, pa smo jako jaki. Svaki dan je slušao i na radiju kako su Rusi pomogli svima da se konačno oslobode od svih i svakojakih tuđinskih jarmova, da su nam oni rođena braća i da su nama pomogli najviše. Malo mu je bila čudna toliko velika ljubav prema Rusima, koja je navodno postojala oduvek, ali nikako dosad praktično nije mogla da dođe do izražaja. Rusi i Rusija su bili toliko hvaljeni da je deda sve više počinjao da veruje kako konačno i mi imamo jednog velikog i snažnog brata u svetu, koji nas neizmerno voli, kako to samo široka ruska duša može. Međutim, u dubini svoje duše deda je znao da je ipak u pitanju samo ta veoma opasna stvar, zvana politika.

– Eto, nekako u ovom pravcu – pokazivao mi je deda rukom na prokot, razmišljajući kako da mi povodom mog pitanja objasni da je to o Rusiji i oko Rusije politika, i znajući da će stvari neminovno krenuti u tom pravcu čim se ja raspitujem za Sovjetski Savez.

Iza prokota se pružala naša bašta, a iza bašte naše nekadašnje njive i sve druge njive koje sada, do poslednje, pripadalju Zemljoradničkoj zadruzi „Sloga“.

– A koliko je Sovjetski Savez daleko od našeg prokota?

– Baćo, to je teško opisati. Kada bismo se ja i ti vozili našim kolima, s Lisom i Zelenkom, mesec dana, a da se ne zaustavljamo dan i noć, možda bismo stigli do Rusije.

Zagledao sam se u nedogled u pravcu našeg prokota i nisam mogao ni da zamislim onoliku daljinu.

– A koliko je velik Sovjetski Savez?

– Ah, Baćo, to se ne da ni s čim uporediti.

Još uvek zagledan u pravcu prokota, i u onu nedoglednu zemlju iza njega, zaista nisam uspevao da zamislim veličinu Sovjetskog Saveza, tim pre što sam u mislima jedva mogao da dokučim već taj deo našeg atara u koji sam bio zagledan.

– A zašto se Sovjetski Savez zove Rusija? Ko je drug Josip Visarionovič Džugašvili? Zašto Vjekoslav kaže da njegov deda pije kao Rus? – postavljao sam dedi rafalna pitanja o zemlji i ljudima o kojima sam svakodnevno slušao u školi od brkate učiteljice Jovanke, po kojoj je Rusija bila država u kojoj je sve lepo i pravično kao u bajci, i o njenim ljudima koji su oličenje pravdoljubivosti, hrabrosti i dobrote.

Deda je pokušavao da odgovori na moja pitanja, ali je meni sve bilo pomalo mutno oko te Rusije, jer je i on u svoje odgovore unosio neku tajanstvenu notu. Na kraju, da bi me nekako izveo iz te beskrajne ruske sumaglice, rekao je da sve to što smo nas dvojica sada pričali o Rusiji, kao i sve što o Rusiji predaje učiteljica Jovanka, spada u politiku.

– A šta je to politika? – bio sam tek sad zbunjen, ne shvatajući kakve veze ima tamo neka politika sa Sovjetskim Savezom.

– Još si mali da bih ti mogo objasniti šta je politika, ali hoću da dobro zapamtiš šta će ti deda sada reći: nemoj nigde, nikome, nikada i ništa loše reći o Sovjetskom Savezu, o Rusima i o drugu Visarionoviču. Veruj u sve ono što kaže tvoja učiteljica i hvali Ruse gde god stigneš!

Nije prošlo dugo od tog mog razgovora s dedom kada sam se ja pred celim razredom posvađao s učiteljicom Jovankom, koja je tog jutra, već od prvog časa, kao da je celu noć jela bunike, počela ružno govoriti o Sovjetskom Savezu, Rusima i drugu Staljinu.

Nisam mogao da poverujem svojim ušima da sve to govori naša učiteljica, pitajući se šta se to s njom događa, ali, sve i da je potpuno poludela, nisam mogao da dozvolim da celom razredu priča takve laži i gnusobe o Rusima. Potpuno sam se zaneo i skoro preteći sam vikao na nju jer je svaka njena reč bila tako ružna i u potpunoj suprotnosti od onoga što je govorila do juče da ju je bilo mučno slušati. Očigledno se noćas razbolela i nisam mogao da joj dopustim da tom svojom opakom bolešću zarazi i celi naš razred.

Sva van sebe, jer sam iznosio sve same suprotne argumente od onoga što nam je ona sada napričala u vezi sa Sovjetskim Savezom, učiteljica Jovanka, kojoj su u međuvremenu brkovi porasli toliko da je već ličila na Džugašvilija, prosiktala je na mene kao zmija:

– A ko je tebe naučio svim tim glupostima?!

Bilo je jasno da je prolupala, ali i da je kapitulirala, čim mi tako besno postavlja pitanje kojim, svesna svog poraza, zaustavlja svaku dalju raspravu.

– Pa, vi! – rekao sam i ponosno dodao: – A još više od vas, moj deda!

U našu kuću su već te noći upali žandari, samo su se oni sada zvali milicioneri Fedrativne Republike Jugoslavije, a najveća razlika između njih i svih onih nekadašnjih bila je u vaspitnim palicama, koje su se sada zvale pendreci. A kako se podrazumevalo da se svi međusobno odlično razumemo, jer sada govorimo i pišemo jedinstvenim srpskohrvatskim jezikom, nije bilo potrebno mog dedu ni ispitivati, što znači da konačno nije bilo potrebe ni za kakvim prevodiocima. Dedu, dakle, nisu tukli, već su ga samo bez reči pendrečili, i to tako temeljno da posle toga nije mogao da govori, ali ni da hoda, pa su ga, onako u gaćama, pravo iz kreveta odneli u nepoznatom pravcu.

Sa Golog otoka se deda vratio posle ravno dve godine, računajući u to vreme i onaj dan kada sam se posvađao s učiteljicom. Iznenadilo me je što sad ni moj deda ne može da smisli Ruse, Sovjetski Savez i druga Staljina.

A kada sam pokušao da od njega saznam zašto je bio toliko dugo tamo negde, daleko na moru, i šta se s njim zapravo desilo, samo mi je kratko rekao:

– Eto, Baćo, to ti je politika! Sad znaš!

Ni tada nisam shvatio šta je politika, ali sam mnogo kasnije razumeo šta se zbilo i znao sam da je deda stradao zbog mene, iako ga je pred vlastima opanjkala brkata učiteljica Jovanka. Međutim, u suštini je on, kao i uvek dotad, stradao zbog nesretnog spleta društveno-političkih okolnosti u kojima se na ovim prostorima stalno zatičemo, sa svim njihovim perfidnim zamkama.

Naime, ono što je znala učiteljica Jovanka, a nikako još nije mogao da zna moj deda, a kamoli ja, bilo je to da je omladinka Dragica Srzentić tih dana tajno odnela u Moskvu Titovo pismo Staljinu, u kojem je stajalo ono istorijsko „NE!“

Meni je deda sve oprostio jer je znao da o pravom stanju stvari nisam mogao imati pojma, kao što ga ni on sam nije imao, ali, iako se pomirio s konfiskacijom imovine i s još mnogim drugim stvarima koje su mu bile nanete od strane nove vlasti, učiteljici Jovanki nije oprostio nikada.

Branimir Miroslav Tomlekin

Povezane objave

Theodore R. Golubić – kipar, dizajner, izumitelj

hrvatski-fokus

Preuzeo i NIU “Hrvatska riječ”

HF

Dvosatni nezaboravni program

HF

Čestitka na lukavosti Jasminke Dulić

HF

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavit ćemo da se slažete s tim, ali možete to neprihvatiti i isključiti ukoliko želite. Prihvati Pročitaj više