Do Božića sam nepogrešivo ovladao svim pravilima šahovske igre
(Priča iz romana “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa od četiri satiričnie knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
S jedne strane smijemo se djedovom neprestanom i gradirajućem upadanju u nevolju, a s druge i samom sustavu, koji jednoga politički neukoga i nadasve čestitog seljaka doživljava kao opasnoga državnog neprijatelja. Pritom, svi sustavi koji djeda kažnjavaju – od austrougarskoga, koji ga sumnjiči za podržavanje Gavrila Principa (ovdje Tomlekin gradi humor na homonimiji riječi princip), preko jugoslavenskoga, u kojem je djed viđen kao huškač i protivnik dinastije Karađorđević te kao pristalica bugarskog cara, pa sve do komunističkoga, koji ga tereti za rusofilstvo – jednako su paranoični i spremni na bezrezervno prihvaćanje intriga potkazivačā.
Dragana V. Todoreskov
U osmom razredu, poslednjem u školovanju u našem selu, bio sam već prava dedina muškarčina. Kroz selo je deda uvek hodao uzdignutog čela, a tek kada sam ja bio s njim u društvu – nosom bi parao nebo. Razlog za to je bio taj što sam bio odličan učenik, a još veći – što sam dobro igrao fudbal i što sam bio odličan plivač, a plivanju me je deda naučio na Savi još u mojoj šestoj godini. Ali najveći razlog njegovog ponosa je ležao u tome što sam iza sebe već imao i nekoliko ljubavnih afera i što sam važio za pravog dedinog muškarčinu, lomitelja ženskih srdaca.
Međutim, po još nečemu se deda ponosio mnome, nečim što je na sve ono napred rečeno dodato tek nepunu godinu unazad. Naime, kada sam pošao u taj osmi razred, deda me je u dugim jesenjim večerima učio da igram šah. Za mene je to u svakom pogledu bila potpuno nova stvar.
Znao sam da je dedi – pored toga što su mu konji značili život, a žene bile njegova preokupacija, i uz nekoliko drugih pasija, poput vina i duvana – šahovska igra bila jednako važna. U selu šah gotovo nikoga nije zanimao, pa deda nije imao s kim da ga igra, a meni o šahu nije ništa govorio sve dok je smatrao da nisam još zreo za tu predivnu staru i mudru igru. A onda je, jedne večeri, izvadio iz nekog svog sanduka na tavanu lepo izrađenu drvenu šahovsku kutiju u kojoj su se nalazile trideset i dve čarobne figure. Na površini kutije su bila intarzijom izrađena šezdeset i četiri tamno-svetla polja, poređana naizmence u osam vodoravnih i isto toliko uspravnih redova. Čim mi je deda pokazao tu šarenu i lepo izrezbarenu kutiju, bio sam očaran njenom lepotom, a kada ju je rasklopio – zinuo sam od prijatnog iznenađenja, oduševljavajući se svakom figurom pojedinačno.
– Deda, odakle ti ovaj šah?
– Iz zatvora u Mitrovici. – rekao je deda mirno kao da je bilo nešto najprirodnije na svetu da svaki robijaš po odsluženju kazne dobija po jednu šahovsku garnituru za poneti kući.
O dedinim robijama u Mitrovici i na Golom otoku ponešto sam znao, o tome mi je on ponekad pričao, ali očigledno nikada nije otkrio sve, savetujući me da nikad ne učinim ništa slično onome što je on učinio, pa da zbog toga dospem u zatvor.
O šahu mi do tada nije ništa govorio.
– Ovaj ovde šah je iz Mitrovice, a gde ti je onda onaj sa Golog otoka? – postavio sam mu sledeće najlogičnije pitanje, jer sam brzo povezivao stvari. Nadao sam se da taj šah s onog dalekog morskog ostrva mora biti još lepši od ovog iz naše Mitrovice.
– E, moj Baćo, na robiji nema šahova, a i da ih je bilo, na Golom otoku nismo imali vremena ni za kakvo igranje, ni šaha ni bilo čega.
Znao sam da je na Golom otoku bilo sve teško i odmah sam prihvatio činjenicu da onde nije bilo mesta za ma kakvu igru, pa ni za šah, ali sam odmah imao novo pitanje:
– A kako ste onda u Mitrovici mogli igrati šah, i kako to da su vam tamo delili šahove?
– Nisu ih delili, Baćo, ja sam ga zaslužio.
– Zar nisu tamo svakom robijašu, pred odlazak kući, davali po jedan šah na poklon?
Deda se tako gromoglasno zasmejao da sam se postideo svog pitanja, svestan da sam izvalio neku veliku glupost. Kada je prestao da se smeje i kada je obema rukama obrisao suze radosnice, počeo je priču o ovom zatvorskom šahu.
– Baćo, ni u mitrovačkoj kaznioni nije bilo šahova, ali sa mnom u sobi je bio jedan Rus. Znaš… takođe politički, koji je jako voleo šahovsku igru. U toj sobi nas je bilo osmorica i niko sem njega nije znao da igra šah. Rus nas je pitao da li neko od nas želi da nauči tu igru. Niko se nije javljao ni na njegov više puta ponavljani predlog. Onda sam mu ja rekao da bih ja rado pokušao. Bio je radostan kao malo dete. O šahu sam znao nešto sasvim malo: kako se slažu figure i kako se kreću topovi, lovci, kraljice i kraljevi. Oko pešaka mi nije bilo baš sve jasno, a kako skaču konji – još manje. Zamisli, Baćo, da i ja o konjima nešto nisam znao!
– Pa, dobro, to nisu pravi konji.
– Pravi su to konji, moj Baćo, pravi, i ko ne zna s njima da postupa kako treba, kao i u životu, ništa mu ne vredi svako drugo znanje!
– Kako to misliš, deda? – bio sam vrlo iznenađen njegovom tvrdnjom, a od tog časa sam stalno otkrivao nove i nove beskrajne tajne šaha, što me je posebno oduševljvalo i činilo da jako zavolim tu igru, posebno zbog toga što me je njoj učio moj deda.
– Kao i u životu, ako ne znaš šta mogu da učine tvoji konji, nećeš uraditi posao. Loše ih goneći u ratu možeš poginuti, a u miru ih možeš izgubiti. A u šahu, možeš izgubiti partiju samo zbog jednog nepromišljenog skoka tvog konja!
Gutao sam svaku dedinu reč u vezi sa šahom i od tada smo ja i on provodili svako veče za šahovskom tablom.
– Nisi mi još rekao kako si dobio ovaj šah?
– A, da! Rus me je prvo naučio kako od hleba, koji smo dobijali za obrok, mogu da napravim figure; ne tako velike kao ove, ali dovoljne da se njima može igrati. Tablu smo nacrtali na stolu, ustvari izrezbarili viljuškom, jer noževe nismo dobijali.
– Pa kako si onda dobio ovako lep, pravi pravcati šah? – rasla je moja znatiželja.
– Odmah sam jako zavoleo šahovsku igru i shvatio sam sve njene zakone, jer mi ih je Rus dobro i lepo objašnjavao, iako smo, zbog jezika, imali dosta problema u sporazumevanju, pa smo on i ja igrali šah svakog dana, i to satima. Brzo i dobro sam se uhodavao, tako da sam već posle nekoliko meseci već mogao i da dobijem poneku partiju. A kada je video da počinjem da dobijam više partija protiv njega nego što je on dobijao protiv mene, počeo je da se nervira!
Deda se opet smejao. Bio je jako raspoložen.
– Ali gde je u toj priči ovaj šah?
– Šta si navalio, šah, pa šah!
– Pa rekao si da nije bilo šahova i da ste igrali figurama od hleba.
– Da, to je istina. Sada ću ti pokazati kako se prave figure od hleba.
Morao sam i dalje da odgađam saznanje kako je deda dobio u zatvoru ovu divnu garnituru šaha jer je on prionuo na lekciju zvanu „kako se prave šahovske figure od hleba, zlu ne trebalo“. Gnjecali smo sredinu hleba u našoj kuhinji sve dok se taj testasti materijal nije mogao oblikovati i sve dok ja nisam uspešno napravio nekoliko šahovskih figura. Deda je bio temeljit u svemu, a posebno kada bi mene nečemu podučavao.
– Dobro, deda, sada mi već jednom ispričaj kako si dobio taj šah!
– Kada se onaj moj Rus toliko iznervirao zbog partija izgubljenih od svog učenika, počeo je sa mnom da se kladi, ne bi li gubitak na šezdeset i četiri polja kompenzovao nekim materijalnim dobicima.
– U šta ste se kladili, kad tamo niste imali ništa!
– Ma, u koješta! Recimo, ako je bilo hladno, pobednik bi stekao pravo da po jednoj dobijenoj partiji uzme od pobeđenog na sat vremena njegovo jedino ćebe. Ili smo se kladili u jabuku koju smo dobijali petkom, i to ne baš redovno. Ili bismo izmislili neku glupost da bi smo ismejali jedan drugoga pred ostalim kažnjenicima. Tako bi, na primer, poraženog čekalo jednočasovno stajanje u čošku zatvorske sobe, lica okrenutog prema zidu.
– Ali, deda, gde je tu ovaj šah?
– Kada je Rus video da ne može od mene da dobije gotovo nijednu partiju, što ga je izbezumljivalo, a tim više što su zatvorenici počeli sve više da ga ismevaju, i oni koji nisu imali pojma o šahu, predložio mi je u četiri oka da učini za mene nešto što god budem poželeo, a da je to u njegovoj moći, ali uz obećanje da ga neću toliko pobeđivati. Pošto sam znao da ne mogu od njega da tražim bogzna šta, predložio sam mu da ćemo šah igrati kao i do sada, ali ćemo i njegove i moje pobede javno i glasno proglašavati isključivo kao njegove. Tek tu i tamo ćemo poneku moju pobedu obznaniti kao moju, a sve uz uslov da mi on u robijaškoj radionici napravi pravi šah. Naime, svi smo imali obavezne radne aktivnosti, a Rus je radio u stolarskoj radionici jer je bio pravi majstor za obradu drveta.
U zatvoru je radio grube stvari i ideja da napravi šah ga je oduševila, tim više što je tako mogao najlakše da ispuni naš nepisani ugovor oko objave pobednika u šahovskim parijama.
– Kako je mogao da pravi šah ako niste smeli da ga posedujete?
Uvek sam imao logično pitanje, što je mog dedu oduševljavalo jer je posle svuda unaokolo mogao da priča kako je njegov unuk bistar dečko. Naravno, sav na svog dedu.
– E, pa čitavo moje zadovoljstvo da patim Rusa bilo je jedino u tome što je na mom šahu morao da radi krišom, pod pretnjom kazne ukoliko bi bio uhvaćen. A ugovor je stupao na snagu s danom kada mi pokaže prvu figuru, uz obavezu da mi vremenom pokazuje i sve ostale figure, jednu po jednu, osim table. Nju je morao da donosi u delovima koje je mogao lakše, komad po komad, da prokrijumčari u sobu i odmah ih vraća nazad. A najveći problem je bio u tome što je morao da nađe proverenog čuvara koji će svaku načinjenu figuru i svaki deo table odmah odnositi svojoj kući i biti u obavezi da tamo kutiju sastavi i da kompletan šah uruči meni kad odslužim kaznu.
Bila je ovo još jedna zanimljiva i uzbudljiva priča kojih je deda inače bio pun, a ja sam ih slušao s takvom pažnjom da za to vreme nisam morao ni jesti, ni piti, ni ići u prokot.
– Rus je, Baćo moj, tek posle gotovo šest meseci napravio taj šah koji sada ovde gledaš! Došli smo već u škripac s vremenom jer je trebalo uskoro da budem oslobođen, a na Rusu je bilo da načini još jednu polovinu table. Ja sam se već pomirio s time da šah neće biti na vreme kompletiran, već da ću ga kasnije nekako ja sam dovršiti. Ali, najveći rizik je došao na kraju, kada nisam bio načisto da li će onaj čuvar uopšte hteti da mi isporuči moj šah kada budem izlazio.
Da stvar dobije još više na dramatičnosti, deda je ovde zastao s pričom i beskrajno dugo i važno je punio i palio svoju lulu.
Ja sam znao da će priču sigurno dovršiti i samo sam ga upitno, bez reči, gledao, a kada se pauza toliko odužila da je deda primetio da se bliži kraj mom strpljenju, nastavio je:
– Pa, da ti kažem, Baćo, ucenjivao me je taj pokvareni čuvar toliko da sam ovaj šah na kraju platio isto toliko koliko bih ga platio da sam ga naručio kod nekog dobrog majstora na slobodi. A sigurno je uzeo još i veći novac od Rusa kada je taj izlazio iz zatvora. Zato ti je valjda jasno da je ovaj šah skuplji od svakog drugog! A kad pogledaš pod kojim je okolnostima napravljen – od ideje do realizacije – onda znaš da ustvari nema cenu i da mi je zbog toga to najdraži predmet koji sam ikad posedovao.
Pri kraju te priče o šahu deda je, kao i uvjek posle čudovitih priča, započinjao lagani, beskonačni, neobično značajni i važni ritual paljenja svoje lule. I trebalo je da protekne silno vreme dok nisam procenio da mogu da ga zapitam kada će početi i mene da uči igranju šaha.
– Odmah, Baćo, odmah krećemo s prvom lekcijom! Nećemo valjda gubiti vreme sada kad si toliko velik da je kucnuo čas da naučiš tu najmudriju i najtajanstveniju igru na svetu!
Do Božića sam nepogrešivo ovladao svim pravilima šahovske igre, pa čak i ponekom finesom. S proleća sam počeo da pobeđujem dedu, a do kraja školske godine, odnosno pred samo polaganje male mature, deda, kao onaj njegov Rus, nije mogao dobiti od mene niti jednu paritju, a ja sam postao prvak osnovnih škola naše komune u pojedinačnoj muškoj kategoriji starijih pionira. Baš tako je pisalo u priznanju dobijenom posle međuškolskog takmičenja u šahu.
Tako je deda bio ponosan na mene i zbog toga što je moje dostignuće u šahovskoj igri zaista bilo direktan rezultat njegovog rada sa mnom. Ali on i ja smo sve ređe međusobno igrali šah jer dedi nije baš bilo svejedno što više nije mogao da dobije bar jednu jedinu partiju od svog učenika. No, nije se zbog toga ljutio. Naprotiv, bilo mu je drago što ga je njegov najdraži učenik nadmašio.
