Hrvatima u Srbiji ne može biti dobro u državi, u kojoj vlast i oporba bilježe fijasko za fijaskom
»Dragi uredniče portala Hrvatski fokus, oprostićete mi što pišem srpskim standardom. Neko vreme ga nisam upotrebljavao. Uostalom, ja više nisam deo manjinskih kulturnih krugova u Subotici. ZKVH je raskinuo svaku vezu sa mnom početkom 2026. Žigmanov od jeseni 2022. nije direktor ZKVH. Štaviše, on je unapredio svoj položaj. Obavljao je u dva kraća mandata dužnost ministra za manjine, a sada je podpredsednik vlade Vojvodine. Da, zvuči čudno, Vojvodina, iako provincija, ima svoju vladu, ali u toj vladi sede isključivo perjanice vlasti. Čak I tamo Žigmanov je debela manjina. Ostali članovi vlade su uglavnom potomci kolonista ili ljudi koji su došli u Vojvodinu od 1990-ih.
Sve što pišem i izgovaram u javnosti odslikava isključivo moje razmišljanje, a ne stav neke manjinske organizacije ili kulturne ustanove.
Nemoćan sam
Duboko sam svestan podela u hrvatskom nacionalnom korpusu u Vojvodini. Čak sam u vezi sa jednim mladim aktivistom, koji se oglašavao i na vašem portalu. Međutim, ja Vas poštovani uredniče i cenjeni čitaoci neću lagati, ja ne mogu da učinim ništa povodom toga. Moja tetka je meni čak predlagala da osnujem političku stranku, jer je primetila da mnogo politišem. Za to naravno postoje opravdani razlozi. Ko kritikuje, mora da ponudi alternativno rešenje.
Međutim, i mnogi jači intelektualci nisu u stanju da iznedre plan i program, iako ih sluša i prati na društvenim mrežama mnogo ljudi. Uzmite na primer samo Nemanju Šarovića, koji je ništa drugo nego nastavak istog onog Šarovića iz radikalskih dana. On je rođen 1974. Bio je mlad kad su besneli ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hrvatskoj. Naravno, bilo je i mlađih boraca koji su se borili za srpske nacionalne ciljeve u susednim državama, ali Šarović kao gradsko dete, koji je odrastao na beogradskom asfaltu, bio je dobar dečak. Završio je sve škole na vreme, pa je čak i jedno vreme imao posao u sudu. Onda je negde 1998. upoznao radikalske vrane, koje su mu popili mozak. Od tog vremena je sve više počeo da podseća na Šešelja i Vučića. Poštovani uredniče, kada poslušate samo šta je taj čovek izjavljivao samo u proteklih 5-6 godina otkako nije član SRS, zaključićete kao i ja da se on nije nimalo promenio. To što neko menja dres, ne znači da postaje automatski bolji igrač. On samo kritikuje i analizira. To je naravno mnogim ljudima zanimljivo. Ali on političar nije, jer on ne zna za rešenje. On kao i brojni drugi političari ovde “tapkaju u mestu”. On ima neku stranku (Pokret ljubav, vera, nada), ali kao i Šešelj on ne dozvoljava nijednom svom članu da se istakne. Tako da ćete videti u medijima isključivo njega. I baš kao Aleksandar Vučić, on nekad nastupa u svojstvu običnog građanina, nekad pak kao novinar, ali nikada kao odgovoran čovek. Odgovornost je nešto što radikali neće preuzeti. Radije će prihvatiti smrtnu kaznu (bez poveza za oči), nego odgovornost. To su jednostavno nevaspitani ljudi.
Ne mogu biti oporba
Kada imate u vidu kako se ponaša jedan čovek koji nije deo vlasti i koji sa vlastima (kako sam tvrdi) nema veze, onda možete lako zamisliti situaciju nacionalnih manjina. Svi manjinski narodi u Srbiji moraju da sarađuju sa vlastima. Ne mogu da budu opozicija. Nadam se da je to svima jasno. Nekom možda izgleda nepodnošljivo da Vučić kao perjanica radikala, koji je održao velikosrpski govor u Glini 1995, sada istupa u javnost kao zaštitnik svih manjina pa čak i Albanaca, sa kojima Srbi imaju uglavnom loše odnose zbog Kosova. Prilikom svoje posete selu Kušići (jugozapadna Srbija) predsednik Vučić predložio je Albanki, udatoj za Srbina (jugozapadna Srbija), da dovede iz Albanije još devojaka. Dobro ste čuli. Došlo je vreme kada Albanke produžavaju Srbima lozu, jer Srpkinje se izgleda više interesuju za biznis.
Situacija je kompleksna i složena, što bi rekao moj teča. Kad imate u vidu da Albanke spašavaju srpska domaćinstva, onda možete zamisliti razmere šovinističkog licemerja, koje je vlada po gradovima u Srbiji. Šarović nije nacionalista, on je šovinista i ne ume ništa drugo da radi osim da mrzi. Doduše, on tu mržnju ne pokazuje otvoreno kao Šešelj, nego kroz prezir. I to je realno sve što može da ponudi građanima Srbije. Zbog kontinuiranog pokazivanja mržnje prema institucijama na Kosovu, prištinske vlasti su ga proglasile za bezbednosni rizik. I taj spisak nepoželjnih osoba (personae non gratae će da raste, jer predsednik Srbije je u trenutku nervnog rastrojstva izjavio da će osvetiti srpske vikendice na Gazivodama tako što će promeniti tok reke Ibar.
Suradnja ili izgon
Dakle, kada bismo hteli ukratko da opišemo situaciju u Srbiji u par reči, onda bi možda najprecizniji opis bio: “mnogo krupnih reči, a malo dela”. Ali nije ništa bolje ni među Hrvatima u Vojvodini. Njima ne može da bude dobro u državi, gde i vlast i opozicija beleže fijasko za fijaskom. Prinuđeni su da sarađuju sa gubitničkim vlastima, sa ljudima, koji su još pre samo 15-20 godina javno u medijima podsticali iseljavnaje manjina. I ovo nije panerik, ili apologija ni u korist Žigmanova, ni Jasne Vojnić. Ovo je jednostavno analiza situacije. To je jedino što mogu da ponudim uredniku i čitaocima portala Hrvatski fokus.
Naravno da bi situacija bila mnogo bolja kada bi se više prostora davalo školovanim kadrovima. Ja sam sa ZKVH sarađivao od 2017. pa do 2026. Gotovo devet godina sam bio samo spoljašnji saradnik (“vanjski suradni”). Nije realno bilo mogućnosti da postanem nešto više. Kada bih ukazivao na tuđe slučajeve, ostavio bih utisak da se žalim ili da sam ljubomoran. Reći ću samo da mi je iskreno žao što
Nepismeni predstavljaju Hrvate
Možda mom čuđenju nema mesta, ali kada vidite da jedan Goran Kaurić obavlja funkciju predsednika hrvatskog kulturnog centra Rodne kuće Ban Jelačić u Petrovaradinu, onda čovek mora da se zapita: da li je to pošteno? Neko je učio škole i pisao radove iz oblasti kulture, ali nije dobio ni privremenu funkciju, a kamoli redovan posao (misaona imenica u Srbiji) u oblasti kulture. Pogrešio sam dakle. Trebalo je da se kao Kaurić bavim politikom, pa bih ostvario neka svoja prava. Drugačije ne može. Ali ipak, Kaurićev slučaj je nesvakidašnji. Znam i ja nešto o njemu, iako sam praktično isključen iz manjinskih voda.
Poslužio SNS-u u marginalizaciji Hrvata
O Kauriću nećete pronaći nikakve relevantnije vesti sve do 2020. Njegov uspon je isključivo povezan sa politikom saradnje SNS-a i DSHV-a, koju je Žigmanov počeo da vodi posle izbora 2020. Kao svedok pa i učesnik predizborne kampanje 2020. znam vrlo dobro kakva je bila situacija DSHV-a tada. SNS je činio sve, samo da DSHV još više politički marginalizuje. Lično mi je Žigmanov pričao da je njemu gradonačelnik Subotice Stevan Bakić rekao da je Tavankut “morao da padne”. Inače, SNS vodi takvu politiku da oni opoziciji, pa ni manjinama ne dozvoljavaju da osveje ni jednu mesnu zajednicu, a kamoli grad.
Kaurić jednostavno ne bi mogao da dobije nikakvu funkciju u pokrajinskoj vladi, jer je on u svom Zrenjaninu kao bivši “žuti” (predstavnik bivših demokratskih vlasti) bio apsolutno omražen među naprednjacima. Naprednjaci su su zaista neumoljivi i osvetoljubivi prema svojim protivnicima, koji su ih sprečavali 12 godina, u cvetu njihove mladosti, da zasednu na funkciju i osete čari vlasti. Drugim rečima, da nije bilo Žigmanova, Kaurić bi nastavio da tapka u mestu u svom Zrenjaninu. Uzgajao bi pčele, pravio med, ali funkciju ni u mesnoj zajednici ne bi video. I bilo je samo pitanje vremena kada će Kaurić da pokaže veće ambicije.
Pohvala Puzoviću
I kada čitam članke mladog aktiviste Nikole Puzovića, mogu samo da osećam divljenje prema jednom istinoljubivom duhu, koji ne može da pređe preko činjenice da nekompetentni i koristoljubivi kadrovi uspevaju da nađu sebi mesto u hrvatskoj zajednici. Ne bih nimalo pogrešio kada bih ponovio sve što je on napisao, ali onda bih Vas i Vaše čitaoce zamarao. Međutim, kao što sam gore napisao. Nije dovoljno samo kritikovati kao Šarović i ostali koji tvrde da su bolji Srbi od Vučića. Moraju da se vide i dela. Barem plan i program. Meni je izvesni gospodin iz Petrovaradina Zlatko Gegenbauer preporučio da se kandidujem za direktora Doma Bana Jelačića u Petrovaradinu. Rekao mi je da mu pošaljem plan i program, pa će on to nekome proslediti dalje ili razmotriti sa neki. Ja nisam bio naročito motivisan da trošim vreme u izradi dokumenta, koji će da zadovolji sujetu nekolicine ljudi koje je pregazilo vreme, koji lažu sebe da su neko i nešto. Niti se Gegenbauer pita, niti bilo ko drugi ko živi u Petrovaradinu ili Novom Sadu. I budali je jasno da sve zavisi od HNV-a. Sve kreće od HNV-a.
HNV je najbitniji
Prvo treba osvojiti većinu u HNV-u, pa onda razmišljati o funkcijama. Nema smisla zamarati se idejom da će neko da prepozna moje znanje i talenat, pa ga adekvatno nagraditi. To je možda nekad bilo, sada se na funkcije isključivo dolazi politikom. Meni je čak Ivica Dulić iz Tavankuta nonšalantno ponudio da skupljam potpise za njegovu listu. Dolaze izbori za HNV. Mnogo pametnih glava, svi izbacuju svoje liste. Da li bi Dulić pristao da skuplja potpise za moju listu? Naravno da ne bi. Kakvo je to pitanje. Ali to su naši Bunjevci Hrvati. Nema tu mnogo doslednosti i pravila. Pravila postoje da naivnima bude nadu, da ih dovode do ludila. Postoji samo interes.
Nekima ne treba plan
Ali kao što vidite. Ni Kaurić nema ni plan ni program, pa je postao direktor ustanove koja ne beleži nikakve aktivnosti. Sve što piše mladi Puzović je istina. Ali to izgleda odgovara nekome u HNV-u, jer Kaurić je zaista koristan saveznik protiv Žigmanova. Kao Game of Thrones, samo sa manjim budžetom. Ja bih se možda i uključio u političku borbu da imam sredstva da motivišem saradnike. Naši Bunjevci su kao konkvistadori. I konkvistadori su kao katolici izgovarali “Sveta Marijo, Majko Božja, moli za nas grešnike”, ali zna se da im je glavni motiv bilo blago Tenočtitlana, prestonice Asteka. I naši Bunjevci vole novac, jer u ova luda vremena, posle silnih razočaranja u politiku, društvo I institucije, jedino novac ima i svrhu i smisao.
Danas sam nasmejao druga sa Novog Beograda, jer sam nazvao Tomislava Žigmanova bunjevačkim konkvistadorom ili Hernan Kortezom, osvajačem Meksika. U svakom slučaju zvuči bolje nego tavankutski Tintoreto (ko je gledao srpske serije, zna da je Tintoreto prevarant), kako ga je nazvao ex-blokader Dražen Marić sa Ekonomskog fakulteta. Možda bi i on mogao da ponudi svoju stranu priče, ali verujte mi on je toliko namiren da nema potrebu za to. On je svoje već delima rekao. Pokazao se kao slab karakter, kojem su čak i njegove kolege našle zamerku.
Pobuna studenata je – igrokaz!
I kao što vidite, ni studenti, ni profesori nisu na visini zadatka. Mnogo laprdaju, a malo rade. Međutim, tragedija je utoliko veća što oni raspolažu nekim resursima. Profesori su kao prosvetni radnici deo države. Dobijaju platu iz budžeta, a protestuju protiv države. Jedino što su imali da ponude vlastima i ljudima, jeste: “Vučiću, raspiši izbore”. Pa to tako ne ide. Nije Vučić budala da pristane na takvu ponudu. Naravno da želi da ih porazi, jer zna da su masa tih profesora došli na položaje u vreme njegove vlasti.
Tko ih financira?
Veća su zagonetka međutim studenti. Pristalice ih veličaju, protivnici ih kritikuje. Malo ko ih analizira. Ja ne pamtim da sam bio nešto naročito cenjen kad sam bio student. Student nije trajni društveni status – biti student, to je faza. Jednom sam imao 21 godinu, sad imam 35. Ali, eto, došlo je vreme kada se čini da se profesor plaši studenata, pa im se čak i ulizuje. Ko finansira studentske plenume, aktivnosti itd, to je predmet novinskih i forumskih rasprava. Čuo sam priče da je dijaspora donirala velike svote novca, ali kad sam to podelio sa jednim jutjuberom ismejao me je. Naravno, i ta fukara radi za novac, naravno da ne radi iz ubeđenja. Međutim, studenti i da imaju sve novce ovoga sveta ne bi mogli da se slože i oko jednostavnih stvari. Ko je na studentskoj listi to je možda i najmanji problem. Šta žele studentski kandidati, kako vide Srbiju, to je već relevantnije pitanje. Za sad im plan i program mogu stati na jedan transparent: “Studenti pobeđuju”. I upravo je jalovost njihove borbe odbila mnoge ljude od njih, jer zreli ljudi očekuju rezultate. Nemaju svi vremena ni živaca za mladalačke svinjarije. Zvuči možda sebično, ali verujte mi, i od mene su se u mojim dvadesetim očekivali neki rezultati. Ovaj tip trgovine da od vas neko traži blanko potpis, a kad ga dobije onda ga zloupotrebljava, pa kad se vi bunite, onda vas odbije ili se pravi da vas ne poznaje, to je već viđeno (eto Vam ga Aca) i laže svako da se studentska lista razlikuje od SNS liste. Razumljivo je da neko traži podršku, ali možda bi bilo poštenije da objasni za šta je tačno traži. Sve dok je razlog “studenti pobeđuju”, imam utisak da je posredi neozbiljna stvar ili zajebancija. Uostalom, na studentskoj listi su bez sumnje isti oni ljudi koji su sarađivali sa SNS-om. Pa nema osobe u sistemu koja posle 14 godina nije sarađivala sa SNS-om.
I neka poštovani urednik i cenjeni čitaoci budu pozdravljeni. Od mene mogu da očekuju samo istinu. Da imam motiv da postanem nešto, pričao bih.«
