Napile se ulice

Sokakom

 

 

Hodajuć' sokakom

nešto mi se manta…

Kao da se napila ravnica.

Ma od kuće nisam odmako' daleko,

tek nekol'ko malih, sličnih uličica.

Zastanem za ćošak,

pogledam unazad…

Pa majka ga stara, sve je na svom mjestu.

Kada malo poslije zagledam se bolje…

Pogledaj ti vraga, iskrivili cestu.

 

Eeee, tu ste sada!

Ne može to tako!

Primijetio nisam da cesta vrluda…

Možda su skoro tu radili nešto,

al' stotinu put' sam prolazio tuda… jebote!

 

Jebote život,

znam da nisam pio.

Pa kako bi babi objasnio jadan.

Baba zajebana,

grda do zla boga,

danima bi mor'o bit žedan i gladan.

 

Snađem se nekako, stari sam ja lisac.

I prva me žana držala na piku.

 

Nije izdražala,

samo par godina,

Još onomad me poslala , a ja u šljiviku.

 

Kupim šljive, a rakija curiiii… celu noć do zore.

 

Nekad tako odem na partiju buća.

Onako za dušu.

“'Ko će platit piće?“

 

Uvik zaboravim što je baba rekla

jer vraćam se kući, zorom, kada sviće.

 

Ulazim u sobu

'nako natraške…

Vražja me baba prepadne kad skoči.

Brzo odgovorim:

„Šuti, babo luda,

zar ne vidiš idem miur da istočim!“

Do klozeta, hi-hi-hi…

 

A žena je naporna, mila majko moja!

 

Sve redom su vikale,

a mario nisam.

Lunj'o sam i pio, nisam na se dao.

Ne izlazim više,

nije zanimljivo,

od kako bez svoje bake sam ostao.

 

A jebeš ga, sad mi fali ona njena dreka…

Probala je od mene napravit čovjeka.

 

Nek' joj duša samo na miru počiva!

                   

Anđelima neka Bog je na pomoći…

Jadan kako li će miur da istoči, ka Ja…

 

Vladimir Živaljić, Vukovar