Hrvatski Fokus

Nemir u selu – udbaši dolaze…

 

(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik)

Od tog ponedeljka je svakome bilo vidljivo da se u selu nešto događa. Narod je čak nekako usporeno i pažljivije hodao, kao da je tlo bilo mekano, pa bi se moglo pod nogama uleći, a, daleko bilo, i provaliti i hodač bi onda propao u neke nepoznate i nepovratne dubine. Da se nešto značajno u selu događa, videlo se i na licima meštana. Svi su bili smrtno ozbiljni i vidno zabrinuti, a pogledi su im bili, ako ne spušteni, a ono preplašeni i unezvereni, uz povremeno kratko ispitivačko osvrtanje, kao da ih neki nevidljivi duhovi koji ih uhode i svakog trena ih mogu ščepati i poneti sa sobom u neke nepoznate i nepovratne visine. U trgovini, na pijaci, u pekari, i na svakom drugom mestu, nije se mogao više čuti onaj veseli žamor, a o kakvoj galami, bučnom smehu i gromoglasnim šalama da ne govorimo. Svi su ćutali kao zaliveni, a ako bi dvoje međusobno i izmenilo koju reč, bilo je to isključivo šapatom. A svugde si mogao, ako dobro naćuliš uši, čuti reč „udba’’, izgovaranu s takvim strahopoštovanjem kao da je bila u pitanju kakva nadzemaljska moć, bolje reći svemoć.

I u školi se već tog jutra mogla primetiti napred opisana atmosfera, a ja sam se, ustvari, s njom prvi put i susreo u školi. Razlika je ipak bila u tome što su klinci iz nižih razreda bili jednako bučni i veseli kao i uvek. Njima ni ta strašna ,,udba’’ nije mogla ništa. Međutim, na sedmacima, posebno na nama osmacima, maturantima, bila je primetna promena u ponašanju, koja je ipak bila nešto blaža u odnosu na odrasle.

Zato su svi nastavnici, posebno muškog pola, bili vidno preplašeni, osim Žilavog. On je jedini, kao i dotad, glasno govorio i komandovao na svojim časovima fiskulture i prevrtao se kao čigra na tlu ili na spravama, pokazujući svojim primerom vežbe za koje je zahtevao da ih i učenici savladaju.

Da neka „udba“ može preko noći izmeniti onu bezbrižnu i veselu atmosferu u celom selu bilo mi je zaista neshvatljivo i jako, jako čudno, pa sam, naravno, bio posebno znatiželjan u šta se sve to može izleći, ali sam sad već naučio i da budem oprezan i to jako.

– Šta je to udba? – tiho sam, na velikom odmoru, pitao na uvo mog dobrog drugara Krešu.

Ovaj je naglo počeo da se osvrće oko sebe, a kada se uverio da u našoj blizini nema nikoga, rekao mi je, takođe tiho i takođe na uvo:

– Nemam pojma, ali moji u kući od jutros, čim smo poustajali, govore da je noću u selo stigla ta udba. Pitao sam ih šta je to, ali svi su samo stavljali prst na usta i šaputali mi da nigde izvan kuće tu reč ne spominjem i da, uopšte, pazim šta govorim, a najbolje je da ćutim kao zavezana vreća. A bili su toliko prestravljeni, da se, evo, i meni još uvek ledi krv u žilama.

– Meni moj deda ništa jutros nije rekao, ali to mora da je neka strašna pošast.

– Ne znam. Ništa ne znam. I nemoj me više ništa pitati! – rekao je još tiše Kreša i udaljio se.

Nije mi ostalo ništa drugo nego da sačekam da prođe i poslednji školski čas i da požurim da pitam dedu šta se to događa u selu i šta je to udba.

Deda je u međuvremenu, dok sam ja bio u školi, takođe saznao da je u selu udba i izašao je na stotinak metara od kapije, da me sačeka. Dok mi je dolazio u susret, zapazio sam da se i on ponaša isto onako čudno kako su se od jutros ponašali i svi drugi građani našeg sela.

– Deda, šta je to… – izustio sam glasno još na desetak metara od njega, ali on me je nervoznim gestom prekinuo i stavio kažiprst desne ruke na svoja usta. Onda me je privio uz sebe i, kao da me nekud sprovodi, odveo me je pravo u naš podrum. Odmah je sebi nalio vina u onu svoju čašu, a meni u moju, jer sam sad i ja imao svoju sopstvenu čašu od jednog decilitra. I u podrumu se deda osvrtao kao da su se i tu mogli motati neki nevidljivi duhovi, koji sve i svakoga motre i prisluškuju.

– Baćo… – počeo je sasvim tiho, toliko nečujno da sam morao dobro da naćulim uši i da očima pratim pokrete dedinih usana ne bih li razabrao šta govori. Pretvorio sam se u oči i uši, kako se to kaže.

– Baćo, dovoljno si velik da ti mogu kazati neke stvari, ali si i još dovoljno mali da bi ih sve razumeo.

– Zašto su danas svi tako tajanstveni? Pa ti bar ne moraš biti tajanstven, bar ne prema meni.

– U pravu si, zato ću ti odmah i reći da se radi o polutajnim, a najvećim delom o tajnim stvarima.

– Kako to polutajnim i tajnim?

– Pa, valjda znaš da je u celoj našoj državi uložen veliki trud da bi se što bolje organizovalo nošenje štafete?

– Da, znam.

– I, šta misliš, ko je to sve izmislio i sproveo?

– Pa, ljudi.

– Odlično, a slažeš li se da je za to, pored učesnika, među kojima smo bili i nas dvojica, trebalo još jako puno ljudi?

– Da.

– E, tim ljudima je neko morao da govori šta svaki od njih treba da radi.

– Svakako.

– E, vidiš Baćo, bio je jedan čovek nad svima, pa je on naređivao stotinama drugih, a od tih stotinu svaki je dalje naređivao drugoj stotini i tako dalje. Razumeš?

– Jako dobro.

– Odlično. E, svi ti ljudi koji naređuju, sprovodeći u delo ono što je smislio i naredio onaj jedan, prvi i glavni, zovu se organizacija.

– Dobro.

– A oko organizacije štafete ništa nije bilo tajno, niko ništa nije skrivao. Ona je javna.

– Dobro.

– E, sada, Baćo, u državi ima stvari za koje ne mora baš svako da zna sve. Slažeš li se?

– Da.

– I kada treba da se nešto sprovede tajno, da narod ne zna, napravi se tajna, odnosno polutajna, organizacija.

– Kako, polutajna?

– Pa, tako, lepo, zna se da postoji, a ne zna se šta sve radi, već se zna samo nešto od toga.

– Zašto je to tako?

– E, da bih ti to pokušao objasniti, ni ja ne znam dovoljno, a kada bih sve i znao, ti još nisi dovoljno velik da bi to shvatio, jer, da ti odmah kažem, među konjima nema takvih stvari, pa ti ne mogu pokazati primer. Ali nadam se da ćeš jednog dana, kada budeš odrastao čovek, sve to razumeti.

– Da li je ta udba neka tajna organizacija?

– Bravo, Baćo, pa ti si genije! Tajna, još kako je tajna! I polutajna, jer se za nju zna da postoji, zna se ko je onaj prvi u njoj, zna se i šta otprilike radi i kako radi, ali se ne zna ko su te hiljade ljudi, hiljade udbaša koji sprovode ono što im se naredi.

– Kako to?

– Pa, lepo! Evo ti najprostijeg primera. Usred noći ušunjaju ti se u kuću dvojica, trojica ili više udbaša koje nikada nisi video niti ćeš ih ikada više videti, imaju pištolje i slične stvari, i sve u kući, pod velikim strahom, počnu da ispituju šta znaju o stvarima koje njih interesuju. Na kraju odu kao što su i došli, a onima koje su ispitivali zaprete da će ih progutati mrak ako samo reč zucnu oko svega šta se desilo. A potom, nekoga odmah, a nekoga puno kasnije, zaista pojede mrak, a neko samo završi na robiji.

– To je jako gadna stvar! – otelo mi se spontano.

– Još kako gadna! Nemaš pojma gde su u selu već bili sve dok ne dođu kod tebe, a ni ti posle o tome ne smeš nikome ni reč da kažeš.

– Kako se onda zna da su u selu?

– E, tu je stvar polutajna. Ponekom kažu šta će ponešto ponekom ipak reći. Tako u selu nastaje zabuna, strah i neizvesnost, pa ljudi sami otkrivaju ili nabeđuju svoje komšije, prijatelje i rođake u vezi sa stvarima koje udba čak i ne ispituje, ne bi li sebe oprali od nećega što su učinili.

– A šta ispituju u našem selu? Šta ih uopšte ovde može zanimati.

– Još za vreme rata drug Tito je osnovao sličnu organizaciju koja je na isti način tražila sve njegove neprijatelje i neprijatelje komunista uopšte, samo što je ta njegova organizacija bila opasnija od ove danas, pa se nisu previše raspitivali, niti su previše ljude saslušavali, već su svakog sumnjivog odmah likvidirali, ili bi ga, ako im je bio nedostupan, gonili sve dok ga ne ubiju.

– U,  jebem ti! – prvi put sam opsovao pred dedom. – Tih više nema, zar ne, deda? – pitao sam ga odmah zatim.

– Ne znam – rekao je deda jednostavno. – Samo znam da su promenili ime.

– Kako to?

– Za vreme rata bili su „oznaši’’, a sada više nisu oznaši, već ,,udbaši’’.

– Kakva je razlika?

– Ne znam.

Ako mi deda u razgovoru nekoliko puta za nešto kaže da ne zna o čemu se radi, onda se zaista radi o nečemu jako tajanstvenom, a sada i nečemu vrlo podmuklom i opasnom.

– Dobro, a šta takvi rade u našem selu?

– Ne zna se, ali ima nekog šuškanja da je u tvojoj školi bilo nekog sranja. Zato, jezik za zube. Ajd’ živeo, pa šta ispadne.

– Živeo, deda! – kucnuli smo se čašama gledajući jedan drugoga u oči. Deda mi je još kod prvog zajedničkog pića objasnio da se pri nazdravljanju u oči gledaju pošteni i otvoreni ljudi, a da se lažovi, šušumige i ljigavci prepoznaju upravo po tome što u takvim situacijama obaraju pogled, ili ga puštaju da luta kojekuda.

Udbaši su u sedam dana tajnovito prečešljali naše selo i pronašli sedam lica koja su okarakterisana kao neprijatelji druga Tita, države i komunističke vlasti, a ta lica su se, u roku od sledećih sedam dana, sva našla u mitrovačkom zatvoru kao „politički’’ kažnjenici. Njihov redosled, po težini neprijateljske delatnosti, odnosno po visini odrezane kazne, je ovaj:

– Ištvan Sabo, zemljoradnik, je prilikom masovne berbe graška, organizovane od strane mesne organizacije Saveza komunista, sabotirao istu tako što je u korpe s mahunama graška ubacivao kojekakve neadekvatne plodove i trinje s njive.

 Dobio je petnaest dana prinudnog rada na zatvorskom poljoprivrednom imanju u Sremskoj Mitrovici.

– Miljenko Brbotić, predratni seoski berberin, je, prilikom tajnih šišanja u svojoj kući, pojedinim mušterijama, koji su u vidu lozinke tražili da ih šiša „na golo’’, poimence hvalio neke Nemce, a koji su napustili naše selo kao državni neprijatelji.

Dobio je mesec dana robije.

– Vasilije Milutinović, seoski čoban, je svoju najrutaviju ovcu u stadu nazvao Jovanka. Nije pouzdano utvrđeno da li ju je time poredio s Jovankom koja je učiteljica u dotičnom mestu i samopregorna aktivistkinja, ili je ciljao na neko drugo lice.

Dobio je dva meseca robije.

– Aleksa Jovanović, seoski strvinar, inače Ciganin, odbio je da mimo strvinarske jame, u koju je bacao sve ostale strvine, sahrani plemenitog psa Reksa koji je kroz Narodnooslobodilačku borbu verno pratio druga Aleksu Jovanovića, Šarca, inače takođe Ciganina, mesnog predsednika partijske organizacije, kojeg je taj pas jednom prilikom, u borbi, spasio sigurne smrti.

Dobio je tri meseca robije.

– Rozalija Pakić, domaćica, je na svadbi Jozefine Pakić i Jovana Kalabića, vidno pijana, pevala neprijateljsku ustašku pesmu „Ustani bane Jelačiću“.

Dobila je šest meseci robije.

– Petar Kalabić, gost na gore navedenoj svadbi, je, takođe vidno pijan, odmah posle drugarice Rozalije zapevao neprijateljsku četničku pesmu „Marširala kralja Petra garda“.

Dobio je šest meseci robije. 

– Marko Tomlekin, sin predratnog kulaka, dva puta kažnjavan zbog aktivnosti s političkom pozadinom, ismevao je organizaciju proslave Dana mladosti i nošenje štafete drugu Titu u dva navrata: pri čitanju školske knjige, u kojoj je učenicima objašnjavana organizacija proslave Dana mladosti, tako što je nagovorio svog unuka Marka Tomlekina da se tome glasno smeje pred celim razredom, te pri samom nošenju štafete, u kojoj manifestaciji je lično tražio da učestvuje. To potencira smišljenu provokaciju, rekavši za štafetnu palicu, koju je napravio seoski stolar Panta Krivi iz Krivog sokaka, da liči na “onu krivu stvar” i treba je „uvaliti’’ Jovanki, a ne drugu Titu.

U vezi ovoga moj deda je rekao da je mislio na našu učiteljicu Jovanku, što mu udbaši, naravno, nisu verovali niti uzeli kao olakšavajuću okolnost i dobio je godinu dana robije, s tim da mu je kao olakšavajuća okolnost uzeto samoinicijativno ušivanje jednog rašivenog kraka petokrake zvezde na zastavi istaknutoj na zgradi partijskog sedišta u našem selu.

Branimir Miroslav Tomlekin

Povezane objave

Započeo dosad najveći uvoz radne snage

HF

Margareta Krstić izlaže na Međunarodnoj izložbi „Od realizma do apstrakcije“ u Muzeju Venanzo Crocetti u Rimu

hrvatski-fokus

Samo 4 naslova nisu vezana za Suboticu

HF

Tko financira izdajnika Mesića?

HF

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavit ćemo da se slažete s tim, ali možete to neprihvatiti i isključiti ukoliko želite. Prihvati Pročitaj više