Hrvatski Fokus
Iseljeništvo

Svatovi

Moj otac je u kuću doveo Katicu Šokicu iz Đakova

 

(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)

U vreme najveće krize i neizvesnosti oko eventualnog izbijanja novog rata, moj otac je u kuću doveo Katicu Šokicu iz Đakova, koja je tamo, i u još nekim mestima, imala nekoliko kuća, a moja tetka je dovela, takođe u našu kuću, Milovana, zvanog Gedža, iz Tabanovića u Srbiji, koji tamo, a ni na ma kojem drugom mestu, nije imao ništa.

I jedni i drugi svatovi su bili istog dana, o jednom trošku, i to, naravno, dedinom, i u našoj kući. Kum mom ocu je bio Paskal Diksinina, stari Klimenta, koji je i mom dedi bio kum. Kum mom teči je bio onaj Gavrilo Jednocrev, pošto su obojica bili iz istog sela. Kuma mojoj mami je bila frau Jozefina Blum, modna krojačica iz Osijeka, a mojoj tetki Margita, žena Pište Mađara, koja je tetku i krstila, a kako je to bilo utanačeno još od onog dana kada je moj deda trebalo da bude obešen, pa nije, zahvaljujući njoj.

Da će svatovi biti veseli nagoveštavala je tromesečna prepirka i natezanje oko broja gostiju, njihovog izbora, asortimana jela, pića i kolača, pa sve do svećenika i popova koji će venčavati parove i sviraca koji će svirati ovom šarenom skupu, a kojeg bi inače bilo teško održati nekoliko sati u miru, i to uz pretpostavku da niko ne okusi kap alkohola.

U subotu dvanaestog septembra hiljadu devetsto trideset i devete vesela bulumenta je ispunila sve prostorije naše velike kuće i svaki kutak naše velike avlije, a bilo je primeraka koji su se nalazili i po nusprostorijama, čardacima, štalama i u ambaru. Mrtvih pijanih bilo je i u oborima, na tavanu i u jendeku na šoru. Dvojicu su, srećom, brzo izvadili iz bunara, ali je prvi violinista iz druge bande sviraca završio u bolnici u Mitrovici, pošto je pao s velikog oraha, ispunjavajući želju kume Margite da na njegovoj najtananijoj grani, najtananije što je znao, na jednoj žici violine, odsvira ,,Ramonu’’. I to je bilo sve; sve drugo, izuzev sasvim beznačajnih incidenata, prošlo je u redu, zahvaljujući, kako ćemo to videti, samo i jedino mom dedi.

Jela i pića je bilo u enormnim količinama i jedino je bio problem kako da se na vreme i na neko gotovo nedostupno mesto sve to doturi svakom svatu po njegovoj želji.

Mesta su bila sve egzotičnija, a želje sve ekstravagantnije. Deda je to predvideo i angažovao je pedeset mladih i najvičnijih lepotica iz našeg i iz još tri susedna sela, a njima za glavnokomandujućeg postavio je Janka Picka iz Lepog sokaka, koji je bio vešt u obavljanju takvih poslova. Međutim, i taj Picko se u jednom trenutku pogubio u čitavoj toj ludnici i počeo je da umiruje goste rečima:

– Samo malo manje strpljenja molim, samo malo manje strpljenja molim!

Oni koji su shvatali šta Picko govori smejali su se, ne znajući je li Picko zaista duhovit, ili je prolupao. Ali, ogromna većina nije primećivala nikakvu grešku u Pickovoj molbi i pokušavali su da budu strpljivi.

Dotur pića, mesa, supe, hleba, kolača, flaša, čaša, noževa, kašika, soli, bibera, salate, salveta, čačkalica… i ispunjavanje stotinu drugih, često potpuno suludih želja, kako je odmicao dan, postao je sve teži i komplikovaniji, jer su se svatovi počeli deliti na desetine grupa i grupica, a bilo je i čistih individualaca. Ove grupe i grupice, kako je padalo veče, bile su jedna od druge sve udaljenije, da bi se u noći neke morale tražiti i svećom.

Jednako tako teško, ako ne i teže, bilo je svircima, jer svatovi su se prvo podelili po starosti, zatim po starosti i polu. Posle toga podelili su se po starosti, polu i nacionalnosti, a zatim po starosti, polu, nacionalnosti i verskom ubeđenju. Jedna od poslednjih deoba bila je po političkim opredeljenjima i strankama, a definitivna – po muzičkim afinitetima. Ko u svemu tome nije mogao da nađe sebe, mogao je jedino sam, kao u najtežem slučaju depresije, da zuri u obešenu slaninu u pušnici, razmišljajući da li da joj se pridruži na prvoj slobodnoj kuki.

Deobe su rasle proporcionalno količini požderanog mesa, a u geometrijskoj progresiji s količinom popijenog alkohola. Znajući to, moj deda je angažovao sedam bandi sviraca sa sedam pevača i pevačica, i, za svaki slučaj, za one koji ne vole muziku, dva klovna i jednog gutača vatre. To je zapravo i bilo rešenje da se ovo slavlje eventualno ne bi pretvorilo u opštu tuču, a posle toga nije isključen ni rat, jer svi naši ratovi počinjali su nesporazumima oko muzike, a kada se pogase svetla…

Zato su po celom salašu svu noć gorele vatre, a repertoar sviraca je bio neiscrpan, od An dem schönen blauen Donau pa do moravca, ora i šote, od Radetzky Marsch–a do ,,Marša na Drinu’’. Tu su bile i sve bivše, sadašnje i buduće himne svih naroda i narodnosti Balkana. Isto tako je bio širok i repertoar šansona, starih gradskih pesama, mladih seoskih pesama, balada, limunada, ciganskih pesama, evergrina, bluza i džeza. Oko tri sata po ponoći, slika našeg salaša, punog vatri pod punim mesecom, izgledala je nestvarno, kao iz nekog arhaičnog mjuzikla. Pored nebitnih frakcija, koje je mogao da zadovolji i samo jedan svirac sa samo jednim instrumentom, bande su bile ovako raspoređene:

U velikoj sobi, uz valcer i uz kumu frau Jozefinu Blum, skupila se austrougarska elita, koja to, naravno, više nije bila, ali nije ni ma kome drugom priznavala da, pored njih, neko uopšte i može biti elita.

U ajnfortu, s tamburašima, poskakivali su, podvriskivli i sve podjebavali Šokci. U spavaćoj sobi, grupa romantičara iz srednje malograđanske klase, bez nacionalnog identiteta, tiho je uz muziku pevala ljubavne pesme, romanse i druge uspavanke. U avliji se, bre, vrtelo isključivo čisto srpsko kolo do kola srpskih sestara i njihove srpske braće, s podzviždivanjem, mahanjem srpskom maramicom i kačenjem srpskih palčeva za srpski prsluk, kačenjem srpskih kažiprsta za šiljkove srpskih opanaka i uopšte s kačenjem za bilo šta i s bilo kim.

Na čardaku su svi Mađari odreda igrali čardaš, u velikoj štali praštale su šargije i pesme brkatih likova opasanih širokim platnenim pojasevima za kojima se belasalo svijetlo oružje.

Posebna grupa s posebnim muzikantima, koje je posebno doveo, čak iz Albanije, kum Paskal Diksinina, stari Klimenta, pevala je u hambaru, kao u nekom bunkeru, samo njima poznate pesme, na samo njima razumljivom jeziku i jedino je njima bilo znano zašto su im uz te pesme išle suze na oči.

Fanatične fundamentalističke manje grupice ili trojke zavlačile bi se po kokošinjcima, senicima i golubarnicima. Trojka: moj teča, neki nepoznati bradonja i kum Gavra složno je pevala u našem šljiviku neku pitalicu ,,Ko to kaže, ko to laže…‘’

Paja Komunista, iz Švapskog šora, iako je tek stigao s robije, pevao je sam, bez muzike i u trapu, kao u nekoj bazi, opet onu istu pesmicu zbog koje je već triput bio na robiji.

Na vrhu đerma svirao je u prdaljku naš čoban Janoš, zvani Jarac, jer je pored žena voleo i koze, a melodije, ako se tako mogu zvati kompozicije na prdaljci, birala je Mara Grbava. Nju je prdaljka izluđivala, posebno ako je zvuk dopirao odnekud iz nebeskih visina.

Cigani su igrali oko vatre na ledini iza kuće, a u podrumu, uz zurle, jedna bula je igrala trbušni ples po želji onog istog Trajka Bugarina koji je dedu koštao robije. I Trajko je pozvan u svatove jer mu je deda sve oprostio, s tim što je, sada već uz Trajkovo znanje, još s vremena na vreme komušao njegovu Crnu Sofku. Te noći se čak uspostavilo da Trajko i nije Bugarin, već Turčin, što opet nije menjalo stvar, bar ne u političkom smislu.

Lepoj Leni, Poljakinji, u vrh bašte, na liri je svirao njen muž pan Pržbržbžežinski, a ona je, u prozirnoj haljini, kroz koju je svetleo pun mesec, plesala bosa po mladoj detelini. Na kraju salaša, iz šume, bilo je teško razabrati da li se čuje zavijanje vukova, ili je u svatovima bilo i guslara.

Ne treba naglašavati da su svi na kraju bili pijani, neko k’o majka, neko k’o letva, neko k’o čep, neko k’o zemlja, neko k’o duga ili neki sličan predmet, a da se ipak nije dogodio nijedan ozbiljniji incident. Suština je bila u tome, kako već rekosmo, što je moj deda predvideo da, kada se društvo podeli, svaka grupa ima svoju zanimaciju, svoju muzikicu i svoju teritorijicu. Nijednog trenutka nije se smelo dogoditi da dve ili više grupa budu zajedno, jer su kod sebe imali toliko raznog hladnog i podgrejanog oružja da bi njime jednom bimbaši, sa svojih sto momaka, srce bilo na mestu.

Tako su separatno regulisana etno, geno, kulturološka i nagonska zadovoljenja pojedinaca i grupa vezano za muziku i sve propratne pojave koje idu uz nju, posebno u sprezi s maliganima, a da nisu ugrožena ista takva, samo u svemu drugačija, zadovoljenja drugih, što je suština demokratije.

Drugi problem, zbog kojeg su, kao i kod muzike, kod nas često izbijale svađe, tuče, ponekad i ubistva, a na kraju obavezno ratovi, bili su nesporazumi oko verskih obreda, običaja, predrasuda i datuma, a svi takođe potencirani alkoholom. Zato je moj deda, u vezi s ceremonijom venčanja, ovog puta dvostrukom, pozvao predstavnike četiriju crkava. Ispred rimokatoličke bio je naš velečasni Sveti Ante, ispred pravoslavne pop Vićentije iz susednog sela, ispred reformatorske g. Imre Kasai iz Ujvideka i ispred evangelističko-luteranske g. Boris Međeši iz Kucure. A za jednog jedinog muslimana pozvan je hodžin pomoćnik iz Bijeljine. Deda je s ovom gospodom imao četrnaest separatnih pripremnih razgovora u četiri oka, te četiri plenarne sednice. Dogovreno je da kler skrati svoje litanije, pomazanije, liturgije, molitve i ceremonije i da pomeša šta se da pomešati, ali nikako da ne pomeša ono što se ne da i ne sme pomešati, a što je suština verske tolerancije.

Branimir Miroslav Tomlekin

Povezani članci

Žrtva srbokomunističkog režima

HF

Guillermo Mimica Cárcamo u Kaštelima

HF

Crvena aždaja

HF

Nitko ne zna što Bunjevka znade!

hrvatski-fokus

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavit ćemo da ste s ovim u redu, ali ako želite možete se odjaviti i ne prihvatiti. Prihvati Pogledaj više...