U našem selu, za čitavo vreme trajanja Drugog svetskog rata nije ispaljen ni jedan jedini metak
(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
Nasuprot pijanih svatova u našoj kući, u kojima je moj deda uspeo da spreči svaki sukob, u četvrtak dvadeset i sedmog marta hiljadu devetsto četrdeset i prve, neki sasvim trezni svatovi vikali su po ulicama grada Beograda ono što ni najpijanijem svatu na selu ne bi palo na pamet:
– Bolje grob, nego rob!
– Bolje rat, nego pakt!
Pa smo, onda, zarad ovih kumašina dobili sve to, samo malo drugačijim redosledom. Prvo rat, pa grob, a onda pakt, pa rob.
U našem selu, međutim, za čitavo vreme trajanja Drugog svetskog rata nije ispaljen ni jedan jedini metak, a od vojski na naš salaš su samo Nemci i partizani po jednom došli, i to na našu glavnu kapiju, i samo su Nemci, u privremenom povlačenju, otišli kroz stražnju kapiju i dosad se još nisu vratili, a partizani još i danas vršljaju po našem salašu.
I, sve je izgledalo da će se rat po nas završiti bez težih posledica, ali, odjednom, za sve prelomna hiljadu devetsto četrdeset i peta donela je toliko promena i toliko loših stvari koliko ih nije bilo u sto zadnjih godina.
Prvo su partizani nekud odveli mog teču. Govorilo se da je bio četnik i da je sarađivao s okupatorom i domaćim izdajnicima. Ja znam da je bio najbolji teča na svetu, a deda mi je rekao da teča nije maknuo sa našeg salaša otkad je upoznao moju tetku.
Onda je iz našeg sela otišla Nezavisna Država Hrvatska, a s njom, pod strahom za svoje živote, otišlo je za Nemačku osam stotina naših Švaba iz Švapskog i nekih drugih šorova. Pričalo se da su nam svi Nemci, pa i ovi naši, neprijatelji i da ih zato sve treba pobiti, iako sam ih ja znao kao dobre ljude, a moj deda je rekao da su oni ne samo dobri, već i jako vredni i pošteni ljudi.
Od mog bãbe smo dobili poslednje pismo u kojem nam je pisao da se njegovi neće predati partizanima iz straha da ih sve ne pobiju i da se povlače prema Blajburgu. Moj otac je mobilisan kao domobran, što znači kao redovni vojnik države koja je u to vreme bila redovna, međutim, takvi su bili i neprijatelji te džave. Ja znam da se moj otac, iako uvek ozbiljnog izraza na licu, nije mogao ni naljutiti na bilo koga, a kamo li da celoj jednoj državi bude neprijatelj.
Moj deda je rekao da je moj otac više bio kod kuće nego na frontu, što i ja znam, a na frontu više u gaćama nego u uniformi, što mi tada nije bilo poznato, pa čak ni jasno da li deda aludira na neke očeve kurvanluke ili na zastrašivanje neprijatelja.
Zatim je moj stric, takođe iz straha, jer su mu pretili da će ga ubiti ako se ne odazove pozivu, otišao sa svojih sedamnaest godina na Sremski front.
Dobili smo zvanični telegram da se hrabro borio i herojski izginuo za svoje ideale, iako sam ja znao da on nije znao ni da drži pušku, a kamo li da puca i bori se s njome u rukama, a jedini ideal mu je bio da bude učitelj, za što nije trebalo ginuti.
Rat se završio, ali je otišla i sva naša zemlja, sve naše svinje, sva goveda, konji, ovce, plugovi, drljače…, i preko noći smo postali proleteri. Ostala je samo naša stara velika kuća, veliko dvorište i bašta, kao i dva naša konja, Lisa i Zelenko, i kola, kao simbol nekadašnjeg imanja i blagostanja. A u kući ostade moj deda sa mnom, svojim unukom, i s našim ženama, kako smo moju baku, moju mamu i moju tetku ja i on zvali.
Slučaj štete oko Ikinog pasulja nije bio rešen do Drugog svetskog rata, za vreme rata je mirovao, a u ratu su napravljene takve štete da je ova naša pasuljska spram njih bila beznačajna čak i za Iku Ciciju, pa ovaj nije obnovio postupak pred novim sudskim organima nove države. A i da jeste, pitanje je kako bi se i da li bi se taj spor uopšte završio jer je izginulo mnogo svedoka, promenile su se sve sudije i vlast, a imao je i političku pozadinu stare, trule Jugoslavije, kao što je već davno bio i istruleli Ikin pasulj.
Ja se nisam rodio u štali, kao neki, ali prva slika koju pamtim u životu je iz štale: ja i moj deda sedimo u štali na slami i posmatramo naša dva konja, a naša dva konja posmatraju mene i dedu. Uglavnom, svi četvoro ćutimo. Deda je, inače, malo govorio, ja sam slabo govorio, a konji tada još nisu progovorili, iako bi deda svaki put kada smo u štali sedali na slamu rekao:
– Baćo, samo gledaj konje, od njih ćeš sve naučiti.
I ja sam verovao da mi čekamo da nam konji progovore neku pametnu reč, ali pošto su oni stalno nešto monotono žvakali, ja bih brzo zaspao. Ni danas ne znam da li me je deda u to vreme vodio u štalu samo da bi me uspavao, ili da bih zaista nešto naučio od konja.
Tako sam od trenutka otkako znam za sebe učio od konja, hoću reći od dede preko konja, odnosno preko dede od konja. On je jedini znao šta treba činiti pa da ja postanem njegov pravi unuk. Moja mati je imala toliko pogrešne odgojne stavove da joj deda jednostavno nije dozvoljvao da se meša u njegove metode mog podučavanja i vaspitavanja. To mu je uglavnom uspevalo, jer uz takvog dedu kakvog sam samo ja imao, ni ja nisam dozvolio majci da se meša. Jedva u ponečemu, ali opet uz dedin savet i dedino mišljenje, na mene su mati, ili ma ko drugi, mogli imati samo delimičan uticaj. Tako sam o važnim stvarima u životu, osim od dede i od konja, saznavao i od naših nerasta, ponekog mog drugara, od kerova, petlova, gusana, ili od tete Bete; rečju, od svega što je deda zvao ,,prirodnim okruženjem’’. Tada nisam znao zašto moju mater nije smatrao prirodnim okruženjem, kao ni da li mi od nje zaista preti opasnost da ne postanem čovek, čega sam se užasavao te sam dobro zapamtio dedine reči:
– Ako misliš da postaneš čovek, a ne neka žena, nemoj da slušaš šta trućka tvoja mati!
Sa šest godina sam znao da konji nikada neće progovoriti, ali deda je tada rekao:
– Baćo, sada si već muškarčina i treba da počneš polako da uzjahuješ. Jahanje je važna stvar za muškarčine!
Pri tom mi je značajno namignuo i uz neki zagonetan osmeh i žar u očima dodao:
– E, sinko, da znaš kakve je sve ždrebice deda jahao…
Za sve ždrebice koje je deda jahao nisam nikada upoznao, ali sam shvatio da je jahanje nešto uzbudljivo, nepredvidivo, pa katkad i opasno po život, ali svakako veoma važno za muškarčine.
Jer, kada me je deda prvi put posadio na našu Lisu i taman se malo odmakao, ova se ritnula i levim zadnjim kopitom ga pogodila posred čela.
Imao je sreće. Bio je dovoljno daleko pa se samo nakratko onesvestio i kao bokser u ringu digao se pre odbrojanih deset. Međutim, na čelu mu je ostalo jedno veliko latinično slovo ,,u’’, od Lisine potkovice. Lisa je upravo dan ranije bila potkovana, zamenjene su joj stare potkovice za nove, i izgleda da je zbog toga bila nervozna i samo zato je povukla taj za dedu nepredvidivi potez. Inače je deda u selu, i šire, važio za velikog poznavaoca konja i njihovih ćudi, kao i poznavalac žena i njihovih ćudi. Posebno je u dušu poznavao naše konje i tuđe žene.
I ja sam bio jako iznenađen u trenutku kada je naša Lisa ritnula dedu, ali pravo iznenađenje me je čekalo tek kada sam uvideo da su se žene u kući više zabrinule za to dedino ,,u’’ na čelu nego za samog dedu. Šapatom su spominjali rat koji tek što se bio završio, pa Paju Komunistu iz Švapskog šora, uhode koje se danju i noću, nevidljive, motaju po selu i sve tako neke gluposti i uz takav strah da sam ja shvatio da odrasli veruju u neke vukodlake i vampire koji su gori od onih kojima su plašili nas decu.
– Samo nam je još ovo trebalo! – kukala je moja majka.
– Kako se ta kobiletina nije ritnula koji dan ranije, dok su ustaše još bile u selu? – zabrinuto se upitala moja baka.
– Ako ovo vide partizani, pobiće nas sve k’o slepe mačiće – zaplakala je tetka.
Ja sam najviše bio zabrinut za dedu, ali mi je bilo smešno i čudno kako i zašto su ovi moji pomešali te ustaše, partizane, uhode i Paju Komunistu s jednim običnim nesrećnim slučajem.
Hteo sam da ih malo oraspoložim, pa sam zapevao pesmicu koju sam upravo tih dana naučio:
Na crkvi je gromobran,
moj je bãba domobran,
preko polja leti fazan,
moj je striko partizan,
a ja sam pravi sretnik,
jer moj je teča četnik.
Svi su zanemelo gledali u mene kao u neko vanzemaljsko čudo.
– Ko te je tome naučio, nesrećo jedna! – prva je došla sebi moja mama.
– Pa, deda Trajko. Rekao mi je da tom pesmicom pozdravim dedu i da je to sada jedna vesela stvar, pa sam mislio da ćete se svi razveseliti, a naročito deda, i da nećete misliti na tu potkovicu na njegovom čelu.
