Svoj narod živ sahranjuješ kao da smo skotov rod
Začipaš uši da ne čuješ
skladan poj ptica u rana proljetna jutra
mrziš pogledati rascvjetano drvo
rijeku punu blagoslovljene bistre vode i riba
dragocjene izvore tuđincima darivaš
začepiš nos da ne udahneš miris lovora i cmilja
koji nam Domovinu krase
uživaš dok bespomoćni ljudi plaču
s užitkom vadiš im moždinu iz lubanje
posramljuješ skidajući ih do gola da zima ih grize
djecu njihovu nemilosrdno izgladnjuješ
plijeniš i ono malo sirotinje
što im je ostalo u naslijeđe od djeda i oca
progoniš dok ne svisnu od boli
prisiljeni da s praga svoga odu
ne mariš što te proklinju da im isplatiš nadnicu
ne obazireš se na suze kojima te proklinju
toliko mrziš svoju krv i svoju kost
da možeš zabranio bi Suncu da nas grije
svoj narod živ sahranjuješ kao da smo skotov rod
iako imaš sve što poželiš
činiš što god te volja
sretan nisi
najviše mrziš sebe
samo krajnje nesretan čovjek
mrziti može koliko ti mrziš
