Sad me bude zore ljepše i rumenije
Robujući obziru, posrnuo sam pred samim sobom
I skrenuo s ovozemaljskog poslanja.
Tumarajući bespućima ovozemaljske prolaznosti,
Kad god sam se htio udaljiti od ruba litice,
Slamala me nada, da me na stranputici čeka,
Životna doza meda i mlijeka.
Iako je spoznaja imala gorak okus,
Osjećao sam prisutnost Božjeg milosrđa,
Kako me poput brižnog pastira čuva i prati
Da me u konačnici izbavi iz mračne močvare
I ponovo u toplinu svoga okrilja vrati.
Sad me bude zore ljepše i rumenije.
Sunce se još raskošnije bljeska i zrcali
U kristalnim kapljicama jutarnje rose.
A slavuji u perivoju Nebeske simfonije poje,
Od kad sam se Bože pomirio s tobom
I skrušeno pokajnički stao pred lice tvoje.
