Hrvatski Fokus
Hrvatska

Štorice iz Proštine

Dr. Ante Ciliga, alias Tone Valić

 

Uvod

Mila braćo, Proštinari i Istrijanci

Kad mi je doša ti pensir u glavu, moje srce je ulovila nika slatka teplinja: da ću se ja tako ne samo najlipše odužiti mojen istrijanskemu selu, ko me je rodilo i zgojilo, s kin smo se toliko puti skupa veselili i plakali, štroligali i pensali, negor ću ja tako i najsrdačnije, najmilije pominjati se š njin iz moje daljine. A za takovon skupnom besidon, za takovin razgovoron čezne duša moja…

Mali je uvo libar, mala stvar, ma ni mi lako bilo napisati. Čuda lit san pensa o uvih stvarah: mir svoj i komoditet san mora više puti zgubiti, ko san stija skupiti material, oživiti uspomene, i napisa san uve  štorice s dosti muke. Ma meni ni niš teško, bolje reći, niš mi ni ža, samo kad san hi  moga napisati, kad san moga, u duhu, u mislin, u pismi biti s vami i za vas. I ja se zafalin Nezavisnoj državi Hrvatskoj, da su u njoj mogle biti napisane uve “Štorice iz Proštine“ magari san bija u teškom položaju.

A vas mila braćo i stariji, pozdravin od sveg srca moga i ustajen vaš virni, ljubeći vas, brat i sin Tone Valić

Jasenovac, 10. žetvenjaka 1942. lita.

Štorice i zašto je odlučio napisati na čakavskom dijalektu

Ante Ciliga bija je  sin Istre, istarskih Hrvata, naše pomalo trde, čakavice, koja je najstariji dijalekt hrvatskega zajika. Zato sam se odlučila da i ja čakavskim dijalektom opišem Proštinu i Ciligine Štorice iz Proštine, kako i on, koji je Štorice napisa u logoru Jasenovac.

„Kad mi je doša ti pensir u glavu, moje je srce ulovila nika slatka teplinja: da ću se ja tako najlipše odužiti mojen istrijanskemu selu, ko me je rodilo i zgojilo, s kin smo se toliko puti skupa veselili, plakali, štroligali i pensali.

Za takovon besidon i razgovoron čezne duša moja… Progovoriti z onima ki su stari, forši zapoštani, ki u saminji po kantunih naših ognjištći side, moja duša želi. Kad na njih promislin, kin je življenje bilo najteže, da će se forši jeno malo nasmijati i razveseliti kada budu čuli ove Štorice iz Proštine na svon dialetu, za njih je uvo u prvon redu i napisano“ (str. 10.-11.).

Iz velikog poštovanja prema starijim članovima kućanstva, jer stare se u to doba poštivalo Ante Ciliga napisao je svoje Štorice na dialetu.

Proština je kraj kega pametim iz ranega ditinjstva. Rojena san u Puli, ma sam z mamon i braton više bila poli Nona dok smo bili mali. Alora iz Pule bi kurijeron došli do Marčane i ontar priko Drage na noge, priko Mutvorana do Cokuni. Ni bilo švalta, bilo je put pod noge.

Mutvoran se vidija di god se uputiš na Proštinu. Na vrh briga Crikva i zvonik bili su putokaz za Proštinu i njena sela Cveki, Cokuni, Mutvoran, pa priko Funde do Peruški, Jovići, na Križ, Male i Velike Vareške i Šegotiće, do Pavičini i Kavrana zgor Budave.

„Tu je prid  Krnicon, hodija gorinji kunfin Proštine, jedini, ki je ima izlaz po ravnoj zemlji. Južnu stranu kunfina delalo je more, Kvarner, ud Budavskog zaliva do spod Peruški, sprida Krničkega porta“ (str. 15.).

Kanal od Budave do spod Mutvorana „bija je ne samo geografski i komunski kunfin, ma i gospodarski i kulturni“ (str. 15.).

Ono ča je bilo prima Puli bila je ravna i dobra zemlja z desetak velikih i bogatih seli, čiviliziranih, aš su bili bliže gradu i u svaken je bila velika i lipa pučka škola.

S druge gorinjega parta  Kanala ili Drage, u Proštini bilo je malo zemlje u škrapami, zemlja slaba škaljasta. Sela su bila zapuštena, siromašna bez škole.

Na Proštinsken partu spod Mutvoranskega vrha hodila je bila česta od Marčane priko Drage, kroz Proštinu do Krnice.

Moj Nono barba Ive Volar, tako su ga zvali, bija je štiman na ciloj Proštini. Nediljon na maši sidija je na oltaru. Vajka miran, zna je govoriti mojemu ciju: „ne sin moj, ne kleti!“, aš kletva je bila veliku grih.

( Kada sam istraživala Proštinsku bunu naišla sam u knjizi prof. Miroslava Bertoše gdje ga spominje, kako je ispratio marčanskog fašista pretučenog Ivana Deprata do Lamuća (lokva) i pustio ga da pobjegne u Marčanu bez težih posljedica.)

Da takov je bija moj Nono, vajka s krijancijon i na miran način sve rješavati.

Živilo se teško, siromaština velika. Nonova hiža bila je velika, on je bija malo veći gospodar. Za vrime Austrije bija je i KUK marine, mornarici Cara Franje Josipa četiri lita, se vero navadija kušeljati po njemački, čitati i pisati.

Prababa je bila za to vrime internirana u Moravsku, di je čuda seljana puštilo svoje kosti, a njoj je umrlo dvoje dice. Kada je gvera finila tornali su se u prazne hiže, zapuštenu zemlju, a još hi je i španjola dočkala, pa je još dice poumiralo. I sam Ciliga bija je interniran u Moravsku i tamo hodija u školu.

Kada je Nono doša doma pokle prve guere, oženija se i ontar je došla Italija. U komune di Dignano kamo je Proština spadala da je zahtjev za otvoriti butigu u svojoj hiži. Vlastima je reka da on u fašio ne gre, da će plaćati tase i da će i oni imati koristi i selo i seljani će imati butigu. I tako su mu dali dopuštenje.

Imati blago, ovce, kravu, vola, bilo je pravo bogatstvo, zato u Istri pojam blago za životinje ima dvojako značenje, blago=bogatstvo i blago=domaća životinja.

Povidala mi je mama, kada bi pošla u Dragu čuvati ovce, baba bi joj prontala u boršu od tele, marendu, kruha, malo pancete, koje kuhano jaje i kušćić kobasice, kako koji dan. Sused mali Bepo ni ima marende. A brižan Bepo bi je pita: „ča ti je baba prontala danas?“ pa bi mu mama dala svoju marendu. I forši je to bilo sve ča je ti dan ija. Bili su siromahi, malo zemlje i par ovac. Hiža in je bila, doli štala, a gori kamara di su svi bili i šufit pun miši. Pa bi svako toliko zaprli mačku na šufit da ga učisti od miši.

Ti sused Bepo je pokle rata doša živiti u Pulu. Je bija dite palog borca. Mene je mama vadila da kada vidim njene seljane u gradu da in se lipo javin i pozdravin. Tako san par puti vidila barba Bepa, ja bin ga pozdravila, a on bi pita: „ma čigova si ti mala?“. Pak bin mu ja povidala „od Marice Volarove“. A on bi mi reka „a ben neka si“. Kada bi došla doma ontar bi mami još z vrata vikala, „mama san vidila barba Bepa ben neka si“. To je tako jena anegdota iz tega vrimena.

Najviše san volila kada bi se uvečer stariji sili oko ognjišća, a Nono  bi  hita fraške na oganj, a one bi zaiskrile črvenin iskricami i lipo pucketale. Ja bin se sila nonu u krilo, on bi me cunca, pa bin zaspala.

Cu, cu na konju, brala Baba lobodu,

Slala Dida po vodu, ni ni Dida, ni vode

Pošla ga je iskati, našla ga je za grmom

di se igra s divojkon, udrila ga palicon,

hodi Dido staricon, con, con con

Tako su nikada nas dicu cuncali naši nonići na kolini.

Siromašna zemlja ni mogla prihraniti velike fameje, pa su muški delali u Arsenalu u Puli, u kavan (kamenolomima) i finta u rudniku u Raši. A najviše se domišljan japlenica (vapnenica). Danima su japlenicu slagali, kamenje visoko. Po boškami se siklo  driva i pokle se palila japlenica dok se ne bi kamenje postalo živo vapno. To bi se živo vapno pokle gasilo u vodi.

Najviše japlenica bilo je u Peruški, Šegotići i Pavićini.

Bilo je veliko rivalstvo između Krničara i Proštinari. Proštinari su bili siromašniji, a Krničari, bogatiji (usp. Valić, 1944: 43-61). Pak, se to kambijalo razvojen Pule krajen 19. i početkom 20. stoljeća kada su muški hodili na žurnadu u Pulu „Prija su svu Budavu držali bogati pošidenti iz Krnice: Mandušići, Barušići, Škabiči! Ma za zadnjih pedeset lit Proštinari su sve to otkupili i ud siromahi bi postajali i oni po malo kmeti.” (Valić, 1944: 18)

„Proštinari i drugi siromahi morali su čuda lit delati za Krničare, na treti parat ili na štancijami. Se je danas, fala Bogu to dosta gambijalo i pošteni poljodelci drže veliki parat zemlje u svojih rukah, ma tantor krnički palaci i danas govore, koliko pota i žulji proštinarskih, težačkih u te palace ugrajeno.“

I kako su u Krnici plovanu (župniku) ukreli tri kokoši on je za urtu plovaniju stija tornati u Mutvoran. „Sjedište župe, prestolnica plovanije gre jopet na svoje staro, zakonsko i pravo misto  u Mutvoran“ se jadija plovan.

Zanimljiv je primjer izbora dana fešte između dvije svetice mutvoranske crkve, svete Marije Magdalene na 22. žetvenjaka i svete Marije od Luzara u prvu nedilju miholjšćaka, čije je slavljenje tradicija u mutvoranskoj crkvi.

Razlog izbora svete Marije od Luzara Ciliga oprezno („forši i zato”) objašnjava time što: „sveta Marija od Luzara dojde u jesen, kad ima novega vina i šenice, a Marija Magdalena dojde u srid lita, i prija trgadbe i prija žetve” (Valić, 1944: 58).

Ciliga nije izdržao da ne bocne Matu Balotu sa kojim se bio sukobio, pa ga je opisao u zadnjoj štorici kroz lik marčanskog študenta Ive Bratovića.

Mati Katica dobila je Ivi, kada se vidilo da mu škola dobro gre, štipendiju ud komuna, pet fjorini na misec. Ive je ima meko srce i njegov osjećaj i ljubav za selsko življenje bili su jači fintar i od unih ča su ustali doma. Dok je bija u školah u Pazinu Ive ni požalija da je poša u grad. Aš Pazin se nalazi usrid Istrije, ukružen ud svih strani z seli, sam je mali gradić, kakor malo veće bolje selo, malo veća Marčana ili Krnica.

Ontar je došla velika gvera 1914.-1918. i Ive je čuda grdega prova. Svoje muke je dobro podnosija. Ma kada su  u litu 1918 njegova mati, baba i mala sestra doma jako gladovale, on to već ni moga gledati, pa je promislija da nikada više siromah ne će biti. Pokle ribaltona 1918., odlučija je finiti univerzitet u Muravi. Njegovi pretelji kako napredni, izlazili su iz katoličke vire i prelazili u protestantsku, niki anke u bezvirce i ateiste, a on je pasa na pravoslavnu viru.

Istrijanci ki su bili u Jugoslaviji, bili su više za Srbe, nego za Talijane, ma stešo nisu mogli kapiti to njegovo pravoslavlje.

Kada je finija škole torna se zajno u Zagreb. Dobija je misto profešora na đinaziji. Ma Hrvati su grdo gledali na nj ča je pasa na srpsku viru, pa se da primistiti u Beograd. Tamo se uženija, za pet lit posta asistent, a pokle i profešur beogradskega univeržiteta. On se već bija diga iz siromaštva, pak si je moga dati malo lušece da se zanima i pulitikon. Ne previše, ne maša oštro, ma u pravoj miri. On je već vidija da za štimanciju triba i to imati u življenju. Njegovoj ljubavi za selo i njegovoj srpskoj orijentaciji je to jušto pasala Srpska zemljoradnička stranka.

Ma on se u Beogradu ni smoga do kraja udomaćiti. Deset li pokle posta je, kako najvećin parton Istrijanci u Jugoslaviji pristaša Hrvatske seljačke stranke. Zadnjih lita Jugoslavije usobito je istica da je Hrvat.

On je svoju dicu, 4 sina rojenu u Beogradu i krštenu u srpskoj viri, vodija u Istriju, neka bi se navadili istrijanskemu govoru, upoznali očevu starinju i poljubili istrijanski narod. Vodija hi je i u Zagreb, da bi upoznali i dobili hrvatski duh. Ma sve to ni ga do kraja kuntentalo. Ud svih onori, priznanja, on se sjajija kakor misec, razdebelija kakor bačva. Ma jopet se ćutija sam u tujen svitu, kako da je u pustinji.

„Ja san seljak, a ne gospodin“, bi zna reći, „čeznen za mojin poljen i stinon, boškon, arijon i moren“.

Kad je bila osnovana 1939. lita Banovina Hrvatska on se torna u Zagreb, pasa je nazad na katoličku viru, a dicu je prikrstija na katoličanstvo.

Tako se Ciliga oprostio od svojega pretelja Balote kemu je Istrija falila za vajk, a njega Ciligu bi „srce ulovila nika slatka teplinja“ kada bi se domislija na svoju Istriju i Istrijance.

Lili Benčik

Povezane objave

Kolaps IDS-ove politike, spas je za Istru!

hrvatski-fokus

Antun Tonko Delić – mali veliki čovjek

HF

Ostavština Narcise Lengel Krizman

HF

Zločincima Hrvata

HF

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavit ćemo da se slažete s tim, ali možete to neprihvatiti i isključiti ukoliko želite. Prihvati Pročitaj više