Ako mlijeko i jaja mogu biti u prahu, onda i sve drugo može biti u prahu
(Priča iz romana “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa od četiri satiričnie knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
S jedne strane smijemo se djedovom neprestanom i gradirajućem upadanju u nevolju, a s druge i samom sustavu, koji jednoga politički neukoga i nadasve čestitog seljaka doživljava kao opasnoga državnog neprijatelja. Pritom, svi sustavi koji djeda kažnjavaju – od austrougarskoga, koji ga sumnjiči za podržavanje Gavrila Principa (ovdje Tomlekin gradi humor na homonimiji riječi princip), preko jugoslavenskoga, u kojem je djed viđen kao huškač i protivnik dinastije Karađorđević te kao pristalica bugarskog cara, pa sve do komunističkoga, koji ga tereti za rusofilstvo – jednako su paranoični i spremni na bezrezervno prihvaćanje intriga potkazivačā.
Dragana V. Todoreskov
Za veliko i istorijsko „NE!“ Rusima naša država je odmah preko UNRRA–e, Uprave Ujedinjenih nacija za pomoć i obnovu ratom opustošenih zemalja, a praktično od Amerike, dobila izdašnu pomoć. Ona se sastojala u opremi za obnovu privrede, od lokomotiva do igala, uključujući i pošiljke lekova, odeće i hrane. U školi smo za užinu dobijali žuti „unrin sir“ i mleko u prahu. Mada je to za nas bila prava senzacija, ali ako se tom mleku u prahu doda voda – dobije se pravo mleko i tako smo progutali činjenicu da mleko može biti u prahu. Međutim, ubrzo potom je stigla vest da će nam doći i jaja u prahu! Nikako nismo mogli da shvatimo kako je moguće da se ma kakvom prahu može dodati bilo šta, pa da se tako dobije jaje! Kakvo jaje? Na oko? Kajgana? Tvrdo kuvano s ljuskom, ili već oljušteno, možda presno u ljusci, ili bez ljuske – što je zaista bilo nemoguće čak i zamisliti. Pa onda, čije jaje? Kokošije, nojevo, od bibice, svračije, ili možda neko neodređeno, svačije? Onda se neko setio da to mogu da budu jedino lično jaja predsednika Amerike Trumana! Trumanova jaja u prahu!
Narod je bezgranično duhovit i znali smo da jaja sigurno nisu predsednikova, ali na konto toga je nastala velika zajebancija.
Pamtim pesmicu:
Sve naše žene sad žive u velikom strahu,
čule su da stižu Trumanova jaja u prahu,
pa sad stalno jedna drugu užasnuto pita,
da l’ će u tom prahu stići i Trumanova kita.
A ako mleko i jaja mogu biti u prahu, onda i sve drugo može biti u prahu, pa smo nagađali šta sve moćna Amerika može da pretvori u prah.
– Drugarice učiteljice, da li i znanje može biti u prahu? – upitao sam jednog dana našu brkatu učiteljicu koja se sada nije mogla dovoljno napričati hvalospeva o Americi i njenoj bezgraničnoj moći.
Pitanje ju je iznenadilo, ali je iskoristila priliku da ispadne duhovita, da istovremeno iskaže svoje golemo oduševljenje Amerikom i da nam dočara američku moć.
– Deco, Amerika može sve! Tamo postoje mašine koje mogu da misle i mašine koje te misleće mašine mogu da samelju u najsitniji prah. To vam onda dođe kao znanje u prahu.
Rekla je to rastežući svoje brkove, odnosno osmeh, od uva do uva.
– Hoće li nam biti poslat i taj prah? – postavio sam novo logično pitanje, nadajući se da uz nesebičnu američku pomoć uskoro nećemo morati da učimo, jer će biti dovoljno da konzumiramo kašičicu tog praha i znaćemo sve što poželimo.
Da njena šala, koju mi, naravno, nismo razumeli kao šalu, ne bi otišla u nepovratnu stramputicu, učiteljica Jovanka je zaključila:
– Ne brinite, deco, tim prahom će nas Amerika uskoro sve zaprašiti, tako da nećemo morati više ni o čemu ni da razmišljamo, a kamoli da učimo.
Nije bila ni svesna da će s ovim svojim dalekovidim proročanstvom prevazići i samu Pitiju, a počela je i da brije svoje brkove.
Ja, međutim, tada nisam znao da li je učiteljica stvarno bila zaslepljena svim onim što može da učini Amerika, ili je to rekla sarkastično, kao neizlečivi rusofil u duši, ali sam poverovao u skoru prekookeansku pošiljku znanja u prahu.
S dedom sam svaki dan posle škole razgovarao o onome što sam tamo čuo, svaki dan sve oduševljeniji svim onim šta ima Amerika, šta može Amerika i svim onim što do nas dolazi iz Amerike i šta će do nas još doći. Deda je bio jako rezervisan i nije komentarisao ništa u vezi s tim, jer se, očigledno, bojao opet nekog naglog političkog preokreta, pri čemu bi on u najmanju ruku dobio batine, ili bi čak završio na robiji.
Jedino je, nekako odsutno, rekao:
– Neka ta svemoćna Amerika pospe prašak mira po celom svetu, a za ostalo ćemo lako.
Tetka nije verovala da u prahu može biti bilo čega osim brašna, sode bikarbone ili šećera, kojeg bi ona istucala u avanu, i osim nekih lekova, kakav je, recimo, prašak protiv glavobolje, ali je rekla da bi ona najviše volela, ako već tako stoje stvari s praškovima, da ima prašak protiv buva. Kad joj je deda uskoro zaista doneo takav prašak, bila je toliko oduševljena Amerikom da je u kući postala najveći pobornik amerikanizacije. A kada su buve nestale iz kuće, posipala je „američki prašak“ po mačkama i kerovima u dvorištu, a zatim i po svinjama u svinjcu. Cela kuća je zagušljivo smrdila, ali rešenje problema koji je tetku mučio gotovo pola veka činio ju je egzaltiranom i manijačnim zaprašivačem svega i svačega. Ko zna kuda bi nas to prašenje odvelo da deda jednog dana nije rekao da joj više neće nabavljati američki prašak.
– Ženska glavo, pocrkaćemo i mi i mačke i kerovi i svinje ako nastaviš s tim suludim zaprašivanjem! Od danas to mora prestati!
– A ako se vrate buve?! – nije se dala tetka.
– Od buva još niko nije krep’o, a od ovoga ćemo svi krepati! – podviknuo je deda, i bio je apsolutno u pravu, a zaprašivanje buva je od tada potpalo pod kontrolu moje majke.
Baka je od dede tražila da joj nabavi prašak za čukljeve, a mama je, onako u šali, zatražila prašak za zaboravljanje ružnih stvari. Pri tom je mislila pre svega na smrt mog oca, kojeg je neizmerno volela, na smrt mog strica i na smrt mog teče, pa na sve strahote rata i nemaštinu neposredno posle njega.
– E, mila moja, taj prašak bi nam svima trebao, ali nema te Amerike koja bi mogla da ga izmisli – rekao joj je deda i nežno je zagrlio, kao svoje dete.
A moj drug Nikola, takav kakav je stvoren, a pomalo mi se već i smučio, iako mu ideja nije bila loša, izrekao je svoje mišljenje povodom raznorazih vrsta američkih praškova:
– Ja bih voleo da iz Amerike dobijem pičku u prahu! Malo se pospeš po kurcu i ne moraš drkati!
Sve u svemu, svi smo bili u oblacima američke prašine, zaneseni maštanjem – svako za sebe – o prahu koji bi koga najviše usrećio. Ja sam, kako je već rečeno, bio okupiran prahom znanja, naročito po konkretnim predmetima koje smo učili u školi i po onom što najviše nisam voleo. Razmućena u mleku u prahu kašičica crvenog praha znanja rešavala bi me učenja tablice množenja, kašikica plavog praha znanja rešila bi me učenja pesmica napamet, zeleni prah bi učinio da lepo pišem, žuti…
I još dugo sam se nadao znanju u prahu, međutim, na kraju sam ipak shvatio da od tih praškova neće biti ništa i da se za sve moram sam potruditi i sve uraditi po onoj našoj narodnoj ,,u se i u svoje kljuse“, a koju je i deda znao da mi kazuje u svakojakim prikladnim prilikama.
