Dunju, kćerku novog nastavnika kemije, prvi put sam ugledao u školskom hodniku na velikom odmoru
(Priča iz romana “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa od četiri satirične knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
S jedne strane smijemo se djedovom neprestanom i gradirajućem upadanju u nevolju, a s druge i samom sustavu, koji jednoga politički neukoga i nadasve čestitog seljaka doživljava kao opasnoga državnog neprijatelja. Pritom, svi sustavi koji djeda kažnjavaju – od austrougarskoga, koji ga sumnjiči za podržavanje Gavrila Principa (ovdje Tomlekin gradi humor na homonimiji riječi princip), preko jugoslavenskoga, u kojem je djed viđen kao huškač i protivnik dinastije Karađorđević te kao pristalica bugarskog cara, pa sve do komunističkoga, koji ga tereti za rusofilstvo – jednako su paranoični i spremni na bezrezervno prihvaćanje intriga potkazivačā.
Dragana V. Todoreskov
Kod tete Bete sam odlazio sve do dana dok se nisam zaljubio, i to zapravo. Bila je to moja prva prava i nezaboravna ljubav, i sada sam znao da je ono s Roksandom, na slami, u skršenim kolima na putu iz Rume, bila samo predigra prave ljubavi, jer sam Roksandu posle nekog vremena preboleo i zaboravio, a posle nje sam imao još nekoliko, kako je deda govorio, „plafonskih“ ljubavi. Razlika između prave i obične ljubavi je upravo u tome što je prava nezaboravna i neizlečiva sve do smrti njenog nosioca, dakle i posle eventualne smrti predmeta te ljubavi. Obična ljubav se može zaboraviti bez bolovanja, a plafonska je, kako sam shvatio od dede, ona ljubav koja samo lebdi iznad tebe, negde u visini plafona, i nikako odatle ne pada, a nekako ti i nije stalo da padne. Kako su neki plafoni povisoki, predmet tvoje plafonske ljubavi često te i ne vidi, a i ti se bojiš da ti možda ipak otpadne sa te visine na glavu, pa je izbegavaš.
Postoje još i nabeđene ljubavi, a te su najgore. To je kada te celo selo zajebava zbog neke devojčice koja ti se ni malo ne sviđa, a obično ni ti njoj, pa iz toga nastanu tako ogavne stvari da se ni zamisliti ne daju. Stvar obično prelazi u aferu, a takvih sam do male mature imao, kako sam vam već rekao, nekoliko. Znam da ovde samo pokušavam da vrlo pretenciozno govorim o ljubavi i da je podelim na neke kategorije, ali stvar je toliko komplikovana da ni sve dosad napisane knjige na svetu nisu uspele da opišu ni milioniti deo ljubavi, a kamo li sve finese odnosa muškaraca i žena. A ljubav je samo jedan deo tih odnosa. Posle više odnosa zna i da nestane, a ako se u tome preteruje, vodi često i u mržnju, pa je to sve zaista jako zapetljana stvar.
Tu je i ljubomora, tema koju ne smem ni da načnem. Dakle, govoriću samo o pravoj ljubavi, i to o onoj jednoj jedinoj, mojoj. Drugačije ne može ni biti. Opisivati bilo čiju ljubav, vezu muškarca i žene, ili njihov odnos, je hodanje po najgušćoj magli kakva se ne može ni zamisliti, a kamo li razagnati. A i koju da odaberem, od tolikih?! Ako uzmemo da nas na ovoj Zemlji ima toliko i toliko milijardi, i ako se pri tom taj broj mora barem prepoloviti, jer za ljubav je potrebno dvoje, a ima poprilično i onog ostatka gde ne treba dvoje, ipak se dobije nezamislivo velika brojka. Zatim, ako se uzme da svako ima više ljubavi u životu, i ako i od te cifre valja oduzeti jedan dobar procenat zbog nesrećnika bez ijedne ljubavi, s jedne strane, i s druge strane zbog isprepletanosti pojedinaca u smislu da jedan muškarac spava sa ženom s kojom spavaju i drugi, ili isti muškarac spava sa ženom i taštom u isto vreme, ili mnoge žene s mužem i njegovim bratom ili ocem, onda taj broj treba pomnožiti s prvim, pa ćemo dobiti toliko visoku cifru kojom sve to zaista ne može da bude opisano. A još uvek govorimo o ljubavi, a ako bismo hteli da opišemo i sve odnose muškarca i žene, pa još po kategorijama i učestalosti, onda je jasno da se to nikako ne može uraditi. Tu se one dve pomnožene cifre dižu najmanje na kub, a znam muškarce kojima se diže na svašta, kao i žene koje tu cifru povećavaju do nimfomanije. Malo sam se zapetljao u nekakvoj matematici, što dokazuje da čak i svaka pomisao o ljubavi vodi čoveka na neku stramputicu, a da i ne govorimo o pravim ljubavima, koje čoveka celog života, sve do smrti, vode nekom stramputicom. Zato ćemo napustiti svaku logiku i svaki račun i preći na moj slučaj, o kojem bih ipak morao da znam nešto više i pouzdanije.
Zapravo, kada sam se zapravo zaljubio, pala je i dedina doktrina o posmatranaju konja, jer nikad nisam video zaljubljenog konja, iako sam među zaljubljenim ljudima video mnogo konja. Ovo je nekako kontradiktorno, ali, u svakom slučaju, da sada ne bismo otišli još i u neko filozofiranje, jednostavno odajem priznanje konjima, jer su dovoljno pametni da ne mogu da se zaljube, ali oni ne smeju da nam budu primer. Jao, da me čuje deda! I kada je primetio da sam stvarno zaljubljen, deda je pokušao i tu da nešto petlja s konjima, ali sam mu oštro dbrusio da me konji u vezi takvih stvari više ne interesuju, jer ja sada imam samo jednu jedinu i samo moju kobilu, izvinite, devojčicu. Pomalo uvređen, deda se uverio da sam sasvim uleteo u mrežu prave ljubavi i prepustio me je našim ženama kao beznadežan slučaj izvitoperenosti njegovih donedavno izuzetno uspešnih učenja na primerima konjskog ponašanja. Nije se nadao tako tragičnom završetku njegove duge i mukotrpne borbe da ja u svojim najosetljivijim godinama ne uletim u bezbroj zamki pri formiranju svoje ličnosti kao prave muškarčine. A ova zamka je za njega bila jedna od najgorih.
Naime, iz Šapca je, pri samom kraju školske godine, došao u našu školu novi nastavnik hemije. Bilo nam je to prilično čudno jer smo već imali nastavnicu hemije, ali pokazaće se da je to već bio početak realizacije plana da se smeni direktor škole i da se na njegovo mesto postavi upravo naša nastavnica hemije. Ali, to sad nije važno, i biće o tome još reči, ali će ispasti da već sada jeste važno, jer nastavnik hemije je sa sobom doveo svoju ženu i njihovu ćerku jedinicu, koja se upisala u našu školu, u osmi razred, ali ne u moj „a“, nego u „b“ razred.
Dunju, tako se zvala ćerka novog nastavnika hemije, prvi put sam ugledao u školskom hodniku na velikom odmoru, i istog momenta mi je iz desne ruke ispao Unrin žuti sir, a zalogaj hleba mi je zastao u grlu. Ako se ovo posmatra sa čisto medicinske strane, onda su to simptomi neke teške bolesti koja trenutno razara organizam. Da mi ispadne još gotovo nenačet komad Unrinog sira nije se moglo desiti ni u kakvoj drugoj situaciji, jer sam ga obožavao, a bio sam u školi uvek gladan. Pored bolesti, mogla je u pitanju biti još samo praćka, nama tada jedino dostupno oružje, kojim smo tako često razbijali prozore i glave. Odnosno, sir bi mi možda mogao ispasti iz ruku da me je neko pogodio praćkom u glavu, i to najvećim kamenom koji u nju može da se stavi. A gušenje hlebom je izgledalo baš kao kombinacija bolesti i pogotka iz praćke. Kasnije sam saznao da takvi simptomi ne mogu nastati od praćke, već od neke Amorove strelice, a bolest koja je mene tada strefila nije definisana, jer ona u svakom pojedinačnom slučaju ima sasvim različite simptome. Ja sam se oduzimao, pa mi je sir ispao iz ruke, i gušio sam se, a neki se samo znoje. Ima ih koji opet padaju u nesvest, i još sijaset svakih čuda. Najgore od svega je bilo to što sam ja od tog trenutka počeo da se ponašam tako da više niko nije mogao da me prepozna, pa ni rođena mati, a s dedom sam za sva vremena raskrstio po pitanju žena. Tetu Betu sam počeo da izbegavam u širokom krugu. Već pri samoj pomisli da eventualno odem do nje i da radimo ono što smo do tada toliko voleli da radimo sad mi se dizala jedino kosa na glavi, a kroz celo telo, umesto slatkih žmaraca, sada bi mi strujali kiseli trnci. Sve se toliko izmenilo da ja ni samog sebe nisam više mogao da prepoznam jer sam se ponašao tako čudno da sam se sam sebi čudio.
U kući su me opet svi gledali s podozrenjem, kao i onog puta kada sam u prvom razredu došao iz škole pogođen tek Amorovom čiodom, a, ustvari, to je bilo zbog klimenačkih čarapa, i kada su svi pomislili da sam skrenuo. Samo, tada je to trajalo kratko, a sada sam se danima, mesecima, a pokazaće se i godinama, ponašao kao da sam pošandrcao. Međutim, vremenom su ispravno shvatili da sam se zaljubio i da je to bila moja prva prava ljubav. A ja, kao i svaki bolesnik od neizlečive bolesti, stoički sam bolovao, možda utoliko lakše što sam bio svestan da je u pitanju moja prva prava ljubav.
Zbog moje prve prave ljubavi ustajao sam jedan sat ranije da bih se besprekorno sredio, a počeo sam i da maltretiram ukućane oko stvari koje su dotad u kući bile takoreći nepoznate. Žene nisu htele ni da čuju za njih, ali je deda, znajući da sam se jako razboleo, uslišavao svaku moju želju. Na kraju krajeva, nega svakog bolesnika košta i nikome nije žao dati pare na to. Zube više nisam hteo da perem prstom zamočenim u pepeo, već sam tražio četkicu i kalodont. Sapun nije više mogao da bude onaj naš domaći, skuvan u oraniji, u avliji, od užegle masti, stare slanine i masne sode, već je morao da bude mirišljavi iz dućana. U malom vajatu, gde smo se svi svake subote kupali u lavoru iz više voda, i u više faza, moralo se promeniti i malo zarđalo ogledalo za veliko, na kojem sam se mogao videti od kose na glavi do kosice između nogu i tako kontrolisati sve ono što je najvažnije na meni, a u vezi je s pravom ljubavlju. Mama, tetka i baka su se krstile i prekrivale bi to ogledalo čaršavom kada bi se kupale. Tako su bar govorile, a i krštavanje im je bilo nekako neuverljivo.
Umesto lavora, tražio sam veliko plehano korito, pa je grejanje vode za njega trajalo celo subotnje prepodne, a moje kupanje celo subotnje popodne, tako da su svoj od pamtiveka stari običaj da se kupaju subotom moji morali prebaciti na nedelju. Sve bi to nekako i prošlo, ali ja sam se sada kupao i utorkom i petkom, čim dođem iz škole, pa do kasno u noć. Ionako nisam mogao dugo da zaspim, a često bih i sastavio veče i jutro ne sklopivši oka. Pošto sam prestao i da jedem, za mesec dana sam postao mršav, bled i ispran kao avet. U školi sam tražio da se razredi „a“ i „b“ spoje, vatreno obrazlažući svakom nastavniku na njegovom času koliko bi sve postalo jednostavnije i ekonomičnije ako ne bi morali dva puta da predaju istu stvar, uveravajući ih da sigurno u jednom od dva ista predavanja nešto propuštaju na uštrb jednog ili drugog razreda. Uveličavao sam tu stvar do toga da ako ne greše ravnomerno – jedno od dva naša odeljenja bi moglo postati vidno manje obrazovano od drugog, a to bi moglo da ima reperkusije i na celu školu pri ocenjivanju školskih ustanova u srezu. Razvijao sam i druge slične visokoparne teorije i filozofije, a sve u jedinoj nameri da što više vremena provedem u sve bližoj blizini svoje prave ljubavi, Dunje. S druge strane, prestao sam da učim, čak sam počeo i da zaboravljam ono što sam dotad znao. I svi nastavnici su primetili moje logoraški upale vatrene oči, moje bledo i mršavo lice, sve sićušnije telo, moje iznenadno iracionalno razmišljane i frapantno neznanje. Pri tom ih je moj pad u znanju manje uzbuđivao, jer se narušeno znanje uvek može nadoknaditi, ali narušeno zdravlje teško ili nikako. Tako je nastala panika i u kući i u školi. Mati me je odvela lekaru, a ovaj se, pošto me je detaljno pregledao, na nju izderao kao sumanut:
– Idite kući i hranite to dete kako treba! Kako vas nije sramota! Zar, kao mati, ne vidite kako izgleda, a dovodite mi ga zdravog! Neću ga valjda ja ovde kljukati kao gusana!
A onda je deda ženama u kući predložio nezamislivu stvar:
– Vodite ga u Novi Sad, pci’ičkom doktoru. Mislim da takvog ima i u Rumi, ali ovde će svet odmah saznati za bruku.
I, mama me je, sve nekako izdaleka, počela pripremati za odlazak u Novi Sad. Za „pci’ičkog“ doktora, kako ga je zvao deda, a bogami i celo selo. Čuo sam kada su u selu proletos pričali o Belom, koji je poludeo zbog nekih belih miševa koje niko nije video sem njega, a spominjali su i onog Miku Bricina, kojeg znate, a koji je davno poludeo zbog svoje žene. Na kraju sam shvatio kuda ovo sve vodi i istog časa sam se prenuo.
Pošto sam i pred ogledalom u vajatu već i sam sebi izgledao sve jadnije, uvideo sam da me takvog ni Dunja više neće hteti da pogleda, a i inače me nije baš gledala. Doterao sam cara do duvara, i, kao da sam se donekle prizvao pameti, setih se da mi ipak deda može dati najbolji savet.
– Deda, imaš li vremena da malo popričamo u podrumu.
Skočio je kao oparen, ali od radosti:
– Baćo, zar ne znaš da za tebe imam vremena u svako doba dana i noći!
Sad, međutim, u podrumu, ja sam bio taj koji nije mogao da prepozna svog dedu. Uz vince, koje je pijuckao kap po kap, nekako prefinjeno, a da lulu nije ni zapalio, govorio mi je nekim čudnim tihim lelujavim glasom o poklanjanju devojci nekog cveća, o lepom osmehu i pozdravu, o kulturnom ponašanju, pa onda o predlogu Dunji da zajedno učimo, pri čemu niko u kući ne bi bio protivan da ona ovamo dolazi, o plesu koji se održavao u selu svake nedelje i na koji možemo i ja i Dunja ići kada završimo malu maturu, a to je za nepunih mesec dana, o zajedničkom odlasku na plažu na Savi, kuda ću, takođe, čim maturitram, moći ići sam, bez njegove pratnje…, i sve takve neke neverovatne i fine stvari koje od njega nisam očekivao. Pri tom je bio krajnje ozbiljan i nije terao nikakve sprdačine. A nijednom nije spomenuo konje, što me je najviše čudilo.
– Deda, da li si se i ti zaljubio? – pitao sam ga iznenada.
Na to se on toliko oraspoložio, raskravio i postao toliko normalan da smo sada ja i on i o pravoj ljubavi mogli najnormalnije razgovarati.
