Otkriven neobjavljeni zapis Milane Slavenski o Miroslavu Magdaleniću
Prijateljstvo Josipa Štolcera Slavenskog i Miroslava Magdalenića
Ivan Sokač, Beograđanin podrijetlom iz Međimurja, prošle je godine objavio monografiju Beogradski Međimurci – Trag u vremenu, a između ostalih, u knjizi je pisao i o Josipu Štolceru Slavenskom, koji je dio života proveo u Beogradu.
Povodom 130. obljetnice rođenja Josipa Štolcera Slavenskog, ustupio nam je zanimljiv rukopis Milane Slavenski, supruge poznatog skladatelja.
Rukopis je posvećen Miroslavu Magdaleniću, čakovečkom skladatelju, zborovođi i glazbenom pedagogu. Milana Slavenski zapisala ga je početkom 1970-ih godina, nakon što je u časopisu „Kaj” pročitala vijest o Magdalenićevoj smrti.
U tekstu se prisjeća njegova posljednjeg posjeta Beogradu, domu obitelji Slavenski, kao i zapisa koji je tom prigodom posvetio prijatelju i učitelju Josipu Slavenskom.
Prema riječima Ivana Sokača, riječ je o privatnom rukopisu koji dosad nije objavljivan. Pronašao ga je u starom koferu kod nasljednika ostavštine Josipa Slavenskog.
U nastavku donosimo rukopis u izvornom obliku:
DUH PRAVOG UMJETNIKA ŽIVI U NJEGOVIM DJELIMA I NAKON NJEGOVE FIZIČKE SMRTI
Dragi, čestiti, raskrupnjali, „detinjoliki i ozbinjoliki“ (ne sećam se da sam ga ikada videla nasmejanog) – naš Magdalenić. Kompozitor, muzički teoretičar i muzički pedagog, odani i verni prijatelj, koji zapisuje ove reči.
Ja ga gledam kako celim bićem zapisuje reči pune odanosti i poštovanja za svog starijeg, cenjenog i voljenog prijatelja, za svog dragog Međimurca Josipa Slavenskog, verujući svojom čestitom međimurskom dušom, u svojoj netaknutoj međimurskoj integralnoj nevinosti, da u ovom svetu prave vrednosti dobijaju svoje pravo mesto.
Gledam ga velikog i krupnog, preozbiljnog, kolutastih plavih očiju uprtih netremice u papir…
…I kako to već biva s časopisima, i pored sveg nastojanja i upinjanja onih koji se trude oko izlaska jednog mesečnika (10-ti broj „Kaj-a“), koji treba da izađe početkom oktobra a dok stigne u Beograd već bude novembar, i dok ga još pročitam… – neočekivana i žalosna vest o iznenadnoj smrti Magdalenića, samo koji dan pre pune četrnaestogodišnjice smrti tog istog prijatelja kome je posvetio svoj poslednji napisani članak (Slavenski je umro 30. novembra 1955. godine).
Urbanizovanom, otuđenom, gnevnom i buntovnom prebivaocu ovoga sveta, potencijalnom putniku, lutalici ili nastavljaču – kako sve nazvati Magdalenića koji se odlepio od ove naše zemlje i za sada, preko svoje kosmičke prethodnice krenuo kosmosom: Rušilački, ironično, nipodaštavajući izokrenutom prema svim dosadašnjim priznatim vrednostima ove planete…
Privrženost Međimuraca tom pedlju zelenila, tom „cvetićem obgrajenom“ nevino zelenom liričnom Međimurju, po kojem tu i tamo (u pesmama, razume se) poletaju i guguču nežne grličice i cvatu ružice rumene… Nezamisliva je i neshvatljiva ta nedokučiva veza sa rodnom grudom.
Magdalenićeva generacija, a možda i još koja tu pokraj njega, ponikla je i izrasla, i oblikovala se baš u toj i takvoj atmosferi: idiličnog, čednog, ruralnog Međimurja.
Magdalenić, po vokaciji i po obrazovanju muzičar, „govorio je“ svojim međimurskim idiomom, jer to je njegov jezik, a on nije ni mogao, nije uostalom ni trebao drugačije da govori, jer to bi bilo usiljavanje, neistina, nasilje nad sobom. I kad se, sa pregršt svoje nepotvorene, međimurskom lirikom natopljene muzike, našao u nemirnom i punom zamaha bijenalskom Zagrebu, nije našao ni vremena ni mesta a ni sluha za svoju čestitu, kao domaći kruh na domaćem tlu, othranjenu muziku.
„Neću više da pišem. Čemu? Kad me ne izvode…” – govorio je turobno Magdalenić – velike i nekako iskošene, malo zavaljene glave, preozbiljno izgovarajući svojim ubrzanim, kratkim i nepravilnim dahom, kao deca koja se još bore s izgovorom teže izgovorljivih glasova…
Magdalenića sam morala upoznati još dvadesetih godina kada sam prvi put dolazila u Međimurje. Sećam ga se međutim, tek iz tih ranih dana u našem domu u Beogradu. Došao je kod nas u uniformi vojnika, služio je vojsku… Ta velika međimurska dobrićina i veličina, razdragano je lomila, gurala i preskakala zarđale obruče i sve te zamišljene oreole.
Jednom fascinantnom srdačnošću i prisnošću rekao je Slavenski: „To ti je, vidiš, dobar dečko, i dobar muzikant (najviša pohvala), i dobru muziku piše”.
Sećam se Magdalenića iz Beograda i za vreme osnivanja Saveza kompozitora (1950. godine). „To veliko i neustrašivo dete“ (govorio je Slavenski), bilo je baš kao ono dete koje držiš strogim pogledom pa onda čvrsto za lakat povučeš pod stolom da niko ne vidi.
Poslednji put došao je Magdalenić u ul. Sv. Save 33 sa sinom, koga je (dečaka koji raste), brižljiv i nežan otac, uvodeći ga u svoja posvećenja, doveo na mesto svoje duboke odanosti (odanost Josipu Slavenskom).
To je bilo pre nekih sedam-osam godina. Vraćala sam se s letovanja i kao i uvek, teško prilazila svome opustelom domu…
Pogledala sam, bio je to Magdalenić sa sinom Mladenom. Svečano, skoro pobožno vodio je svog sina-dečaka da mu pokaže mesto gde je živeo veliki kompozitor, njegov prijatelj, znameniti Međimurac. Ušli smo zajedno u kuću, u kojoj je vladao potpuni mir.
Zarobljeni zrak mirisao je na suvu smrekovinu i knjige, a osunčana prašina čuvala je taj mir i zaustavljeno vreme, koji se odatle nisu micali otkako ih je Slavenski ostavio tu.
Magdalenić je na vratima stajao poguren. Dečko je gledao otvoreno i radoznalo. „Tu je radio Slavenski”, progovorio je najzad otac, „odani i dragi prijatelj otišao je zasvagda”.
Verna ruka Magdalenića stigla je još da napiše, u svojoj nepomućenoj veri, a u slavu svoga prijatelja:
„Duh pravog umjetnika živi u njegovim djelima i nakon njegove fizičke smrti”.
