Nije selo imuno od tog

Do atara

 

 

Pošla Mara kopati kuruzu…

Na ramenu ponila motiku.

Namirno je prošla kraj šljivika,

zna da Đuka zaliva papriku.

„Crni Đuka, jebem li mu miša,

zar ne vidiš popodne će kiša…

Pa papriku nemoj vodom šopat,

pođi sa mnom kukuruz okopat…

 

Brže ćemo zgotovit kopanje

pa moremo malo na oranje…

Već tri dana vidjela te nisam,

sekiram se, bidna, ne znam di sam.

 

Čebe ti je doli kod ambara

pa poleti za mnom do atara.

Trebat će nam, strnjak jako bode.

I demižon ponesi od vode.“

 

Kad se Mare oranja ufati pa i ruke triba se oprati.

 

Ne za dugo stiga je Đuka…

Posvuda se priča da je švaler.

Ne ženi se godina već ima,

vražje babe vele: „da je maler.“

 

Nekol'ko se puta zaručio.

Iznenada pak bi pukla veza.

Pričalo se tako po sokaku,

udovice redom je nateza…

 

Pa mora im, bidan, pomagati,

nesritnice bez muške su ruke.

Sve su znale pravom se obratit…

Tražile su utjehu kod Đuke.

 

Pomaga bi jadan kol'ko može.

Od rođenja bija meke duše.

Prefriganke ucinit ga znale

i od kuda muški vitar puše…

 

Oduvik je bilo sponzoruša,

nije selo imuno od toga,

sve se bore za pravog pjetlića

sa alatom tu između noga.

 

Ali Maru ne brinu te priče,

naklapanja i bapska saznanja.

Dobro znade što je muška ruka

kad se Đuka dovati oranja…

 

Kad zategne štrange i kajase

kvaliteta ibridnoga simena,

a Marina oranica plodna.

Ni zadruga, bome, takva nema.

 

Prošla lita Mara vrance vodi,

ori pisma širokom ravnicom…

A pod dudom na starom salašu

crni šarov igra se sa dicom…

 

I danas je Đuka Mari desna ruka.

 

Vladimir Živaljić, Vukovar