Srpska politika i srpska filologija (1)

Bošnjaci govore bošnjački jezik

Dr­žav­na je­zič­na po­li­ti­ka ne bi smje­la djelo­va­ti su­prot­no sta­vo­vi­ma Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka, bu­du­ći da ti sta­vo­vi od­ra­ža­va­ju mi­šlje­nje svih znanstve­nih in­sti­tu­ci­ja srp­sko­ga na­ro­da ko­je se bave pi­ta­nji­ma srp­sko­ga je­zi­ka.

Miloš Kovačević

Službe­na srp­ska po­li­ti­ka u svom je dje­lo­va­nju bi­la ili „glu­ha“ ili je čak po­stu­pa­la potpu­no su­prot­no sta­vo­vi­ma Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srpsko­ga je­zi­ka u „tu­ma­čenju“, mo­glo bi se re­ći, naj­zna­čaj­ni­jih ak­tualnih pi­ta­nja srp­sko­ga je­zi­ka i srp­ske je­zič­ne kul­tu­re. Me­đu tim pi­ta­nji­ma iz­dva­ja se pi­ta­nje sta­tu­sa i ime­na tzv. bo­san­skog ili bo­šnjač­kog kao ma­njin­skog u Re­pu­bli­ci Sr­bi­ji, i kao jed­nog od ve­ćin­skih je­zi­ka u BiH i Re­pu­bli­ci srp­skoj. Ne­po­sred­no nakon što su se Mu­sli­ma­ni pre­i­me­no­va­li u Bo­šnja­ke, za svoj je­zik iza­bra­li ze­malj­ski ter­min „bo­san­ski je­zik“ (za­pi­san i u Day­ton­skom spo­ra­zu­mu), Od­bor za stan­dar­di­za­ci­ju srp­skog je­zi­ka do­nio je 1998. go­di­ne Od­lu­ku sa za­ključ­kom da je „na­ziv je­zi­ka neo­p­hod­no uskla­di­ti s ime­nom no­vo­pri­zna­tog na­ro­da (Bo­šnja­ci), jer ne­ma raz­lo­ga da u srp­skom je­zi­ku ime tog na­ro­da i na­ziv nje­go­vog je­zi­ka bu­du u ras­ko­ra­ku, ko­ji uno­si za­bu­nu i iza­zi­va oprav­da­nu za­bri­nu­tost“, ta­ko da se „u srp­sko­me je­zič­nom stan­dar­du, za ime­no­va­nje tog idi­o­ma, mo­že pre­po­ru­či­ti sa­mo atri­but bo­šnjač­ki“.

Go­di­ne 2005. Vla­da i Skup­šti­na Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je usvo­ji­li su Europ­sku po­ve­lju o re­gi­o­nal­nim ili ma­njin­skim je­zi­ci­ma, i – mi­mo u Po­ve­lji na­ve­de­nog kri­te­ri­ja da se ma­njin­skim je­zi­ci­ma mo­gu sma­tra­ti sa­mo je­zi­ci „raz­li­či­ti od službe­nog je­zi­ka te dr­ža­ve“ –  u de­set ma­njin­skih je­zi­ka uklju­či­la i „bo­san­ski je­zik“. Ta­ko je službe­na po­li­ti­ka ne­gi­ra­la ne sa­mo kri­te­ri­j iden­ti­fi­ka­ci­je ma­njin­skih je­zi­ka, ne­go i od­lu­ku Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju o na­zi­vu ma­njin­skog je­zi­ka Bo­šnja­ka. Jednoznačni stav cije­le srp­ske fi­lo­lo­gi­je iz ne­kih je raz­lo­ga ig­no­ri­ran. Pri­hva­ća­njem ze­malj­skog na­zi­va „bo­san­ski“ za je­zik Bo­šnja­ka, službe­na srp­ska po­li­ti­ka naj­ne­po­sred­ni­je je is­ka­za­la svoj proturječni stav pre­ma srp­skoj znanstve­noj fi­lo­lo­gi­ji. Ali, na­ža­lost, ne sa­mo pre­ma njoj ne­go i pre­ma srp­skim na­ci­o­nal­nim i fi­lo­lo­škim in­te­re­si­ma. Ili je, mo­žda, vje­ro­jat­ni­je da ta­da ni­je ni po­sto­ja­la srp­ska je­zič­na po­li­ti­ka. Jer, da je po­sto­ja­la, i da je bi­la srp­ska, si­gur­no ne bi prešla preko či­nje­ni­ce da su Bo­šnja­ci u BiH ak­t­ua­li­zira­li austro­u­gar­sku Ka­lla­ye­vu je­zič­nu po­li­ti­ku, po ko­joj „bo­san­ski je­zik“ kao ze­malj­ski tre­ba po­slu­žiti kao osno­va stva­ra­nja uni­tar­ne i jed­no­na­ci­o­nal­ne Bo­sne, u ko­joj bi se Sr­bi asi­mi­lira­li u Bo­san­ce a srp­ski je­zik iz­gu­bio u tom ze­malj­skom „bo­san­skom je­zi­ku“. I dok su te­žnje Bo­šnja­ka za pre­tva­ra­njem Sr­ba u Bo­san­ce i srp­skog je­zi­ka u „bo­san­ski“ u BiH bi­le sve iz­ra­že­ni­je i sve po­dr­ža­va­ni­je od za­pad­nih srp­skih „pri­ja­te­lja“, do­tle se u Sr­bi­ji u službenoj po­li­ti­ci sve vi­še prihvaćao znanstve­no ne­u­te­me­lje­ni i po srp­ske na­ci­o­nal­ne i fi­lo­lo­ške in­te­re­se sve štet­ni­ji na­ziv „bo­san­ski“ umje­sto na­zi­va „bo­šnjač­ki je­zik“.
 

Dr. Mi­loš Ko­va­če­vić, Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet u Be­o­gra­du/FI­LUM u Kra­gu­jev­cu, Politika