​I zato, domovino…!

Ja Tvoj ću barjak podići visoko

 

 

Oh, htio bih Te od neljudi skriti,

Da po tlu Tvome ne gazi im noga

I htio bih Te skriti od svakoga,

Tko Tvojim nije niti želi biti.

Da, htio bih Te spasit od neljudi,

Što svakim danom nanose Ti boli,

Gazeć po krvi, što se za Te proli

I likujući na Tvoj udes hudi.

 

Ne mogu slušat zluradost i laži,

Blaćenja svega, što se Tvojim zove,

Bahate "vođe", lažne ustanove,

Gdje svaki okot Tvoju propast traži.

 

        I ZATO, DOMOVINO…!

 

Ja Tvoj ću barjak podići visoko,

Nek svatko gleda simbol snage Tvoje,

A Tebe skrit ću u dno duše svoje

I Tvoje ime u srcu – DUBOKO.

 

Na sebe primam kletve i tegobe,

Što izdajnici upućuju Tebi.

Dok oni sikću, ja Te stiskam k sebi

I pomno čuvam od njihove zlobe.

 

Uzalud težnja orjunaških snova

I želja da ćeš postat prošlost davna.

Ti uskrsnut ćeš ponosna i slavna

U lovorima novih vitezova.

 

…Oni će pamtit s kim su bitke bili

I s kim se jate kolonade hulja,

Što neprestano izviru iz mulja,

U kojem su se kotili i krili.

 

…I, kad se novi horizonti rode

I PRAVDA vrati, što nam zloba ote,

Tek onda ćemo uživat ljepote,

Blagodat trajnu hrvatske slobode.

 

Žarko Dugandžić