Politika i Hrvati u Srbiji
(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, )
O svemu i svačemu što mi nije bilo jasno uvek sam, kao što već znate, prvo pitao dedu, a samo ponekad mamu, tetku, baku ili nekog drugog.
– Deda, da li ti znaš gde je Sovjetski Savez? – glasilo je jednog dana jedno moje pitanje čim sam došao iz škole.
Deda je od ranije znao za Rusiju, znao je da su u okviru nje i mnoge zemlje u kojima ne žive samo Rusi, ali da su svi zvanično Rusi i da, tako, nas i Rusa ima jako mnogo, pa smo jako jaki. Svaki dan je slušao i na radiju kako su Rusi pomogli mnogima da se konačno oslobode od svih i svakojakih tuđinskih jarmova i da su nam oni rođena braća. Malo je i samom dedi bila čudna toliko velika ljubav prema Rusima, koja je navodno postojala oduvek, ali nikako dosad praktično nije mogla da dođe do izražaja. Rusi i Rusija su bili toliko hvaljeni da je deda sve više počinjao da veruje kako konačno i mi imamo jednog velikog i snažnog brata u svetu, koji nas neizmerno voli, kako to samo široka ruska duša može. Međutim, u dubini svoje duše deda je znao da je ipak u pitanju samo ta veoma opasna stvar zvana politika.
– Eto, nekako u ovom pravcu – pokazivao mi je deda rukom na naš prokot, kako su svi u selu zvali poljski nužnik, razmišljajući kako da mi povodom mog pitanja objasni da je to o Rusiji i oko Rusije politika, i znajući da će stvari neminovno krenuti u tom pravcu čim se ja raspitujem za Sovjetski Savez.
Iza prokota se pružala naša bašta, a iza bašte naše nekadašnje njive i sve druge njive našeg atara, koje sada, do poslednje, pripadalju Zemljoradničkoj zadruzi „Sloga“.
– A koliko je Sovjetski Savez daleko od našeg prokota?
– Baćo, to je teško opisati. Kada bismo se ja i ti vozili našim kolima s upregnutim Lisom i Zelenkom mesec dana, a da se ne zaustavljamo dan i noć, možda bismo stigli do Rusije.
Zagledao sam se u nedogled u pravcu našeg prokota i nisam mogao ni da zamislim toliku daljinu.
– A koliko je velik Sovjetski Savez?
– Ah, Baćo, to se ne da ni s čim uporediti.
Još uvek zagledan u pravcu prokota, i u onu nedoglednu zemlju iza njega, zaista nisam uspevao da zamislim veličinu Sovjetskog Saveza, tim pre što sam u mislima jedva mogao da dokučim veličinu tog dela našeg atara.
– A zašto se Sovjetski Savez zove Rusija? Ko je drug Josip Visarionovič Džugašvili? Zašto Vjekoslav kaže da njegov deda pije kao Rus? – postavljao sam dedi rafalna pitanja o zemlji i ljudima o kojima sam svakodnevno slušao u školi od naše brkate učiteljice Jovanke, po kojoj je Rusija bila država u kojoj je sve lepo i pravično kao u bajci, i o njenim ljudima koji su oličenje pravdoljubivosti, hrabrosti i dobrote.
Deda je pokušavao da odgovori na moja pitanja, ali je meni sve bilo pomalo mutno oko te Rusije, jer je i on u svoje odgovore unosio neku tajanstvenu notu. Na kraju, da bi me nekako izveo iz te beskrajne ruske sumaglice, rekao je da sve to što smo nas dvojica sada pričali o Rusiji, kao i sve što o Rusiji predaje učiteljica Jovanka, spada u politiku.
– A šta je to politika? – bio sam tek sad zbunjen, ne shvatajući kakve veze ima neka politika sa tako dalekim Sovjetskim Savezom.
– Još si mali da bih ti mogo objasniti šta je politika, ali hoću da dobro zapamtiš šta će ti deda sada reći: nemoj nigde, nikome, nikada i ništa loše reći o Sovjetskom Savezu, o Rusima i o drugu Džugašviliju. Veruj u sve ono što kaže tvoja učiteljica i hvali Ruse gde god stigneš!
Nije prošlo dugo od tog mog razgovora s dedom kada sam se ja pred celim razredom posvađao s učiteljicom Jovankom, koja je tog jutra, već od prvog časa, kao da je celu noć jela bunike, počela ružno govoriti o Sovjetskom Savezu, Rusima i drugu Džugašviliju.
Nisam mogao da poverujem svojim ušima da sve to govori baš naša učiteljica, pitajući se šta se to s njom događa, ali, sve i da je potpuno poludela, nisam mogao da dozvolim da celom razredu priča takve laži i gnusobe o Rusima. Potpuno sam se zaneo i skoro preteći sam viknuo na nju jer je svaka njena reč bila tako ružna i u potpunoj suprotnosti od onoga što je govorila do juče da ju je bilo mučno slušati. Očigledno se noćas razbolela i nisam mogao da joj dopustim da tom svojom opakom bolešću zarazi i celi naš razred.
Sva van sebe, jer sam iznosio sve same suprotne priče od onoga što nam je ona sada napričala u vezi sa Sovjetskim Savezom, učiteljica Jovanka, kojoj su u međuvremenu brkovi porasli toliko da je već ličila na druga Džugašvilija, prosiktala je na mene kao zmija:
– A ko je tebe naučio svim tim glupostima?!
Bilo je jasno da je prolupala, ali i da je kapitulirala pred mojim argumetima, čim mi tako besno postavlja pitanje kojim, svesna svog poraza, zaustavlja svaku dalju raspravu.
– Pa, vi! – rekao sam i ponosno dodao: – A još više od vas, moj deda!
U našu kuću su već te noći opet upali žandari, samo su se oni sada zvali milicioneri Fedrativne Republike Jugoslavije, a najveća razlika između njih i svih onih nekadašnjih bila je u vaspitnim palicama, koje su se sada zvale pendreci, kao i u jeziku. Naime, podrazumevalo se da se sada svi međusobno odlično razumemo, jer govorimo i pišemo jedinstvenim srpskohrvatskim jezikom, a ne nekim mađarskim ili nemačkim ili bilo kojim drugim jezikom, što je opet značilo da mog dedu nije trebalo ni ispitivati, odnosno konačno nije bilo potrebe za angažmanom bilo kakvi prevodioca.
Tako dedu nisu ispitivali i tukli, već su ga bez reči samo ispendrečili, i to tako temeljno da posle toga nije mogao da govori, ali ni da hoda, pa su ga, onako u gaćama, pravo iz kreveta odneli u nepoznatom pravcu.
Sa Golog otoka se deda vratio posle ravno dve godine, računajući u to vreme i onaj dan kada sam se posvađao s učiteljicom. Iznenadilo me je što sad ni moj deda ne može da smisli Ruse, Sovjetski Savez i druga Džugašvilija.
A kada sam pokušao da od njega saznam zašto je bio toliko dugo tamo negde, daleko na moru, i šta se s njim zapravo desilo, samo mi je kratko rekao:
– Eto, Baćo, to ti je politika! Sad znaš!
Ni tada nisam shvatio šta je politika, ali sam mnogo kasnije razumeo šta se zbilo i znao sam da je deda stradao zbog mene, iako ga je pred vlastima opanjkala brkata učiteljica Jovanka. Međutim, u suštini je on, kao i uvek dotad, stradao zbog nesretnog spleta društveno-političkih okolnosti u kojima se na ovim prostorima stalno zatičemo, sa svim njihovim perfidnim zamkama.
Naime, ono što je znala učiteljica Jovanka, a nikako još nije mogao da zna moj deda, a kamo li ja, bilo je to da je omladinka Dragica Srzentić tih dana tajno odnela u Moskvu Titovo pismo drugu Džugašviliju, u kojem je stajalo ono istorijsko „NE!“
Meni je deda sve oprostio jer je znao da o pravom stanju stvari nisam mogao imati pojma, kao što ga ni on sam nije imao, ali, iako se pomirio s konfiskacijom imovine i s još mnogim drugim stvarima koje su mu bile nanete od strane nove vlasti, brkatoj učiteljici Jovanki za političko opanjavanje nije oprostio nikada.
