Dobili smo naše konje, ali kola nisu bila naša. Bila su stara i u raspadajućem stanju
(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
Na moje uporno navaljivanje da deda ujutro povede i mene sa sobom u Rumu, i na još veće protivljenje ,,čavki’’– kako je deda ponekad u šali zvao žene u našoj kući kada bi ga sve tri istovremeno napale svojim visokim, kreštavim glasovima – deda me je na kraju prigrlio i rekao:
– Svi muškarci iz ove kuće će sutra ići u Rumu, a žene neka ih ovde čekaju!
Čitave noći nisam zaspao od uzbuđenja što ću s dedom i s drugim kočijašima iz našeg sela putovati do Rume. Tamo je trebalo da dočekamo voz sa dvestotinak kolonista iz Hrvatske koji će doći da žive u napuštenim kućama naših Švaba.
Kolona od tridesetak zaprežnih kola krenula je iz našeg sela dvadeset i sedmog jula hiljadu devetsto četrdeset i šeste u dva sata posle ponoći. Moj deda je iz Zadruge tražio da mu za ovu priliku daju njegova kola i njegove konje Lisu i Zelenka, jer ih je voleo i poznavao njihovu narav, a nedavno su nam ih oduzeli i njih kada su se formirale zemljoradničke zadruge.
Dobili smo naše konje, ali kola nisu bila naša. Bila su stara i u raspadajućem stanju. Koliko je deda bio srećan što će opet terati Lisu i Zelenka, toliko je bio ljut što ih upreže u ove traljave taljige.
Rečeno je da voz stiže u Rumu oko pet ujutru i kolona je, krenuvši još po mraku, izgledala kao neka čudna parada konja, seljaka i kola u noći punog meseca, a sa tajanstvenom misijom da prihvati neke potpuno nepoznate ljude s kojima ćemo ubuduće živeti kao sa svojim komšijama.
Na svakim kolima je bila istaknuta zastava naše države i crveni partijski barjak, konji su bili okićeni kao za svatove, a u svakim kolima su bila po dva sica, jedan napred, na kojem smo sada u našim kolima sedeli ja i deda, i jedan sasvim pozadi, za one koje ćemo dovesti u naše selo. U sredini kola, na podu između siceva, bilo je dosta slame na kojoj se takođe moglo sedeti. Ispisani su i odgovarajući transparenti s parolama: ,,Dobro došli u novi život!’’, ,,Smrt fašizmu – sloboda narodu!’’, ,,Proleteri svih zemalja, ujedinite se!’’, ,,Živeo drug Tito!’’, ,,Čuvajmo bratstvo i jedinstvo!’’… i sve slično tome. A svaka kola su obavezno imala i parolu „Živela Rusija’’, jer da nije bilo braće Rusa mi se sami ne bismo mogli osloboditi od neprijatelja koji je okupirao našu zemlju. A deda je dobio i veliki uzani transparent na kojem je u pet redova pisalo:
PO
BEDA
KO
MUN
ISTA
Prvi red PO je zaklanjala zastavica okačena o vrh transparenta, pa sam pitao dedu, pošto sam naučio da čitam velika latinična slova pre nego sam pošao u školu, kakva je to „beda ista kao mun“, i šta je to „mun“, ali je on samo odmahnuo rukom. A desetine slika velikih vođa naroda – Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina, Tita… – izgledale su kao odsečene glave nabijene na dugačke kočeve i štrčale su nad ovom neobičnom kolonom.
Cela kolona je više puta zastajkivala da bi se pojedini konji ispišali, jer je važilo strogo naređenje da se kolona ne sme rasturati i da na železničku stanicu u Rumi mora stići u disciplinovanom i paradnom poretku. Kako se i očekivalo od naše plemenite Lise i ponosnog Zelenka, oni nas nisu obrukali u toj ozbiljnoj, svečanoj i važnoj, da ne kažem istorijskoj, prilici. Za sve vreme nisu ni balegali, ni pišali. Ponašali su se dostojanstvenije od mnogih ljudi.
A najgore je prošao komšija Pera Špiclov s nekom popišljivom kobilom, koja je u Zadrugu došla ne zna se kako, a čiji se bivši vlasnik nije znao. Pet puta smo zbog te kobile morali svi da stanemo, a Pera se zaklinjao da će pronaći tog seronju koji je u Zadrugu dao takvog konja i da će mu „’ebati mater gospocku“. Bio je ubeđen da tako razmažena kobila nikako nije mogla biti seljačka.
Na željezničku stanicu u Rumi stigli smo po zadatku, na vreme, oko pola pet ujutro, a voz je stigao tačno u pet, ali popodne. Naši seljaci i naši konji bili su toliko umorni, žedni, gladni i nervozni, kao i masa ljudi, žena i dece koja je stigla vozom, da više nikome nije bilo ni do kakvog reda i parade.
Dođoši su kuljali iz stočnih vagona sa svojim neverovatno šarenim prtljagom.
Tu su bili zavežljaji, korpe, vreće, torbe, torbice, smotuljci i raznorazni predmeti. Jedan čovek je nosio lopatu, drugi drveni tronožac, treći testeru, neki brka je imao gusle, jedna žena veliku uramljenu sliku svoje familije… – i sve to uz neopisiv metež, galamu i dovikivanje.
Prašina koju su podigli ovi ljudi pomešala se s gustim garežom iz parne lokomotive, dreka ovih ljudi pomešala se sa šištanjem pare iz te lokomotive, a umor i glad ovih ljudi, kao i naš umor i naša glad, mešali su se sa sve većom nervozom, pa je sve ovo sve više ličilo na scenu neke lokalne elementarne katastrofe.
Na svaki reski pisak lokomotive svi su se svaki put ponovo trzali, a konji bi se svaki put ponovo propinjali i njištali, pa ih je bilo sve teže smirivati.
Suludi mašinovođa svirao je često, u neodređenim intervalima, i svaki put je razdragano mahao nekakvim zastavicama, imajući po dve u svakoj ruci, očigledno smatrajući da čini srdačan pozdrav narodu u tom veselom i sretnom događaju.
A narod nije bio nimalo veseo i svako bi mašinovođu najradije rastrgao kad god svirne, samo kad bi mogao da ga se dočepa. Ali ostalo je samo da ga psuju.
Tip s kožnim kačketom, kožnom jaknom i kožnom komesarskom tašnom, u kojoj su bili spiskovi pridošlih, uneo je potpunu konfuziju pri utvrđivanju kako se ko zove, ko je s kim, ko je čiji, odakle dolazi, kuda ide, u koja će se kola smestiti i u koju će se švapsku kuću useliti.
Oko osam uveče rešene su sve zavrzlame i sve porodice došljaka, sa svojim prtljagom, razmeštene su po kolima naših seljaka. Na svakim kolima je pozadi visio fenjer, svi fenjeri su upaljeni i kolona je krenula u noć.
Ja sam u svoj toj gužvi još na železničkoj stanici odmah zapazio jednu krhku, nežnu i bledu devojčicu mojih godina. Bila je to jedna prelepa crnkica, s krupnim tamnim preplašenim očima. Čim sam je ugledao odlučio sam da ću na putu za selo sesti u bilo čija kola u koja će biti smeštena moja izabranica. Zbog nje ću čak i dedu ostaviti, a bio sam unapred siguran da mi on to ne bi ni zamerio.
Međutim, kao nekim čudom, a po naređenju druga Šarca, komandira ove parade u kožnoj jakni, s kožnim kačketom i kožnom komesarskom tašnom, moja lepotica sa svojom majkom, beše dodeljena baš mom dedi. Uz njih je dedi pripala još jedna žena s četvoro dece. Majka moje lepotice je sela na prednji sic, s dedine desne strane, a moja izabranica se smestila u slami na podu kola, naslonivši se na desnu lotru. Munjevito sam seo do nje, dok su se dve druge devojčice, ćerke one druge žene, smeštale na slamu s naše suprotne strane, oslonivši se na levu lotru i mešajući svoje noge sa našima. Sa svojim najstarijim sinom, koji je imao paperjaste brčiće, još nijednom obrijane, i sa sasvim malom bebom u naručju, ova druga žena je sela na zadnji sic. Beba je stalno plakala i žena je, da bi je umirila, svaki čas joj nudila svoju veliku levu sisu.
Kolona – koja sad više nije imala nikakve veze ni sa kakvom paradom ili svečanošću – kretala se u tišini. Mnogi su zaspali, a sve zastave, parole i slike dragih vođa su se pogubile negde u šarenom prtljagu kolonista, ili su ležale izgažene u slami kola. Svi ljudi i svi konji bili su vidno umorni i utučeni. Gledajući Lisu i Zelenka, činilo mi se da je utučenost više zahvatila konje nego ljude.
,,Šta sve čovek može da izdrži, moj Baćo, to ne može nijedna stoka!’’ – setih se jedne od bezbroj dedinih pouka.
A deda je pokušavao da započne nekakav dijalog s majkom moje lepe saputnice.
Bilo je pomalo tugaljivo gledati kako se taj stari bećar sasvim pogubio u svom mucavom, istrzanom i ozbiljnom razgovoru s tom naočitom ženom koja je, na kraju, od silnog umora i dedinih nezanimljivih reči, zaspala na njegovom ramenu.
