Sutra ću ja nositi tu lokomotivu kroz naše selo, i to od mjesta na kojem žene prodaju jaja, u Jaračkom šoru, do Dobreča
(Priča iz romana “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa od četiri satirične knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
S jedne strane smijemo se djedovom neprestanom i gradirajućem upadanju u nevolju, a s druge i samom sustavu, koji jednoga politički neukoga i nadasve čestitog seljaka doživljava kao opasnoga državnog neprijatelja. Pritom, svi sustavi koji djeda kažnjavaju – od austrougarskoga, koji ga sumnjiči za podržavanje Gavrila Principa (ovdje Tomlekin gradi humor na homonimiji riječi princip), preko jugoslavenskoga, u kojem je djed viđen kao huškač i protivnik dinastije Karađorđević te kao pristalica bugarskog cara, pa sve do komunističkoga, koji ga tereti za rusofilstvo – jednako su paranoični i spremni na bezrezervno prihvaćanje intriga potkazivačā.
Dragana V. Todoreskov
U selu se još ne slegoše radost i uzbuđenje povodom tako lepog novog praznika kao što je Dan žena, a kroz našu školu je opet cirkulisala Knjiga, sada o proglašenju još jednog novog praznika.
– Citra je… – čitao je Jumbo na ćirilici napisano “sutra je” u našem razredu tekst koji je sastavila Keva, ali, srećom po njega, to sada nije bilo na njenom času, pa se nastavnica hemije, koja je stajala uz njega, videvši da je čitanje poverila pogrešnom učeniku, odmah okrenula prema Jumbu i pokretom ruke htela je da mu oduzme Knjigu i sama pročita Kevin sastav. Međutim, reagujući refleksno, jer je očekivao šamarčinu, Jumbo se tako naglo trgao i odskočio od nastavnice da mu je Knjiga ispala iz ruku, a celi razred se dao u smeh. Da sve bude zaista smešno, nastavnica hemije je bila jedna blaga i dobra bakica, toliko sitna da i kada bi htela da ošamari Jumba to bi izgledalo kao kada bi muva htela da obori konja. Ali koga su zmije ujedale…
Ovog puta je Paraskeva tako nadahnuto i nadugačko napisala obaveštenje u vezi s novim praznikom da ga Jumbo, uz sve korekcije nastavnice hemije, ne bi mogao pročitati za četrdeset i pet minuta, koliko, kao što svi znate, traje jedan školski čas. Zato smo iz hemičarkinog čitanja najpre čuli i doznali da je sutra dvadeset i peti maj. Iako je danas bio dvadest i četvrti maj, ovog puta ta smešna konstatacija nam nije bila smešna jer smo sada bili načisto da će sutra biti nešto jako važno, pa smo s velikim zanimanjem očekivali da čujemo šta treba da znači to što je sutra dvadeset i peti maj. I, čusmo da je na taj dan rođen „najveći sin svih naših naroda’’.
Pokušao sam da zamislim kako to svi narodi, odjednom, zajedničkim snagama, prave svog najvećeg sina. Kroz glavu mi prođoše slike gole i raskrečene tete Bete, a onda i nabudženog pastuva Paje Buzdovana, ali i ta kombinacija mi se činila realnijom i prirodnijom spram one u kojoj pet-šest naroda, džumle, u isti čas, pokušavaju da obljube…, mašta mi se tu ukočila jer nisam mogao ni zamislim drugu stranu. Moralo bi to da bude nešto poput našeg Jadranskog mora…, ali tu bi se svi naši narodi podavili, pa od svega ne bi ispalo ništa.
Međutim, od toga je ispalo svašta, jer sam ja, zanet svojim zamišljenim slikama, onako solo, pa još u grobnoj, svečanoj i napetoj atmosferi u razredu, prasnuo u nezadrživ, gromoglasan smeh. Nekoliko sekundi potom, zbog moje spontane i neočekivane reakcije na čudesno rođenje napred navedenog sina, prasnuo je smeh i u celom razredu. Valjda su i drugi imali neke svoje smješne slike u glavi. Bilo ga je nemoguće zaustaviti, pa mu nije odolela ni sama nastavnica hemije.
Neću dalje o tome, ali ću još jedino reći da je sedam dana posle tog cirkusa u učionici trajala neviđena istraga u školi, koju su vodili udbaši iz Rume, a, kao pojačanje, pridružili su im se i neki iz Novog Sada, pa čak i iz Beograda. U jedno smo bili sigurni: dobra nastavnica hemije nije bila ta koja bi iz učionice iznela informaciju o tome šta se dogodilo na njenom času dvadeset i četvrtog maja hiljadu devetsto pedeset i druge. Nismo posumnjali ni na direktora škole koji je, čuvši silni smeh iz naše učionice, a zatekavši se u tom trenutku u školskom hodniku, zavirio u razred, pa se tako naša smejurija prekinula. Na njegov buljavi upitni pogled iza odškrinutih vrata učionice nastavnica se dobro snašla, rekavši da je uspela da nam na duhovit način objasni fuziju dva teško spojiva hemijska elementa. Direktor je bio jako zadovoljan takvim uspešnim pedagoškim metodima i sedam dana je po školi hvalio našu nastavnicu hemije kako joj polazi za rukom da deca smehom savlađuju znanje iz jednog tako teškog predmeta kao što je hemija. Sve dok u školu nije došla ta udba.
U nastavku Kevinog egzaltiranog hvalospeva o sutrašnjem prazniku, dalje smo čuli da u školi na taj dan neće biti nastave, da je već večeras u Domu kulture svečana akademija, a da sutra oko devet sati treba svi da dođemo u školu svečano obučeni i sa titovkama na glavi i pionirskim maramama oko vrata, dečaci u belim košuljama i plavim pantalonama, a devojčice u belim bluzicama i plavim suknjicama. Tako će se iz škole poći organizovano na “doček štafete”.
Da Paraskeva verovatno nije spavala celu noć od uzbuđenja i razmišljanja o svakom detalju vezanom za organizaciju proslave tako velikog dana kao što je rođendan voljenog nam druga Tita, bio je dokaz to što je u Knjizi, između ostalog, do tančina opisan i način kako ćemo pravilno vezati čvor na pionirskoj marami.
Reč „štafeta’’ je za nas bila nepoznata, ali ju je Keva u Knjizi obrazložila, pa smo saznali da reč „štafeta’’ potiče od italijanske reči „stafeta“, a ona je prvo označavala lokomotivu koja ide nekoliko kilometara ispred dvorskog voza. Od toga je kasnije na volšeban način nastalo „štafetno trčanje’’, a koje predstavlja utakmicu u trčanju s više učesnika, pri čemu svaki trkač, kad pređe svoj deo određenog puta, drugom trkaču, koji nastavlja da trči svoju deonicu, uručuje „štafetu’’.
Kako su od lokomotive – koja se zove „stafeta“ – nastali trkači, koji, trčeći valjda u krug, jedan drugom doturaju tu lokomotivu, odnosno „štafetu’’, nismo imali blagu predstavu, ali, još poraznije je za mene bilo saznanje na času fiskulture, tog istog dana, da ću ja sutra nositi tu lokomotivu kroz naše selo, i to od mesta na kojem žene prodaju jaja, u Jaračkom šoru, do Dobreča.
Nastupilo je veliko olakšanje kada nam je Žilavi, kako smo zvali nastavnika fiskulture, rekao da je štafeta lagan predmet, sasvim zgodan za nošenje, čak i u trku.
Čuli smo iz Knjige, odnosno iz Kevinog opisa svih detalja vezanih za taj novi praznik, i to da će svako selo, zaselak, naselje ili ulica napraviti svoju štafetu i s njom potrčati iz svog kraja.
Tako će kroz celu našu zemlju stotine hiljada ljudi, žena i mladih oba pola i najrazličitijeg profila, pronositi destine hiljada štafeta.
Tu je Keva na dve stranice pokušala da navede sve te profile štafetonosaca, od boraca do trudnica, ali mislim da je neke egzemplare, koji su se, ili koji će se takođe pojaviti kao učesnici tog najvećeg trčanja na svetu, propustila da apostrofira. Među njima je bio moj deda.
Kada sam iz škole došao kući, deda me nije, po ustaljenom običaju, čekao pred kapijom, ali čim sam ušao u ajnfort ugledao sam ga kako polugolišav, imajući na sebi samo neke smešne gaće koje je redovno navlačio samo u vreme vršidbe, trči po dvorištu sa klipom kukuruza u desnoj ruci.
Odmah sam shvatio u čemu je stvar.
– Ne nosiš valjda i ti, deda, sutra štafetu? – upitao sam ga tonom u kojem je morao da oseti visoku dozu zajebancije.
– Ta, mani, Baćo!.. Malopre je ovde bio onaj Šarac i nisam mogao da odbijem njegovo naređenje.
– Nije valjda naređenje?
– Ma, nije baš naređenje, ali taj je bukvan naumio da me učlani u partiju, i sad sam u velikoj nevolji… Ako ga odbijem, mogao bi mi napraviti belaja. A u partiju mi se nikako ne ide. Ne znam šta da radim…
Da će deda uskoro, pa još u tim istim tim gaćama, završiti na sasvim trećoj strani, nismo ni jedan ni drugi mogli ni sanjati.
Bili smo ubeđeni da je pred nama konačno stajala svetla budućnost, i bili smo ispunjeni velikom srećom zbog i našeg učešća u masovnoj radosti trkača štafete, kao i u radosti celokupnog naroda, odnosno svih naroda i narodnosti, naše zemlje koji su pravili svog najvećeg sina.
Svi smo se osećali kao neotuđivi deo te naše beskrajno bezbrižne zbratimljene zajednice koja je bila u prilici da celi jedan dan može da utuče na trčkanje po ulicama, drumovima, stazama i bogazama diljem države koja se sada zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, sa kulminatornim činom da to što smo nosili u rukama – zamalo ne rekoh među nogama – glavama i u duši i srcu uručimo za rođendan našem voljenom Titu. Imao je taj politički trik neverovatan efekt: svi ljudi su bili vedri, veseli i nasmejani, ne samo tog dana, a i zaista smo napredovali svakog dana sve više u svakom pogledu…
– Ne brini, deda. Treba da napreduješ i u političkom smislu, neće ti škoditi. Nego, na kojem mestu trčiš?
– Trčim od ćoška ispred kafane „Kod teče’’, pa onamo, do onog mesta u Jaračkom šoru gde žene prodaju jaja.
– Pa, deda, ti ćeš upravo meni predati štafetu ispred jajara!
– Je l’ moguće, Baćo! Baš se radujem! A ima u tome i simbolike, zar ne!?
– Još kako, deda! To znači da ja nastavljam istim putem od mesta na kome ćeš ti stati.
– Ne mislim još stati! – rekao mi je nekako prekorno.
– Pa znaš, deda, da nisam tako mislio!
Na kraju Kevinog elaborata je stajalo da drug Tito svoj rođendan, i sve štafete koje tim povodom budu širom Jugoslavije načinjene i donesene njemu, on poklanja, pre svega, svim mladima u našoj zemlji i da će se zato dvadeset i peti maj od sada zvati Dan mladosti.
Zadatak da pod hitno načini našu štafetu dobio je naš stolar Panta Krivi iz Krivog sokaka. Sve što bi Panta napravio bilo je krivo i nikada nisam saznao da li je sokak nosio ime po toj Pantinoj veštini, ili je kod samog Pante bilo sve krivo, pa je tako i on dobio špicnamet Krivi, a po njemu i sokak, ili je kod Pante bilo sve krivo zato što živi u Krivom sokaku. Sve verzije su bile sasvim moguće.
I Pantina štafeta je, naravno, bila kriva, a meni je poprilično ličila na muški polni organ. Panta je rekao da je palicu izdeljao u formi kukuruznog klipa, kao simbol našeg značajnog seoskog proizvoda, ali još u komušini, što je poruka da će klip tek sazreti i narasti do neslućene veličine. Takav, kratak i gladak, ali malo kriv, dobro leži u ruci i lako se drži u njoj, pa neće svaki čas ispadati, posebno ako se zatekne u maloj i nežnoj ženskoj ruci štafetonosačice. Niko nije imao primedbu na tako genijalnu Pantinu ideju, ali ona nije bila baš najsretnije materijalizovana, posebno zato što je svilena kosa mladog kukuruznog klipa bila nekako nezgodno ukomponovana, pa je moj deda u trenutku kada mu je Pantin klip predao prethodni trkač štafete, preneraženo uzviknuo jajarama:
– Neće valjda drugu Titu uvaliti ovaj krivi… – uspeo je u poslednjem trenutku da se zakoči i da sasvim tihim glasom doda: …klip!
