Seljani liti vodu najradije nosili s pašnjaka. Tamo pojilo, bunar najdublji, pa voda ladna sve razgaljiva srce. A i pamet!
Informativno-politički tjednik „Hrvatska riječ“ iz Subotice, koji piše o životu Hrvata u Srbiji, u br. 1127. od 22. studenoga 2024. godine donosi iz jedne od sedam knjiga Balinta Vujkova u izdanju Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata iz Subotice neobično lijepu i poučnu priču koju je još davno ispričala Marija Bačlija, r. Mamužić, zemljoradnica iz Bikova, a rođena u Tavankutu. Priča se zove Češalj Kraljevića Marka i trebali bi je pročitati svi Hrvati, ne samo Hrvati u Republici Srbiji. Zato je ovdje donosim u cijelosti:
Seljani liti vodu najradije nosili s pašnjaka. Tamo pojilo, bunar najdublji, pa voda ladna sve razgaljiva srce. A i pamet!
Jedared senski knez poslo ćer jedinicu da donese đugu friške vode. Kad ona tamo, a mlad čoban baš kabo u bunar.
– Momče, spušti đemu koliko god možeš, zagrabi vodu iz duboka, da bude što ladnija.
Oće momak kad divojka želi, zagnjurio kabo do dnola, a kad ga izvuko, u njemu nike zarđale grabljetine.
– Otkud se ode stvorile grablje? – on će i bacit.
Divojka nikad nije vidila tako šta, a razumila da on kaže groblje, pa će:
– Kako te groblje spopalo?! Ne vidiš da je to češalj Kraljevića Marka?
– Ženska pamet, Kraljević Marko nije bio vištac da se češlja gvozdemim češljom.
A ona ruke na kukove, isprsila se:
– Baš ti znaš, jedan prost čoban, kaki češalj priliči Kraljeviću Marku! Valjda ja znam šta je šta, kad je moj baćo knez.
– Ja ne kažem da on nije najpametniji, kad je prvi čovik u selu, al i lud mora vidit da su grablje.
A ona:
– Češalj Kraljevića Marka!
– Grablje.
– Češalj.
– Ta grablje, otvori oči, ženska glavo.
Pa jedno, pa drugo dok se divojka nije rasrdila. Lupi đugu momku o glavu, vrbine se razletile ko da se kokice pucaje.
– Dabogda, – kaže – grom iz vedrog neba puko u mene i sve me tako razno ako ovo nije češalj Kraljevića Marka.
Razbisnio se i momak, pa kad ga batinom kvaknio med oči, njegov magarac oma otreso nogama.
– Dabogda ovako grom puko meni u čelo ako ovo nisu grablje.
Divojka došla kući, a nana joj nakupila pune naćve jaja. Ima tu kokošiji, morčiji, pučiji, guščiji i pačiji, pa žena bira, sutradan će nosit na pecu.
A baćo sidi pod ambetušom, upliće šarene šalangove u kandžiju da se u varoši i po njoj vidi ko je senski knez.
– A di je đuga s vodom? – mater dočekala divojku.
Tako i tako, divojka ukratko i još će se pofalit:
– Ako sam ja ostala bez đuge, al on ke brez magarca.
Daborme i lud se fali di ne bi pametan, al kad je nana to čula sa sebe saderala sve ruvo, pa zaskičala:
– Dabogda me bisni kerovi ovako raskidali ako vas obadvoje niste ludi.
A kad je baćo sve čuo, pa još i vidio ženu onako golu, oma se manio kićenja kandžije. Zgrabio bičalje s tanjeg kraja, pa debljim po jaji:
– Dabogda naletio ledeni oblak, gruno ledom koova jaja i sve glave ovako porazbijo, pa nek budem knez u pustim selu ako vi svi troje niste ludi.
I gleda š čime će i kuda će još udarit, da i sebe prokune, kad evo divojkine krštene kume.
– Kaki je ovo vršaj? – stala pa se prikrstila.
Taki i taki, starešina kuće i sela kaže šta je bilo. Kad je čula, kumi ko da je sunce granilo, od dragosti pukla dlanovima.
– Jezus Marija, kad se toliko narazbijalo, pa to je srićan znak: biće tušta zdrave dice.
Knez samo zinio ko tele u šarenu kapiju, a kuma se sve goji od radosti:
– Čeljad moja, a šta vi mene ne pitate zašto sam došla?
– Kad si došla, ti ćeš valjda i kazat – knez se zblenio.
– Bome ću kazat. Čeljad moja, taj lipi čoban me poslo da zaprosim ovu našu pametnu jedinicu-mezimicu, jer je njegov otac magarca i namirio za divenice u jedinkovim svatovima.
Divojkin baćo pogledo na jaja u naćvama, pa kumi samo pružio ruku.
– A kad smo mi toliko jaja nalupali za kajganu, to valja sparit s divenicama.
I ja sam tamo svatkovala s mojim pokojnim čovikom. Bio je jedan od staćala, pa je on i te grablje opet bacio u bunar. Mlada se tila bunit, a on samo digo prst:
– Rano moja, a šta bi bilo sa mnom ako jednog dana moja matora zamisli da sam ja glavom Kraljević Marko? Ti bi tila da mi ona s tim češljom pravi razdiljak na mojoj ćeli?
Priča je pravi biser mudrosti te havatskog govora, običaja i kulturne baštine. Uz to saznajemo da su priče o Kraljeviću Marku duboko (čak do Bikova i Tavankuta) prodrle u hrvatski nacionalni korpus, što svakao treba naglasiti, a prigodna je i povodom bunjevačkog nacionalnog praznika, prisajedinjenja Vojvodine Srbiji.
