»Za nas Srbe uopšte, Starčević je u toliko zanimljiviji što nikada niko o nama nije toliko zla rekao koliko on«
ANTE STARČEVIĆ – Dr. Jovan Skerlić, u knjizi – Dr. J. Skerlić: „Eseji o srpsko-hrvatskom pitanju“, Zagreb, 1918.
Kerubin Šegvić: Dr. Ante Starčević. Njegov život i njegova djela. Zagreb 1911.
Djela dra. Ante Starčevića. Izdaje Odbor Kluba Stranke Prava. Knjiga I.-III. Zagreb 1893.-1896.
Ante Starčević za Hrvate je jedno veliko ime, „hrvatski Kalon“, „otac Hrvatske“. Za njih je on ono što je za ugarske Srbe, od prilike u isto vreme, bio Svetozar Miletić: oličenje potpunog i borbenog nacionalizma, neka vrsta nacionalnog mesije.
Za nas Srbe uopšte, Starčević je u toliko zanimljiviji što nikada niko o nama nije toliko zla rekao koliko on. Njega više nema, ali njegovo ime i njegove ideje su ostale.
Jedan znatan deo Hrvata još uvek živi u njegovim idejama, i jedna velika hrvatska stranka krsti se još i danas njegovim imenom. Jedan takav čovek zaslužio je da se njegov život prikaže i mi, o kojima je ovaj ogorčeni srbofob toliko zla rekao, treba da ga iz bliže poznamo.
I.
Porodica Starčevića, prema tradiciji, izgleda da je poreklom iz Hercegovine, ali se poodavno doselila u tiku. U zaseoku Žitniku, kod Gospića, od oca seljaka Jakova i matere Milice, po rodu Bogdanove i pravoslavne Srpkinje, rodio se 23. maja 1823. godine Ante Starčević.
Osnovnu školu svršio je u Klancu, i kao dete uzeo ga stric župnik Šime Starčević za svoga djaka.
1839. stric, koji se i sam bavio pisanjem, posla ga u Zagreb, da uči gimnaziju i sprema se za sveštenika.
Mladi „Valah“, kako su ga profesori kajkavci zvali, pored nepovoljnih materijalnih prilika, brzo je napredovao. Štura znanja starinske klasične gimnazije ne zadovoljavaju ga, njegov živi duh traži sam sebi rane i mladi Starčević žudno čita sve što mu do ruku dodje.
„Ja čitam, veli on u svojim uspomenama, učim na pamet sve ilirske spise svom žestinom zanesena mladića.“
Gimnaziju je svršio 1844.
U ono još feudalno doba u Hrvatskoj dete iz naroda moglo je ići samo u sveštenike, i Starčević bi prinudjen da udje u bogosloviju. 1845. došao je u senjsku bogosloviju, a potom, kao dobra djaka, biskup Ožegović pošlje ga u Peštu, gde su se tada sticala viša bogoslovska znanja i pripremali daroviti mladići za veće duhovne činove. U peštanskom Sjemeništu (bogosloviji) ostao je Starčević tri godine, ali sem teologije on uči filozofiju i istoriju, 1846. postaje doktor filozofije, i počinje se interesovati politikom, koja će ostati glavna, upravo jedina strast njegovog života.
Dodje Revolucija od 1848., koja je iz temelja potresla staru Ugarsku. Bogoslovija u Pešti se zatvara, i Starčević, nedovršiv je, napušta je, da se nikad više u nju ne vrati.
Njega politika moćno vuče k sebi.
Starčević je i ranije bio u ilirskim idejama.
Kada je 1845. ban Haler u Zagrebu naredio da vojska puca u narod, i kada je palo 13 mrtvih i 27 ranjenih, Starčević je jedva glavu spasao.
On poznaje sve glavne ljude ilirske!
Ljudevita Gaja, Dimitrija Demetra, oba Mažuranića, Ivana i Anta, Ivana Kukuljevića.
Od 1845., u Gajevoj Danici, on peva, pod potpisom A. B. Rastevčić, u čistom jeziku i u patriotskom nadahnuću, uspomene starih Iliraca, „veliku Slaviju“ i „slavsku lipu“. On piše i ljubavne stihove, podražavajući dubrovačke trubadure „ljuvenih“ pesama.
Godine 1848. veliča bana Jelačića, uveren da će se obnoviti stara hrvatska država.
Inače, njega, kao i mnogih naših rodoljubaca iz 1848., nema na bojnom polju.
1848., u Klancu, on je video jednu stvar koja ga je nagnala na razmišljanje i izazvala ceo jedan preokret u njegovom mišljenju. Na „proštenju“ vide on visoka, zdrava, silna graničara, kome su obe ruke bile odsečene do lakata.
Nesrećnik je graničarima bio pisao tužbe na zloupotrebe vlasti; čuvši za to, vojna vlast pozove ga u Karlovac, i na generalovu zapovest odseku mu levu ruku do lakta.
Graničar se nije umirio, i dalje je pisao tužbe na nepravednu i osionu gospodu.
I vlasti mu tada odsekoše i drugu ruku, da nikad pero ne uzme više.
Od toga dogadjaja Starčević lojalni pesnik pozdravne pesme „Vjerni podložnici premilostivomu svomu kralju Ferdinandu V.“, iz osnova menja svoja politička mišljenja.
1848. trebalo je da primi sveštenički čin. Ali, kao i njegova dinastičnost, tako se i njegova vera bila oladila. Iskren duh, on nije hteo varati ni sebe ni druge.
On skida sa sebe crno kliričko odelo, i ide u Zagreb.
Tu bi izabran za profesora filozofije i istorije na pravnoj akademiji.
Potvrdjenje izbora u poslednjem času osujetio je njegov negdašnji biskup Ožegović, koji mu nije hteo oprostiti neverstvo prema Crkvi. Biskup javi u Beč „da takav čovjek bi bio pogibeljan za interese države na takovoj stolici“. I na mesto Starčevića bude postavljen jedan Čeh, koji ništa nije učio, i koji nije znao hrvatski.
Starčević tada ide u advokatsku kancelariju jednoga prijatelja, u kojoj će provesti teške godine bečkog apsolutizma. To je bilo doba kada su se narodni jezik i duh surovo progonili, kada su žandari hapsili gusare po Slavoniji i streljali svakoga koji im se podrugljivo nasmejao, kada su državni činovnici ponemčavali svoja imena, kada je Samobor postao Sanaburg, Lepoglava Schönhaupt, a Velika Gorica Grossgörz in Turnpulern.
U tom dobu Starčević ne pokazuje neku osobitu gradjansku hrabrost. On tada piše „Rečeslovnicu hrvatskog jezika“, prevodi Anakreona i u zvaničnom listu piše protivu — Srba.
To je sva njegova politička aktivnost za vreme apsolutizma.
1860., kao i u celoj austrijskoj monarhiji, dodje do ustavne promene i u Hrvatskoj. Starčević se javlja u narodnom listu Pozoru i 1861. postaje veliki beležnik županije riječke. Na tom mestu on se ističe kao pravnik i narodni čovek, i skreće pažnju na sebe. On je čistih ruku u sredini koja nije mogla da shvati da činovnik može biti nepodmitljiv; i sam čovek iz naroda, pristupačan je narodu, bez plemićske oholosti i birokratske nadmenosli. U okviru županijskih poslova on hoće da vodi višu politiku. Njegova ambicija je ne da otaljava mala tekuća administrativna pitanja jedne uske oblasti,
no da rešava veliko državno-pravno pitanje Hrvatske, pitanje njenih osnovnih odnosa sa Austrijom i Madjarima.
Državno-pravne predstavke županije riječke su njegova delà i u njima je on izlagao svoje shvatanje nezavisne hrvatske politike.
U njegovim očima Hrvatska je nezavisna zemlja, koja je u prošlosti od dobre volje ušla u personalnu uniju sa Austrijom; austrijski car ima se u Zagrebu krunisati za hrvatskog kralja, kralja ako ne Velike, a ono bar Veće Hrvatske, i u Zagrebu položiti zakletvu na hrvatski ustav.
1861. Starčević je ušao u Sabor kao zastupnik izbornog sreza Hreljin-Grobnik. Na tom svom Saboru, kao i Srbi na Blagoveštenskom Saboru u Karlovcima, Hrvati se lelujaju: hoće li prići Beču ili Pešti, koji su još u zavadi, ali i na putu da se mire na račun trećih. U Hrvatskoj Mažuranić, Štrosmajer, Rački, kao i većina sveštenstva, naginju Beču; grof Janković s većinom plemstva naginju Pešti. Izmedju te dve struje Starčević i Kvaternik izlazi sa nečim trećim i novim:
ni k Beču ni k Pešti no za nezavisnu i celokupnu, slobodnu Hrvatsku.
Legitimistički, u tradicijama srednjevekovnih jurista, Starčević
razvija svoju osnovnu misao „historičkog državnog prava Hrvatske“.
Na Saboru on se vidi i čuje, i zauzima jedno od prvih mesta medju hrvatskim političarima. On je u toliko odsečniji i radikalniji što je gotovo sam, što njegove reči vezuju samo njega, i što ne nosi nikakvu odgovornost za stvari koje se dešavaju.
1861. on je jedan od vodja „Nekavaca“, onih hrvatskih političara koji ne će sa Austrijom druge veze do personalne unije.
Slobodan, odrešit, nasrtljiv kada je trebalo, on smeta.
Trebalo ga je sklanjali.
1862. bi stavljen pod istragu zbog jednog političkog govora kojim je hteo „razdraži i na preziranje i mržnju protiv načinu vladanja i upravi državnoj…“
On odmah bude razrešen od službe, i 1863. izveden pred sud u Zagreb. Sud ima obzira prema njemu i osudjuje ga na mesec dana zatvora. Ali taj mesec izdržao je u okovima.
Izišav iz zatvora, on uporno produžuje raniji rad. I dalje on odvraća Hrvate i od Beča i od Pešte, i bori se na dva fronta, i protiv austrofilskih centralista i protiv madjarskih uslavovaca.
