Feldmaršal-lajtnant Johan i moj deda nisu govorili istim jezikom
(Priča tiskana u knjizi “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa satiričnih priča u četiri knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik)
– Trebalo je u principu da bãba ispriča sve tačno kako je bilo, pa sada ne bi morao da izmišlja nikakva opravdanja – rekao je moj otac mojoj majci za svog oca, odnosno mog dedu, prilikom jedne za mene nerazumljive rasprave oko kupovine nekih prasica.
– Nemoj to da mu kažeš! – reče moja mati.
– Šta da mu ne kažem?
– Pa, to ,,u principu’’.
– Da, to mu nikako ne smem reći.
Tek sada nisam ništa razumeo o čemu se radi. Budući da sam jako voleo svog dedu, mučilo me je što on i sam nije otišao u taj Princip i tamo sve lepo ispričao, rekao celu istinu, pa da sada nema tih problema. Isto tako, video sam da je stvar za dedu verovatno jako teška čim su se i otac i mati odmah složili da mu taj Princip i ne spominju, pa nisam smeo ni ja.
Bio sam već odrastao kada sam, uporno tragajući za suštinom tog razgovora mojih roditelja – jer me je ona sve vreme strašno kopkala – najzad razrešio tajnu mog dede po pitanju tog Principa. Evo šta je i kako je bilo.
Deda se tek beše oženio, bio je mlad, naočit i lep. Uz to je bio sin bogatog kulaka, a i kicoš. Od škole je imao samo osnovnu, to jest tada obavezna četiri razreda. Ali rado se družio sa školovanim momcima, od kojih je voleo da kopira neke njihove manire, ali i neke strane “učene’’ reči. Tako mu je, vremenom, izraz “u principu’’ postao gotovo uzrečica. U svakoj prilici bi govorio: u principu ovo, u principu ono…
Godilo mu je kada bi video da ga njegovi sagovornici, naši seljani, slušaju i gledaju s divljenjem, ne razumevajući značenje tako visokoumne strane reči. Međutim, ni sam deda, u principu, nije znao šta ona znači, ali bila je, u principu, lako uklopljiva u maltene svaku rečenicu.
Dvadest i devetog juna hiljadu devetsto četrnaeste, u dva sata posle ponoći, u našu kuću upadoše žandari.
Silovito i bučno, u svom stilu, razvališe vrata, a dedu, uz batine, neviđenu premetačinu i lelek žena po kući, bukvalno odnesoše iz kreveta, onako u gaćama, pravo na saslušanje pred zloglasnog feldmaršal-lajtnanta Johana. Naravno, feldmaršal-lajtnant Johan i moj deda nisu govorili istim jezikom, a da sve bude zapetljanije, tu su bila i dva prevodioca, koji nisu dobro znali nijedan od dva ovde potrebna jezika.
I, saslušanje je teklo ovako:
– Odmah da mi sve kažeš o Principu! – vikao je feldmaršal-lajtnant Johan na mog dedu.
Deda, naravno, iz usmenog prevoda nije mogao da razazna je li u pitanju malo ili veliko slovo ,,p’’ na početku te za njega kobne reči – baš kao što to ni meni, kada sam kao mali slušao onaj dijalog između mog oca i moje majke, nije polazilo za rukom. Mislio sam da je u pitanju neko mesto u kojem je deda trebalo da dâ neku istinitu izjavu, pa da nema problema. O interpunkciji i nezvučnim elementima govora da i ne govorimo. A tek o Principu, za kojeg se feldmaršal-lajtnant Johan tako žustro interesovao, moj deda zaista nije imao pojma.
Inače, smatrao je da je sve to što se s njim sada dešava, u principu, neka velika zabuna koja će se brzo i jednostavno razjasniti.
Međutim, već na samom početku razgovora deda je zapazio da njegovu toliko omiljenu stranu reč feldmaršal-lajtnant Johan upotrebljava nepravilno, i bila mu je prava čast da ga uljudno ispravi.
– Prenesite gospodinu feldmaršal-lajtnantu da se, ako smem da primetim, ne kaže ,,o principu’’, već valja reći ,,u principu’’.
Posle podužih međusobnih konsultacija među prevodiocima, za koje vreme se deda ljubazno smeškao feldmaršal-lajtnantu Johanu pravo u brk, stigao je prevod. Feldmaršal-lajtnant je u istom trenutku pozeleneo i nešto je riknuo na žandare.
Ovi su, bez prevoda, počeli dedu da polivaju – najpre žandarmerijskim vaspitnim palicama, a potom vodom, da dođe k sebi.
Kada se malo povratio, novi prevod feldmaršal-lajtnantovih reči, kako ih je deda shvatio, je glasio:
– Smesta govori sve ,,o principu’’! Ovde svi znaju da stalno govoriš ”o principu”.
,,Ovaj je lud’’, pomisli deda. O svemu su mogli mirno da razgovaraju, pristojno, kao ljudi, uz čašicu pića.
Čemu ovolika sila, batine i bes, i to baš u ovo gluvo doba noći? Zar samo zato što je on znao da se ispravno kaže „u principu“, dok ovaj neznalica uporno govori „o principu“!
Ali, kako se feldmaršal-lajtnant Johan u ovoj noćnoj raspravi ražestio kao sam Satana, deda odluči da popusti. Neka bude po njegovom!
– Saglasan sam da govorimo ,,o principu’’, ali mi, molim vas, u principu, recite o čemu se zapravo radi – rekao je mirno deda.
Posle nove duže pauze za konsultaciju prevodilaca, čuvši prevod, feldmaršal-lajtnant Johan je sada čupao kosu sa svoje glave i dugmad sa svoje oficirske bluze, urlajući pri tom kao da deru kožu s njega.
Dedu su žandari ponovo više puta ispolivali, po već utvrđenom redosledu, a zatim je stigao novi prevod:
– Pričaj sve od početka! Gde si, kako i kada upoznao Gavrila?!
Sad tek deda stvarno više nije znao o čemu se tu radi, i gde se on to nalazi. Kakav crni Gavrilo?
Zar je ovaj idiot potegao ovamo čak iz Beča da bi ga pitao za Gavrila?
Deda je odgovorio da poznaje jednog jedinog Gavrila, našeg opančara iz Grobljanskog šora, zvanog Gavra Jednocrev, jer je bio mršav kao jektičar, iako je mogao da pojede za trojicu. Upoznao ga je još na deregliji na Savi kada je taj Gavra dolazio iz Srbije da bi otvorio opančarsku radnju u našem selu.
Još je deda rekao da ne zna zašto je gospodinu feldmaršal-lajtnantu, u principu, toliko važno da se baš o svemu tome razgovara usred noći i još da se uvaženi gospodin pri tom toliko žesti.
Kada su ovo preveli feldmaršal-lajtnantu Johanu, nastao je haos iz kojeg dedi ni do kraja života nije bilo jasno kako se živ izvukao.
Tri dana je ležao u žandarmerijskom podrumu, dok ukućani ne behu pozvani da ga odnesu. Toliko je vremena, naime, trebalo da se, uz ispitivanje pola sela, razjasni da deda zaista stalno nešto govori ,,u principu’’, ali da o Gavrilu Principu ne zna ništa i da ga u životu nikada nije ni sreo, niti je čuo za njega.
Još tri meseca je dedi trebalo da bi se mogao pridići iz kreveta, a za vreme čitavog Prvog svetskog rata vodio se kao nesposoban, pa se nije borio ni na jednoj zaraćenoj strani.
U principu, možda mu je baš Princip spasao život, ali o svemu tome u našoj kući se ni u principu nije smelo govoriti. A deda je od tada zamrzeo učene strane reči i, umesto njih, radije se izražavao sočnim psovkama.
O dedinom slučaju sam u principu najviše doznavao od bake, i to samo u izuzetnim prilikama kada smo bili sami kod kuće, i kada je moja baka bila raspoložena da se zbog nečega podsmeva na dedin račun.
