Burna, česta i masovna veselja i proslave u našem podrumu danas su spali na nekoliko praznika i na dvojicu slavljenika – dedu i mene
(Priča iz romana “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa od četiri satirične knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
S jedne strane smijemo se djedovom neprestanom i gradirajućem upadanju u nevolju, a s druge i samom sustavu, koji jednoga politički neukoga i nadasve čestitog seljaka doživljava kao opasnoga državnog neprijatelja. Pritom, svi sustavi koji djeda kažnjavaju – od austrougarskoga, koji ga sumnjiči za podržavanje Gavrila Principa (ovdje Tomlekin gradi humor na homonimiji riječi princip), preko jugoslavenskoga, u kojem je djed viđen kao huškač i protivnik dinastije Karađorđević te kao pristalica bugarskog cara, pa sve do komunističkoga, koji ga tereti za rusofilstvo – jednako su paranoični i spremni na bezrezervno prihvaćanje intriga potkazivačâ.
Dragana V. Todoreskov
Naš podrum je ciglom zasvođeni prostor ispod dela kuće gde su se nalazili veliki i mali vajat. Zapremao je prostor veličine dva puta pet hvati[1] a svod je na najvišem mestu dostizao hvat i po. To je impozantna prostorija, u kojoj bi muško društvo često dočekivalo zore, pronalazeći razne razloge za druženje i za neku proslavu. Danas u njemu stoje samo dva ogromna bureta i jedan veliki sto s dve dugačke klupe. Deda je pričao kako su nekad, pre rata, posle svake berbe naših vinograda, oba bureta bila puna vina. Vremenom su se površine naših vinograda smanjivale, pa je jedno vreme za naše vino bilo dovoljno jedno bure, ali sada nismo posedovali nijedan čokot i oba bureta su odavno prazna. Naviknut da svaki dan popije bar jednu čašu vina, deda je sada vino kupovao i smeštao ga u treće, novo malo bure od pedeset litara. Kada bi u tom buretu ponestajalo vina, deda bi kupovao novo i dolivao ga. Nije se smelo dogodti da kuća ostane bez vina. Bez vina i bez brašna! I u najtežim vremenima, kada u kući zaista nije bilo ničega za jelo, naše žene – moja mama, moja tetka i moja baka – bi umesile hleb od tog brašna, i jeo bi se samo on, a muška čeljad bi uz hleb pijuckala vino.
Ispred dva spomenuta velika bureta stoji taj ogromni sto s dve dugačke klupe od grubo obrađenih hrastovih poluoblica. Burad i sto su svedočili o našem nekadašnjem bogatstvu i veličini našeg imanja, a bili su tako veliki da su morali biti u podrumu krojeni i sastavljani, i samo zato su se još uvek u njemu nalazili i sada. A ako bi se, na primer, zbog nečega morali izneti iz podruma, trebalo bi ih znalački rastaviti i u delovima ih izneti uz dvanaest uskih i strmih podrumskih basamaka, pa ih potom ponovo, s još više veštine, sastavljati na nekom drugom mestu. Kada bi ova burad i sto mogli da pričaju šta se sve u našem podrumu zbivalo, bila bi to knjiga s bar triput više priča od onih iz „Hiljadu i jedne noći“.
Burna, česta i masovna veselja i proslave u našem podrumu danas su spali na nekoliko praznika i na dvojicu slavljenika – dedu i mene. Na dedinu čašu vina i na čašu našeg muškog razgovora silazili bismo u podrum redovno za Uskrs, Petrovdan, Svisvete i Božić, ali i u nekoliko navrata u godini, kada bi deda imao nešto važno da mi kaže, u četiri oka, ili da razgovara sa mom o nekim stvarima koje se nisu ticale naših žena. S drvene police, koja je takođe bila novije izrade, a na kojoj su stajale čaše, deda bi uzeo „svoju“ od dva deci, posebno izduženu i s nogicom, a moje sledovanje vina bi nasuo u malu, rakijsku, tek toliko da bih osetio miris i ukus tog čarobnog napitka.
Sada smo imali novi povod za odlazak u podrum, odnosno novog sveca koji se zvao „Dan žena“, i ja i deda smo i njega, kao i sve dosadašnje praznike, proslavljali u podrumu. Kasnije sam video da smo, ne znajući kako uopšte treba slaviti Dan žena, ja i deda sasvim ispravno postupali, jer se vremenom pokazalo da na taj praznik svi muški piju, valjda razočarani što su izgubili jedan svoj dan u godini, a još više zato što je on pripao baš ženama.
I, kao da smo se pomirili s činjenicom da će dan žena postati tradicija, deda je u razgovoru sa mnom o tom danu, i o ženama uopšte, ispijao čašu za čašom, što nikada dotad nije činio u mom društvu, a meni je odmah u početku napunio veliku čašu vina, kao i sebi, uz obrazloženje:
– Uskoro ćeš polagati maturu i vreme je da počneš piti odgovarajuće količine vina, da od tebe ne bi postala neka strina.
Kada sam iskapio svoju čašu vina, a deda svoju treću, primetio je da mi je leva strana lica sva crvena. Dobro raspoložen, hteo je da okrene razgovor na šalu:
– Baćo, tebi je crven celi levi obraz! Nisam znao da tebe vino prvo udara u levu stranu, ili ti je to možda zato što se polagano pretvaraš u malog komunistu, pa si sve crveniji. A s koje će strane krenuti crvena boja ako ne s leve!
Za tu svoju konstataciju deda je smatrao da je izuzetno duhovita, pa je počeo glasno da se smeje.
Ja sam se, međutim, potpuno zbunio jer nikome nisam hteo da kažem da me je u školi učiteljica Paraskeva ošamarila, a posebno ne dedi, i posebno ne zbog toga što je bila u pitanju baš Keva, koju deda posebno nije voleo, već sam se nadao da je moje crvenilo već prošlo i da ga deda neće ni primetiti. Toliko sam zamucao da je deda shvatio da stvar nije obična, a još manje šaljiva.
– Nije mi… Nije mi to… od vina… A nije ni od komunizma…
Sad je deda shvatio da ja veoma dobro znam da mi je leva strana lica crvena i insistirao je da mu kažem pravi uzrok te pojave. A kada bi deda od mene u ma kojoj prilici zatražio da mu o ma čemu kažem istinu, ja mu je nisam uskraćivao. U tome je bila jedna od veličina našeg odnosa!
– Danas me je u školi ošamarila Paraskeva – rekao sam tiho, a deda je poskočio s klupe kao da ju je neko u tom času priključio na visoki napon.
Sav zajapuren u licu, kružio je oko stola kao Indijanac oko vatre, izbezumljen kao veliki kurjak u malom kavezu, ljut kao ris, urlajući poput Tarzana. Tražio je da mu sve ispričam, u detalje. Kada je čuo sve kako je bilo, pa i da je Keva ošamarila i Jumba, bio je van sebe.
– Šta misli ta komunistička veštica!? Nije dovoljno što vam puni glavu svojim glupostima, već vas i bije! Neka je sto puta dan žena, ali ovaj današnji će zapamtiti za sva vremena! To ti se, Baćo, evo ovde, u našem svetom podrumu, kunem Svetim Klementom!
Kada se deda zakune u Svetog Klementa, pa još u podrumu, onda sam znao da je vrag odneo šalu i strašno sam se pokajao što sam dedi i ovog puta rekao istinu.
Ali drugačije bi verovatno bilo još gore. Jer, kada bi deda saznao da sam ga lagao – izgubio bih ga zauvek, a imao sam samo njega!
Zato sam pokušao da ga smirim i da ga odvratim od osvete prema učiteljici Kevi.
– Deda, tu se više ništa ne da učiniti i molim te da ne ispadne neka velika frka u školi. Mogli bismo svi da nastradamo, a najviše ja. Strpi se dok ne maturiram, a kada pređem u Rumu, u gimnaziju, radi ovde Kevi šta god hoćeš!
Ove moje reči su na njega trenutno ostavile snažan utisak i on se smirio.
– Baćo, ti si jedan jako mudar dečak. Ponosim se tobom i vidim da sam te sve vreme dobro podučavao i vaspitavao!
Tu je deda ispijao već petu čašu vina, pa je počeo da zapliće jezikom i da nepovezano priča o nepovezanim stvarima, a koje su se njemu činile povezane.
– Vidim da si shvatio i pravu konjsku mudrost. Pravi, bistar i mudar konj te neće udariti istog trena kada mu se zameriš! Sve će lepo upamtiti i vratiće ti kad se najmanje nadaš. Sećaš li se kako me je, ono, Lisa opaučila posred čela? Setila se, stara kurva, šta sam joj radio kod prvog ždrebljenja!
Šta je deda radio Lisi kod prvog ždrebljenja – nisam tada pitao dedu jer sam bio načisto da mi on taj događaj sada ne bi mogao verno da opiše, a i potrajalo bi to ko zna koliko.
Deda je nastavio:
– I nas dvojica ćemo zaboraviti sve to s Paraskevom, kakvog li imena, Bože me sačuvaj!, i idemo iz ovih stopa da čestitamo Dan žena i našoj dragoj komšinici teti Beti. To bi bio red, Beta je jedna od najdivnijih žena na svetu i to mi ne smeš odbiti, jer teta Beta nikad nije odbila ništa što sam od nje zatražio.
Ja nikad ništa nisam odbijao od onoga što je deda od mene zatražio, a uvek je to bilo za moje dobro, s naglaskom na mom formiranju kao ispravne ličnosti i prave muškarčine. Teta Beta je svakako zaslužila da joj čestitamo Dan žena jer je, kao prvo, zaista bila žena, i, drugo, bila je naša prva komšinica koju smo tretirali gotovo kao člana porodice. A bila je to još i žena koja je, u sadejstvu s dedom, sve vreme zdušno radila na tome da se i ja formiram u ispravnu i pravu muškarčinu. Kroz maligane sam naslućivao da je teta Beta, ko zna otkad, i dedu održavala u pravom i ispravnom stanju muškarčine.
– Deda, zašto je imenica „muškarčina“ ženskog roda? – prekinuo sam iznenada dedu usred njegovog izlaganja.
Nikad dotad nisam ga video zapanjenijeg, zatečenijeg, zbunjenijeg i zabezeknutijeg i znao sam da neće znati da mi pruži pravi odgovor u vezi ovako apsurdne stvari.
– Udarila je i tebi, Baćo, ta čaša vina u glavu, pa si počeo da filozofiraš! – izvukao se deda u poslednji čas, a sve vreme dok nismo ušli u kuću tete Bete obojica smo ćutali, duboko razmišljajući o toj neverovatnoj nelogičnosti i kako je do nje uopšte moglo doći.
[1] Hvat – stara mjera za dužinu (1895 m)
