Dobri i zli ljudi

Bog me izveo na put blagodati, spokoja i mira

 

 

Jako sam rano osjetio na vlastitoj koži

Surovost i oštrinu kandži zlih ljudi.

Ne znam iz kojih razloga za mene

Nije bilo mjesta ni u domu ni na rodnoj grudi?

Krenuo sam u nepoznato glavom bez obzira,

Susreo sasvim neke druge ljude,

Koji su u gluho doba imali itekako sluha,

Pa nisu dopustili da mi tijelo zebe,

A usne žeđaju čašu vode i komadić kruha.

 

Duša je bila konačno spokojna,

Ali sam u dugim besanim noćima osjetio

Kako srce užurbano kuca i sve više žudi

Za ponovnim povratkom stazama djetinjstva,

Starom ognjištu, zavičaju i rodnoj grudi.

 

Nisam se mogao oglušiti zovu materinom.

Vratih se. No ponovno se pojaviše opaki ljudi.

Posijaše smrt, progone, pustoš i strah,

A staro ognjište i rodnu grudu

Pretvoriše u pustoš, pepeo i prah.

 

I ponovno se nađoh u beskrajnoj prašumi

Punoj gnijezda otrovnih mambi i kobri,

A sâm me Bog preko strmih serpentina

Izveo na put blagodati, spokoja i mira.

 

Bilo, ne ponovilo se. Danas kao sijedi starac

Priznajem nikada nisam žalio za onim

Što su mi nekoć oteli zli ljudi i vandali,

Samo zato jer su mi svemogući Bog

I dobri ljudi puno – puno više dali.  

 

Pejo Šimić (iz zbirke U njedrima nade)