Ni njegove Bjelave, ni ulica u kojoj je odrastao a ni na kući nema obilježja da je tu živio i stvarao Safet Kafedžić
SLOMLJENO SRDCE Safvet Kafedžić, „Osvit“, Sarajevo, Broj 92/93 – 8. prosinca 1943. (Kurban bajram 1362.)
Ni njegove Bjelave, ni ulica u kojoj je odrastao a ni na kući nema obilježja da je tu živio i stvarao Safet Kafedžić.
Sve radio sa impozantnim rezultatima. Ali, sistem vremena iza nas ga kočio. Razlog je njegov 20-godišnji robijaški staž u Zenici. A razlog jednostavan i za to doba normalan. Naime, nakon što su oslobodioci ušli u šeher jedan oficir se pohvalio pred Safetom kako su oni donijeli slobodu i da više neće biti bogatih. Na to je Safet ishitreno izgovorio rečenicu koja ga je skupo koštala „Jel to znači da ćemo svi biti siromašni?“ A onda mu još prikačili da je zabavljao okupatora svojim djelima koja su odigravana u pozorištu. Prihvatio on sudbinu a nastavio i u zatvoru pisati, zabavljati sustanare iza rešetaka.
Na slobodi je Safet bio od 1965. godine (https://express.ba /04/06/2020)
Konačno je šutnju prekinuo Fikret.
— Kažu, da vrieme lieči rane, a udaljenost stišava ljubavne jade — rekao je suhim glasom.
Zagledao sam se u njegove melankolične plave oči u kojima se čitalo sjećanje na prošlost, prošlost, koja je otrovala njegovu dušu i slomila mu srdce.
— Kod mene nije tako — nastavio je on. — Kako koji dan prolazi sve mi je teže i teže.
— Fikrete, — progovorio sam ja — tebe razpinie neka težka bol. Kaži mi: što ti je? Povjeri se meni. Možda će ti to olakšati bol.
Bolno me je pogledao. Oko njegovih zgrčenih ustnica zaigrao je žalostivi osmjeh.
— Olakšati bol?! — ponovio je moje rieči. — Ne, prijatelju! Ništa na svietu ne može smiriti bol, što hara u mojoj izkidanoj nutrini. Pa ipak ću ti reći, što želiš znati. Bar ćeš shvatiti, da ljubav, ta plamena strast, i sve ono, za čime mi, mladi ljudi, čeznemo i smatramo blistavo liepim, može da bude grozno, strahovito grozno, upravo tragično.
— Da, možda ćeš mi reći, da se prigodom tragedije ne osjeća nikakvo blaženstvo. Tako je, ali upravo je to — ono zločinačko, da iz najveće sreće padaš u očaj, kada ti žena, za kojom čezneš kao što žedan putnik u uzavreloj pustinji priželjkuje izvor hladne vode, koju voliš više nego ikoga na svietu i koja znači za tebe sve, pokaže da ti za nju nisi bio ništa drugo do obična igračka.
— Da, obična igračka — ponovio je i zagledao se u daleke gore, na kojima su izgarali posljednji rumeni oblaci.
Bilo mi je neobično težko oko srdca, gledajući na njegovom izkrivljenom licu duboko urezanu tugu, pa sam zatvorio oči i dalje priklopljenih zjena slušao njegov tihi glas, bolnu priču o ljubavi, u kojoj je osjetio najveće blaženstvo i najveći bol.
— Ja i Fadila odrasli smo zajedno. Kao djeca igrali smo se na obali Bosne, čas loveći srebrne ribice, čas spuštajući u vodu naše papirnate lađe. Pokadkad išli smo u šumoviti Igman i u sjenama golemog drveća, iz meke kadifaste mahovine brali prekrasne ciklame, rujne — kao svježe sočne maline, žarke — kao zrake zalazećeg sunca, crvenije od krvavog kraljevskog grimiza. I dok bi šum vjetra talasao starom mirisnom šumom, a šuma šumila kao bujica daleke rieke, što nosi na svojem valovlju miris hladovitih obala i žarko blistavilo sunca, mi smo brali kraljevske ciklame i slušali priče stare šume, što bi potekle kroz njezino krošnjasto granje.
— I tako prođe proljeće prve mladosti naše …
— Poslije, kada smo malo odrasli i pošli u školu, naše su igre bile rjeđe, ali još uviek blistavo liepe. Nebo mladosti naše i dalje je blistalo neizmjernom srećom, a mi, nošeni krilima sreće, jurismo razpjevanim njivama za svietlim zrakama sunca…
— Nizao se dan za danom, godina za godinom; vrieme je prolazilo kao u nekom začaranom snu.
— Ona je postala prikladnom djevojčicom, a ja stasitim mladićem. Naše nedužne igre zamienili smo dugim šetnjama s knjigama u ruci i sjećanjem na divne dane mladosti.
— Došao je razstanak. Morao sam se razstati s Fadilom i u tuđem svietu nastaviti visoku školu.
— Razstali smo se bez suza i rieči; suze su se sledile u našim zjenama, a rieči su bile nepotrebne, jer su govorila naša uzdrhtala srdca i duboki, žalostni pogledi.
— U dalekom svietu, okružen tuđim ljudima, često sam mislio na Fadilu i na naš divni sunčani kraj.
— Prijatelju moj! Tek onda, kada smo daleko od rodnoga kraja i svega onoga što nam je milo i drago, tek onda osjećamo pravu ljubav za svetom djedovskom grudom.
— Mnoge bezsnene noći proveo sam u mislima na Fadilu, a misli su plakale u meni… Ali, kada mi je najteže bilo, kada sam se poput crva savijao pod ledenim pljuskom bola i gradom jada, ljubav prema Fadili davala mi je snagu, da ne klonem pod težkim teretom života.
— Moja pisma Fadili bila su česta i topla. A i ona je meni pisala nježna, osjećajna pisma …
Ušutio je nekoliko časaka, odbacio dogorjelu cigaretu i nastavio:
— Što je čovjek? Cviet, što za trenutak procvate iz zemljine utrobe, a umire za uviek. Priroda je vječna, Bog bezsmrtan. Mi jesmo, i nestat će nas i, tko zna, možda ćemo jedva biti sjena, što je drveće ostavlja za sobom o zalazu sunca … Što je život? Željeznička postaja, po kojoj hodamo čekajući da krene vlak za onaj sviet. Ljudi bi morali mnogo više misliti na Boga i smrt, a oni to zaboravljaju, zaboravljaju najviše zato, što nitko ne zna kada mu dolazi neminovni čas smrti.
— Nakon duge i mučne četiri godine završio sam školovanje i vratio se u naš sunčani kraj.
— Dočekale su me razpjevane njive žita u zrienju, opojni miris pokošenog siena i ona, Fadila.
— I opet su tekli blistavi dani… Ona je bila u mojim rukama, i ja sam mogao ljubiti njene rujne ustnice, koje su tako sladko mamile na poljubac, do obamrlosti i grliti njezino vitko tielo, koje je nudilo rajske slasti, do iznemoglosti, ali nisam to činio, čak nijedanput. Čuvao sam je za one dane, kada bude podpuno moja, samo moja, a ti dani i onako nisu bili daleko; s prvim jesenskim vjetrovima odlučili smo slaviti svatbu.
— Došla je jesen, tužna, žalostiva jesen. Opustila su polja i njive, a na snuždene obale Bosne pale su drhtave magle. Na granama drveća grčilo se posljednje žuto i crveno lišće u posljednjim trzajima smrtne pjesme. Prokislim stranama koračala je Jesen, kružeći pogledom smrti po opustjelom kraju. Nebo je suzilo, zemlja plakala, a miris posljednjeg cvieća zamirao je u plačljivim jesenskim sutonima.
— Dobio sam službu i odmah odputovao na dulji službeni put u Italiju.
— Prijatelju moj! Ti ne možeš shvatiti, niti ti ja mogu riečima opisati, kolika je bila moja čežnja, koliki moj bol i jad?
— Jadnik ja! Čeznuo sam za Fadilom kao što zalutali putnik priželjkuje spas, a nisam znao, da je ona već tada pogazila našu ljubav.
Stresao sam se od neke jeze, što mi je počela gmizati uz leđa poput duge, hladne zmije, čuvši njegove rieči:
„Pogazila našu blistavu ljubav“.
— Da, — nastavio je Fikret slomljenim glasom, — nisam znao, da je ona postala tuđom ljubavnicom.
— Pa dobro. Ali zašto sam onda pokraj sebe osjećao njezin duh? Zašto sam slušao njezin glas:
„Fikrete, ja sam tvoja, samo tvoja“.
Posljednje rieči izgovorio je gotovo vriskom, zatim pokrio lice rukama i ušutio. Opazio sam, da se je sav tresao kao u nekom grču, dok su mu iz grudi provaljivali bolni uzdasi. Tek nakon duge šutnje nastavio je svoju bolnu priču, a glas mu je bio posve tih i skoro se pretvorio u šapat.
— Najžalostnije je bilo to, što ja nisam znao, da po povratku iz Italije nisam zatekao onu Fadilu, koju sam ostavio pri odlazku. Fadila, moja dobra i draga Fadila, već tada nije više postojala.
— Došlo je proljeće. Oblaci su bili puni mirisa i sunca, a zemlja razkošno cvieća. Mirisni proljetni vjetrovi tjerali su posljednje magle, dok su na granama cvali ružičasti i srebreni behari. Mladost je disala na sve strane.
— Ah! To proljeće! Kamo sreće, da nikada ni došlo nije, bar da ga ja nisam dočekao. Kamo sreće, velim, jer bi mi smrt skratila život u punoj ljepoti.
— Vjenčali smo se i… i došla je kobna svatbena noć.
— Jadnik ja! Mišljah da ću s Fadilom provesti najljepše dane života, a gle, usud mi je već na prvom koraku bio spremio neizmjerni jad.
— Bila je burna, olujna noć. Vjetar je tresao golema drveta kao tanke stabljike žita, dok su oštre munje cik-cakom parale tamnu plohu neba.
— Bio sam veoma uzbuđen; sav sam gorio od neke pritajene omame, koja je prietila da plane u divlji oganj razbuktale strasti. I Fadila je bila uzbuđena. Pri dodiru njezine ruke osjetio sam kako joj bilo ubrzano bije izpod zmijaste grivne od ružičastih bisera na ruci.
— Sievnula je munja… Pukao je grom… Obuhvatio sam Fadilu i prvi put u životu pritisnuo svoje žudne ustne na živi cviet njezinih usana. Prvi put i nikada više.
— Tada se je dogodilo nešto, nešto što ni u snu nisam pomislio.
— Fadila se naglo izvi iz mog zagrljaja, uzmaknu nekoliko koraka natrag i vrisnu:
— Fikrete, ne dotiči me se!
— Zastao sam kao gromom pogođen.
— Zašto, Fadila? — prošaptao sam stisnuta grla. — Zašto?
— Zato što nisam dostojna tvoje ljubavi i zato, što je moje tielo opoganjeno. Fikrete, ja nisam čedna!
— Da je nebeski svod pao na moju glavu, da je zemlja pukla pod mojim nogama, da je ne znam što bilo, ne bih se više iznenadio kao na njezine rieči:
„Ja sam opoganjena!“
— Kriknuo sam: Ah, Fadila! — i pao na divan.
Ušutio je kao da su se probudile sve patnje prošlosti i ponovno sjele na njegovo srdce. Dugo je šutio, a kada je nastavio glas mu je bio posve slomljen.
— Trgao sam se tek onda, kada sam čuo Fadilin plačljivi glas, koji kao da je dolazio iz dubine groba:
— Fikrete! Prije nego što se tvoje ruke dotaknu mojega tiela moram ti priznati, da sam ja cviet mladosti svoje izgubila. Saslušaj me, pa ako možeš oprosti mi, a ako mi ne možeš oprostiti, odbaci me od sebe poput gnjile jabuke. Ja i onako nisam zaslužila bolju sudbinu.
— Zajecala je i u grču plača pala na meke svilene jastuke.
„Bože!“ — mislio sam ja. — „Koje li razlike između žene, koju sam ja volio, i žene, što jeca na svilenim jastucima?“
— Fadila je jecala, a meni se činilo kao da stojim na truloj dasci, na rubu ogromnog crnog ponora, a trula daska škripi i puca kao da će se svaki čas prolomiti.
— Ti si odputovo, — nastavila je Fadila, — a ja sam ostala sama, posve sama, s bolom u srdcu i jadom u duši. Bilo mi je težko, neizrecivo težko.
— Plačljivi jesenski dani su sporo odmicali, puni neke težke neizkazane slutnje i tužne, žalostive pustoši…
— Došao je on. Možda ćeš pitati: tko je to, on? Ja ti to ne mogu reći.
— Vjeruj mi, Fikrete, u koliko mi još uobće možeš vjerovati, kada ti kažem, da se to nikada ne bi dogodilo, da ja u tome čovjeku nisam vidila nešto, što me je mnogo podsjećalo na tebe. Njegov stas bio je tvoj stas, njegove oči tvoje oči, a njegov glas tvoj glas.
— Gledajući njega ja sam gledala tebe, govoreći njemu ja sam govorila tebi, a slušajući njega ja sam slušala tebe.
— Ali, ipak, on nije bio ono, što si bio ti.
— Ja ni danas ne znam kako, ali dogodilo se to, da sam postala njegova. Pogazila sam svetinju naše ljubavi i postala griešnica.
— Nakon toga njega je nestalo. Nikada ga više nisam vidila, ali i da sam ga vidila, ništa me više nije privlačilo k njemu. Šta više, postao mi je odvratan.
— Bilo mi je užasno težko pri duši, kad god sam se sjetila tebe. Nekoliko sam puta bila odlučila, da skokom u mutne valove Bosne skratim te muke, što su se životom zvale. Ali kad god sam došla na obalu Bosne, da izvršim svoju namjeru, u zadnji čas izkrsla mi je pred oči tvoja nasmijana slika i ja sam odustajala od već stvorene odluke. Ne zato, što mi je život bio drag, ili zato, što sam se bojala smrti, nego zato, što ti, Fikrete, nikada ne bi saznao, da sam ja umrla kao grješnica. Odlučila sam sačekati tebe i sve ti iskreno priznati, pa bilo šta bilo. Istina, trebala sam ti to ranije reći, dok se još nismo bili vjenčali, ali nisam mogla. Bilo mi je veoma težko, kad god sam htjela da ti to kažem. Bojala sam se da me ne odbaciš od sebe iako sam to i zaslužila.
— Eto, sada znadeš sve, pa ako možeš oprosti mi, a ako mi ne možeš oprostiti, odbaci me od sebe, reci mi, i ja ću sama otići…
— Dok je Fadila kroz plač i suze ciepala moje srdce i razpinjala mi dušu, ja sam osjećao kako u mojoj nutrini ključa bol. Činilo mi se kao da mi je na glavu sjelo nešto golemo i težko, nešto kao komad odkinutog neba, dok mi je u grudima tuklo kao u kovačnici. Dolazilo mi je, da revolverskim nabojima iz-ešetam Fadilino vitko, ružičasto tielo i onda sudim i sam sebi.
— Ah, prijatelju moj! Kolike li tragedije! Cielog života nosio sam u srdcu i duši čeznutljive nade, očekujući čas, da se ostvare najljepši snovi mladosti. I upravo onda, kad sam mislio da ću okusiti prvu kap sreće, dogodila se tragedija, užasna tragedija.
— Fadila je prišla k meni, pala pred moje noge i zajecala: Fikrete, oprosti!
— Zgadila mi se u toj robskoj poniznosti, pa sam okrenuo glavu u stranu, da ne gledam njezino zgrčeno tielo. U mojoj nutrini odigravala se strahovita borba, borba između pogažene ljubavi, uvrieđenog ponosa i uprljane časti s jedne i samilosti s druge strane.
„Bože moj!“ — mislio sam ja. — „Zar je ona prva i posljednja, kojoj se to dogodilo? Zar da je odbacim od sebe? Što bih time postigao? Zar bih pomogao sebi i svojem ponosu i časti? Ne! Postigao bih samo to, da bih jednu ženu, koja još uviek ima sve uvjete, da usreći čovjeka, bacio na ulicu, u ralje nezasitnog nemorala i na taj način povećao i onako veliki broj posrnulih nesretnica. Ne! Stotinu puta ne! Oprostiti onima koji grieše, je uzvišena dužnost svakog plemenitog čovjeka.
Te misli rojile su se u mojoj glavi kao da su izvirale s dna mozga i ja sam osjetio da se trak svietla ponovno vraća u moju dušu.
— Olakšano sam odahnuo, kao da mi je s grudi pao veliki kamen i odlučivši oprostiti Fadili, potražio sam je pogledom po odaji. Međutim, nje više nije bilo. Obuzele su me neke zle slutnje pa sam i nehotice jauknuo: Fadila, Fadila! …
— Odgovora nije bilo; ciela kuća bijaše utonula u grobni mir, koji je treptao svojim ledenim dahom.
— Prošao sam sve odaje, zavirivah u svaki i najmanji kut, ali sve uzalud; Fa-dile je nestalo.
— A onda, sjetio sam se balkona i Bosne, što je šumila pod prozorima.
— Kao lud iztrčao sam na balkon. Otvoren prozor balkona pokazao mi je put, kojim je Fadila otišla, a taj put vodio je u smrt.
— Sutradan izvukli smo njezino tielo iz nabujale Bosne. Jadna Fadila! Nije čekala da joj ja oprostim, već je sudila sama sebi.
— Shvaćaš li sada. šta znači slomljeno srdce?
Nisam mu odgovorio, jer mi se činilo da ću time pozliediti njegove rane.
Fikret je ponovno utonuo u duboke misli.
