Sam sa sobom razgovaram na ulici
(Priča tiskana u knjizi “Uvrnute priče”, Književni klub HKUPD “Stanislav Peprek”, Novi Sad, 2018.)
Nekada je onaj koji na ulici govori sam sa sobom proglašavan beznadežnim luđakom, a ja danas na ulici glasno razgovaram sam sa sobom iako nemam nikakav vokmen, tokmen, mobitel ili debitel. Ali to nitko ne zna. Posebno nitko ne zna da ja takvu ili sličnu spravicu kao umirovljenik ne mogu ni kupiti. I zadovoljstvo je dvostruko, prvo, što konačno mogu glasno raspravljati sam sa sobom na bilo kom javnom mjestu i na bilo koju temu, a drugo što svi misle da sam čičica modernih svetonazora koji si može priuštiti skupe aparate moderne tehnologije.
Nekada je onaj koji ulicom hoda poderanih hlača gledan sa dubokim žaljenjem, kao teški siromah koji sebi ni pantalone ne može kupiti, dok je danas moderno nositi nove pocjepane hlaće i ja danas hodam ulicom uzdignute glave sa potpuno rasparanim nogavicama na mojim starim hlačama. Ali nitko ne zna da ja kao umirovljenik ne mogu sebi kupiti nove hlače i zadovoljstvo je dvostruko. Prvo, što me nije sram hodati ulicom poderan, a drugo, što svi misle da sam čičica modernih svetonazora i da su moje rasparane nogavice baš kul.
Nekada, kada na ulici ne bih upasao košulju u hlače, govorili su mi da izgledam kao seoski đilkoš, a danas je moderno ne upasivati košulju u hlaće i ja više nikada ne upasujem košulju u hlače. Zadoljstvo je dvostruko. Prvo, ne trebam puno petljati oko košulje i hlača, a ruke mi drhtave, i drugo, svi misle da sam čičica modernih svetonazora, jer je moja neupasana košulja baš kul i in.
Nekada se ni na jednom javnom mjestu ili u bilo kom društvu nisi smio pojaviti neobrijan. Ako nisi glatko izbrijan svi bi te gledali s prezirom i smatralo se to velikom nekulturom i nevaspitanjem s jedne strane ili nedopuštenom zapuštenosti s druge strane. Čak se predpostavljalo da ti se nešto strašno desilo i da se nisi obrijao zbog razočaranosti, tuge ili teške depresije. Svakodnevno izbrijavanje sam mrzeo iz dubine duše ali danas biti neobrijan znači da si u trendu i čak je poželjno biti neobrijan u svim situacijama, i u najsvječanijim prilikama. Ja sam već dulje vrijeme, jer mi se pokvario električni aparat za brijanje, neobrijan i svi misle da sam čićica modernih svetonazora. Nitko ne zna da nemam novca da kupim novi električni aparat za brijanje, da nemam novca za berberina, a u zadnje vrijeme ne mogu kupovati više ni žilete, ni sapun za brijanje. Sam si škarama potkresujem dlake na licu, jer ne volim bradu i brkove, tako da izgledam kao da se nisam brijao samo nekoliko dana. A to mi čini veliko i dvostruko zadovoljstvo, ne moram se brijati i još svi misle da sam čićica modernih svetonazora.
Nekada sam se mogao pojaviti u patikama samo na satu fiskulture u školi i kasnije rekreativno na malom nogometu, a danas u njima idem svuda, čak i u operu, neke svečane prijeme i inauguracije. Ali nitko ne zna da ja kao umirovljenik ne mogu sebi kupiti pristojne cipele i zadovoljstvo je dvostruko. Prvo, odavno više nemam žuljeve, čukljeve i kurije oči, a drugo, svi misle da sam čičica modernih svetonazora, jer su moje patike baš kul, in i fensi.
Nekada su obrijane glave imali samo robijaši, gusari i probisveti, a ja danas nikuda ne idem neobrijane glave. Ali nitko ne zna da ja kao umirovljenik nemam para za bricu i zadovoljstvo je dvostruko. Prvo što sam ćelav i obrijem si sam glavu u dva poteza i drugo što svi misle da sam čičica modernih svetonazora, jer je moja obrijana glava baš kul, in, fensi i simpa.
Da budem kompletan, jedva sam nagovorio Jocu, mog para iz klupe još iz osnovne škole, inače šustera, da mi stavi dvije nitne u nos. A da u nosu imam bar jednu nitnu bila mi je velika želja upravo još iz osnovne škole, ali izgledala mi je tada ta ideja suvuše suluda i nisam se usudio da od Jocinog oca, također šustera, zatražim da mi zanituje nos. I Joca se vadio na to da odavno nije udario nijednu nitnu, da mu je slab vid i da mu drhte ruke i pristao je tek kada sam mu rekao da mi nitne može staviti bilo gdje u nos, jer to nije strogo određeno, a da je danas stvar s nitnama u nosu kul, in i vrh. Priznao mi je tada da je još onda znao da naginjem ekstravaganciji, iako se nisam usudio udariti nitne u nos.
– Prvi si se u našem selu tetovirao! – rekao je skoro uzviknuvši, – a danas, kada je to kul, nemaš nijednu tetovažu! Kako to?
– Nisam se tetovirao u našem selu, već u vojsci! Tada je to bilo kul, ali tu sam se prešao!
– Da, došao si iz vojske sa petokrakom i nekim datumom na podlaktici!
– I, kao da ne znaš, onda su došla druga vremena i preko noći sam nožem morao odrati kožu s tom tetovažom! Zato nemam nikakvu tetovažu, a kada neke danas vidim istetovirane po cijelom tijelu, jer to je sada kul, zgrozim se na pomisao da će ih netko jednog dana odrati kao jarčeve.
Nekada su se kerovi držali samo u dvorištima na selu, preko dana su bili vezani, a noću odvezani da bi čuvali kuću. Danas se kerovi drže po stanovima, kupaju se u kadi u mirisnim pjenama i češljaju pred zrcalom. Valjda i kenjaju u englesku školjku, i uopće su veći kućni ljubimci od djece.
I ja danas nikada ne izlazim na ulicu bez kera na povocu. Ali niko ne zna da okupana, očešljana i namirisana pudlica nije moja. Čuvam je susjedi za male pare, jer je ona starleta, mislim susjeda, ne pudlica, i nema vremena da ju voda, mislim pudlicu. I zadovoljstvo mi je dvostruko. Prvo, što svi misle da sam čičica modernih svetonazora, jer držim kera u stanu, što je kul, in, fensi, simpa i vrh, a drugo, što pudlica nepogrešivo nanjuši u kojem kontejneru ima bačene hrane. Inače ne bih preživio sva ova silna zadovoljstva.
