Deda se uvek pitao kakvi so to ljudi, šta traže po tuđim kućama i zašto ne sede u svojima i mirno rade svoje poslove
(Kraj romana “Za sve je kriv moj deda” iz ciklusa od četiri satiričnie knjige, Bistrica, Novi Sad, 2013., srpski jezik, latinica)
S jedne strane smijemo se djedovom neprestanom i gradirajućem upadanju u nevolju, a s druge i samom sustavu, koji jednoga politički neukoga i nadasve čestitog seljaka doživljava kao opasnoga državnog neprijatelja. Pritom, svi sustavi koji djeda kažnjavaju – od austrougarskoga, koji ga sumnjiči za podržavanje Gavrila Principa (ovdje Tomlekin gradi humor na homonimiji riječi princip), preko jugoslavenskoga, u kojem je djed viđen kao huškač i protivnik dinastije Karađorđević te kao pristalica bugarskog cara, pa sve do komunističkoga, koji ga tereti za rusofilstvo – jednako su paranoični i spremni na bezrezervno prihvaćanje intriga potkazivačā.
Dragana V. Todoreskov
Moj deda, dobroćudni sremski seljak, rodio se krajem veka u kojem nije bilo gotovo ničeg od onoga što će doneti sledeći. Još kao mladić osetio je tu turbulenciju novog stoleća, i to već na samom njegovom početku, a odživeo je u njemu najveći deo svog života.
Srećom, nije doživeo kraj tog veka, pravu katastrofu za običnog našeg čoveka od krvi i mesa, čoveka koji je srastao s prirodom, čoveka koji je imao dušu i emocije.
Samo za dedinog veka, preko ovog prostora su prošle silne države, vladavine i dva velika svetska rata, a ovaj treći, ovaj samo naš, najgori, kao što rekoh, on, srećom, nije doživeo. Da jeste, odmah bi umro.
Deda je samo nekoliko puta u životu nakratko napuštao svoj salaš, svoje selo, svoju kuću, svoju zemlju, svoju stoku i svoju čeljad.
Bio je neraskidivi deo svega toga, zarastao kao nokat na prst za tu tešku, masnu i crnu zemlju svinjskog Srema i nigde drugde se nije mogao ni na tren dobro osećati. Međutim, stalno su ovamo dolazili neki nepozvani i razjareni ljudi i uzimali šta im je trebalo, ili šta im se svidelo.
Deda se uvek pitao kakvi so to ljudi, šta traže po tuđim kućama i zašto ne sede u svojima i mirno rade svoje poslove. I nije mogao ni da zamisli da on tako kao oni ide po svetu i negde nekom nepoznatom, u njegovoj kući, silom uzima bilo šta što mu se dopadne ili prohte, a da pri tom još nekoga tuče, ili čak ubija. On bi se pre sam ubio.
Ali, vremenom je naučio da je ovaj ljudski rod takav kakav je i uvideo je da mora da se snalazi, da trpi i da pokuša svaki put ponovo da stane na svoje noge. Prošao je put od velikog bogatstva, s puno zemlje, do toga da je doživeo da u jednom trenu ostane bez ičega osim kuće i okućnice. Prošao je put od gazde do čistog proletera, kada je odlazio na rad u Zemljoradničku zadrugu za bednu dnevnicu koja se, uz to, isplaćivala u naturi.
Igrom slučaja je izbegao da učestvuje u borbama Prvog svetskog rata, a za Drugi je imao previše godina i nije bio mobilisan, pa nije bio primoran da radi ono o čemu sam gore govorio, ali je u Drugom ratu izgubio oba sina. Međutim, smogao je snage i mudrosti da i to preboli i da ostane krepak, optimističan i veseo, jer je svu ljubav prema sinovima uspeo da zameni ljubavlju prema meni. Sa mnom i preda mnom je uvek, nekad možda i na silu, bio veseo i raspoložen. Takva je i bila njegova prava priroda i ja ga takvog pamtim.
U najboljim namerama da mene, bez oca, izvede na ispravan životni put i da od mene načini „normalnog“ čoveka, često je bivao i nespretan, naivan, pa pomalo i smešan. Može se reći i da ga je ponekad izdavala sreća, ali na ovom prostoru je neizmerna sreća već samo ostati živ i dočekati pozne godine i unuke.
Ja sam završio peti razred gimnazije, tako se tada zvao prvi razred gimnazije posle osnovnog osmogodišnjeg školovanja, kada je deda odrobijao svoju poslednju robiju.
Ubrzo posle toga je umro.
A umro je u najlepše vreme, na najlepšem mestu i na najlepši način. Kada kažem u najlepše vreme, onda mislim na divno sunčano i toplo majsko popodne, ali i lepo vreme u odnosu na ono vreme koje je neposredno potom usledilo na ovim prostorima i u našem selu.
Kada kažem da je moj deda umro na najlepšem mestu, onda je to naša njiva pod detelinom i gomila suve mirišljave deteline koju je upravo bio pokupio i legao na nju da malo dremne, što je činio svako popodne ma gde se zatekao.
Kada kažem da je umro na najlepši način, onda je to u snu, pri sanjanju nečeg tako prijatnog da mu je i mrtvom ostao smešak na licu. Zaspao je uživajući u posmatranju svojih konja, Lise i Zelenka, koji su mu kratko pre smrti bili vraćeni iz propale zemljoradničke zadruge.
Konji su bili privezani za kola i mirno su žvakali seno iz njih. To njihovo žvakanje je bilo uspavljujuće i ja sam u tim prilikama uvek zapadao u san, ali nikada nisam mogao ni sanjati da će dedu njegovi konji uspavati za sva vremena. A verovatno je sanjao da ih, tako site, upreže i pokreće u oblake i da se na kraju, zajedno s njima, zaustavlja pred vratima raja. Svaka druga opcija – recimo, da deda dospeva u čistilište – meni je bila nezamisliva, o paklu i da ne govorim. Mojem dedi i njegovim konjima, Lisi i Zelenku, je mesto samo i jedino u raju.
Ako to nije tako, onda je i tamo gore stanje po pitanju pravde i morala jednako rđavo kao i ovde, dole.
